FANDOM


HieronII

Новац Хијерона II од Сиракузе

Хијерон II од Сиракузе (грч. Ἱέρων, око 308—око 215. пре Христа) је био краљ Сиракузе од око 269. пре Христа до око 215. пре Христа. За време Првога пунскога рата Хијерон је најпре био картагињански, па онда истакнути римски савезник. Остао је веран римски савезник целога живота, па је због тога Сиракуза уживала дуги период мира, што је омогућило економски и трговачки успон. Сиракуза је у његово доба просперирала и постала је важан научни и културни центар античкога света. Сиракуза је тада била позната и по Архимеду.

Ране године Уреди

Његов отац Хијерокло је био племенита рода и тврдио је да потиче од чувенога тиранина Гелона.[1] Међутим Хијерон II је био Хијероклов незаконити син са једном робињом.[2] Због тога је као дете наводно био остављен далеко од људи да умре, али гатара је одвратила Хијерокла причом о краљевској Хијероновој судбини, па се покајао и вратио се по дете.[3] Након тога Хијерон је добио добро образовање, а прича о њему проткана је легендама, какве су иначе правили кругови око краљева. Не зна се тачно када је рођен, али претпоставља се да је било негде пре 306. пре Христа.

800px-HieroII syracusa

Надгробни комплекс Хијерона II од Сиракузе

Командант сиракушке војске Уреди

Краљ Пир од Епира је извршио инвазију Италије 280. пре Христа на позив Таранта. На Сицилији је боравио од 278. пре Христа до 276. пре Христа. Хијерон II се борио на страни краља Пира и од њега је добио бројна одликовања.[4] Након Пировога одласка Сиракуза је остала без вође, а Хијерон се већ истицао, а био је и омиљен у војсци. За време некога метежа и свађе војске и народа војска је била ван Сиракузе и изабрала је Хијерона и Артемидора за заповеднике.[5] Пошто је био краљевскога порекла Хијерон се квалификовао да буде владар. Хијерон је успео да уз помоћ неких својих рођака уђе у град и да савлада противнике.[6] Након тога веома благо је управљао градом, тако да је задобио наклоност народа, као што је претходно добио подршку војске.[7]

Учвршћење власти Уреди

Хијерон је приметио да би након одласка војсковођа у граду долазило до сталних свађа. Да би осигурао подршку унутар Сиракузе док ратује ван града одлучио се на политички савез са Лептином, најистакнутијим и најутицајнијим грађаном Сиракузе, који је имао широк круг клијентеле.[8] Тај савез цементирао је браком са Лептиновом ћерком.[9] Хијерон је након тога одлучио да се реши незадовољних најамника склоних побуни. Искористио је рат са Мамертинцима да се реши најамника. Када је раније Пир напао Мамертинце, тада му је помагала Сиракуза, али након Пировога одласка Мамертинци су и даље ратовали са Сиракузом. Током битке са Мамертинцима Хијерон је намерно из битке повукао грађанску коњицу и пешадију оставивши најамнике да их Мамертинци побију.[10]

Syracuse Philistis Tetradrachm 218 BC 80000114

Новац на коме је слика Хијеронове жене Филисте

Победа над Мамертинцима и именовање за краља Сиракузе Уреди

Након чишћења војске од старих најамника унајмио је нову најамничку војску.[11] Хијерон се посветио обуци и наоружању грађанске војске. Освојио је Миле и заробио 1.500 непријатељских војника.[12] Након тога освојио је и Амесел. Халесу је добио предајом, а онда су Абакена и Тиндариј прешли на страну Сиракузе.[13] Хијерон је током те офанзиве сатерао Мамертинце на малу територију. Тауромениј и Тиндарис су исто тако били под Сиракужанима. Након успешне офанзиве Хијерон се са 10.000 пешака и 1.500 коњаника улогорио крај реке Лонган.[14] Мамертинци су имали 8.000 пешака под заповедништвом Киоса. [15] Уследила је битка на реци Логан, у којој је Хијерон II од Сиракузе победио Мамертинце и заробио њиховога вођу Киоса.[16] У томе тренутку умешали су се Картагињани и наговорили су Мамертинце да не предају град.[17] У Месану је ушла картагињанска јединица, па је Хијерон одустао од опсаде Месине и вратио се са војском у Сиракузу. Грађани Сиракузе су након те победе Хијерона прогласили краљем Сиракузе.[18] Било је то између 269. и 265. пре Христа.

Почетак Првога пунскога рата Уреди

Мамертинци нису били задовољни са картагињанским гарнизоном, који су прихватили, када је претило да Хијерон заузме Месану. Део Мамертинаца је предлагао да пробају да склопе споразум са Картагињанима по коме би се поштовала њихова независност. Други су сматрали да треба да траже помоћ Рима и да траже да се картагињански гарнизон повуче из Месане. Римски Сенат је био подељен по питању помоћи Мамеринцима, па је народна скупштина донела одлуку да им се помогне, а конзул Апије Клаудије Каудекс је требао да командује тим походом.[19] Апије Клаудије Каудекс је 264. пре Христа стигао са римском војском на другу страну Месинског мореуза. Мамертинци су се након тога охрабрили и сами су избацили картагињански гарнизон.[20] Хијерон II од Сиракузе је онда ступио у савез са Картагином.[21] Сматрао је да се ствара добра прилика да се Мамертинци коначно истерају са Сицилије.

Римљани пустоше сиракушким територијама Уреди

Након тога Картагињани и Сиракужани су опколили Месину, али Месени је у помоћ стигла римска војска под командом римскога конзула Апија Клаудија Каудекса. Када преговорима није успео да наговори Картагињане и Хијерона да обуставе опсаду, Каудекс је најпре победио Хијерона и његове Сиракужане, а онда и Картагињане и натерао их на повлачење.[22] Када је Месену ослободио опсаде Апије Клаудије Каудекс је пустошио територију Сиракузе и њених савезника, а онда је почео да опседа Сиракузу.[23] Римска војска је касније прекинула опсаду Сиракузе. Током 263. пре Христа обновила су се непријатељства, па је римска војска под командом нових конзула Манија Отацилија Краса и Манија Валерија Максима поново пустошила територијем Сиракузе.[24]

Прелази на страну РимљанаУреди

На Сицилији су се нашле 4 римске легије, а поред тога Римљани су имали и савезничке војске. Картагина и Сиракуза почеле су да губе савезнике. Већина сицилијанских градова почела је да прелази на римску страну.[25] Хијерон II од Сиракузе је онда закључио да Римљани добијају рат, па је прешао на њихову страну.[26] Римски конзули су прихватили Хијерона као новога савезника, посебно јер су због картагињанске поморске надмоћи имали проблема у снабдевању. Склопили су са Хијероном споразум, по коме је требао да Римљанима преда затворенике без откупа и да им плаћа 100 таланата.[27] Хијерон је након тога опскрбљивао римску војску на Сицилији. Римљани су Хијерону вратили отете територије.

Рим му указује велике почасти Уреди

Све до своје смрти остао је верни римски савезник. Сиракуза је од тога имала велике користи, јер је савез са Римљанима омогућио дуги период мира и просперитета. Никада раније Сиракуза није тако дуго уживала у миру. Током целога Првога пунскога рата помагао је Римљанима. Приликом опсаде Агригента својим снабдевањем омогућио им је да наставе опсаду. Слао је Римљанима и опсадне справе и флоту. Због великих заслуга Римљани су га специфично навели у мировном споразума са Картагином 241. пре Христа. Тим споразумом окончан је Први пунски рат, а Сиракуза је специфично наведена као територија коју Картагина не сме да напада.[28] Између два пунска рата Хијерон је посећивао Рим и тада би му се указале највише државне почасти. Када је 222. пре Христа Марко Клаудије Марцел победио Гале део ратнога плена послао је Хијерону као великом римском пријатељу.[29]

Током Другога пунскога рата остаје римски верни савезник Уреди

Почетком Другога пускога рата поново је почео да помаже Рим. Хијерон II од Сиракузе је 218. пре Христа на време сазнао за долазак картагињанске флоте на Сицилију, па је одмах упозорио Римљане, који су онда успели да победе картагињанску флоту у бици код Лилибаја. Хијерон је тада командовао флотом и у Месини је чекао да дође конзул Тиберије Семпроније Лонг. Не само да је Хијерон Римљанима понудио сарадњу своје флоту, него је понудио и снабдевање римских копнених и поморских снага на Сицилији. Током 217. пре Христа сазнало се за катастрофалан римски пораз у бици код Тразименскога језера, а Хијерон је одмах Риму послао много жита и нешто војске. Ни пораз код Кане 216. пре Христа није прекинуо Хијеронов наклоњеност Римљанима. Једна од његових последњих одлука била је слање велике количине жита и новца пропретору Титу Отацилију.

Смрт Уреди

Не зна се тачно када је умро, али претпоставља се да је то било 216. или 215. пре Христа. Полибије и Ливије говоре да није доживео мање од 90 година, а Лукијан помиње да је живео 92 године. Имао је једнога сина, који је умро пре њега. Имао је и две ћерке удате за истакнуте грађане Сиракузе. Наследио га је малолетни унук Хијероним од Сиракузе.

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Јустин 23.4
  2. Јустин 23.4
  3. Јустин 23.4
  4. Јустин 23.4
  5. Полибије 1.8
  6. Полибије 1.8
  7. Полибије 1.8
  8. Полибије 1.9
  9. Полибије 1.9
  10. Полибије 1.9
  11. Полибије 1.9
  12. Диодор 22.13
  13. Диодор 22.13
  14. Диодор 22.13
  15. Диодор 22.13
  16. Диодор 22.13
  17. Диодор 22.13
  18. Полибије 1.9
  19. Полибије 1.11
  20. Полибије 1.11
  21. Полибије 1.11
  22. Полибије 1.12
  23. Полибије 1.12
  24. Полибије 1.16
  25. Полибије 1.16
  26. Полибије 1.16
  27. Полибије 1.16
  28. Полибије 1.62
  29. Плутарх, Марцел 8