Споменик Хасдрубалу Лепом у Картагени
Хасдрубал Лепи (око 270—221. пре Христа) је био картагињански војсковођа и политичар. Био је зет Хамилкара Барке. Владао је као гувернер новоосвојених провинција у Иберији од 229. пре Христа до 221. пре Христа. Вештом дипломатијом учврстио је и проширио новоосвојене територије. Основао је главни град нових провинција Нову Картагину. Склопио је 226. пре Христа споразум са Римском републиком, по коме је река Ебро постала граница између две силе. Након што га је 221. пре Христа убио један келтски најамник наследио га је Ханибал.
Политички савез са Хамилкаром Барком[]
Он је изгледа рано био укључен у политички живот Картагине. Још као млад истакао се као један од најистакнутијих вођа демократске партије у Картагини у периоду између два пунска рата. Заједнички интереси повезали су га са Ханибаловим оцем Хамилкаром Барком, кога је политички подржавао. Када је Хамилкар Барка био оптужен од стране политичких непријатеља успео је да се обрани захваљујући подршци водећих људи, а међу њима је Хасдрубал Лепи био најпопуларнији.[1] Тај политички савез Хадрубал је цементирао женидбом са Хамилкаровом ћерком.[2]
Одлазак са Хамилкаром у Иберију[]
Отишао је 237. пре Христа заједно са Хамилкаром Барком у Иберију (Шпанију). Отишли су у Гадез (Кадиз) и ту је са Хамилкаром кренуо у освајачки поход.[3] Хамилкар Барка је покоривши многа иберска племена положио темеље картагињанскога царства у Шпанији. Као главни град изабрао је Акру Леуку. После некога времене по Хамилкаровом налогу Хасдрубал се вратио у Африку, где је учествовао у походу у Нумибији са циљем да угуши побуну. Успешним ратовањем победио је и покорио нумиђанска племена.[4] У завршној бици погинуло је 8.000 Нумиђана, а 2.000 је заробљено.[5] Његов успех је сигурно учврстио престиж баркидске фракције у Картагини. Не зна се тачно када се поново вратио у Иберију, али био је присутан 229. пре Христа када је убијен Хамилкар Барка.
Консолидује власт дипломатским средствима[]
Након смрти Хамилкара Барке 229. пре Христа преузео је власт у картагињанском делу Шпаније.[6] Хасдрубал Лепи је са собом водио шурака Ханибала. Најпре је подузео кажњенички поход против краља Ориса (Оретана) све до горњега тока реке Гвадијане. Заузео је 12 њихових градова и покорио их. Повећавши територију и контролу Хасдрубал је имао на располагању 60.000 војника, 8.000 коњаника и 200 слонова.[7] Своју моћ је у великој мери темељио на дипломатским средствима.[8] Успоставио је добре личне односе са великим бројем локалних вођа, а потицао је попут Александра Великога бракове Картагињана и Ибера. Хасдрубал је сам дао пример оженивши се ћерком једнога иберскога вође.[9] Одмах након те женидбе Иберани су признали Хасдрубала Лепога као свога врховнога команданта.[10]
Покушај успостављања монархије у Картагини[]
На основу великих и богатих територија на којима је владао постао је изузетно моћан, да је према Фабију Пиктору настојао да се домогне краљевске власти у самој Картагини.[11] Тај покушај успостављања монархије десио се након покоравања Оретана, тј 228/227 пре Христа.[12] Када то није успео вратио се у Иберију, где је владао као неприкосновени владар. Иако је Полибије критиковао ту Пикторову информацију она је ипак вероватна, јер је Хасдрубал владао у Шпанији у великој мери независно од владе у Картагини, тако да је чак и споразум са Римљанима склопио без њихова одобрења.
Ширење картагињанскога царства у Иберији[]
Основао је око 227. пре Христа нови град Картагину Нову на месту данашње Картагене. Град се налазио на полуострву са две одличне луке, а недалеко од њега су били рудници сребра, који су били главни извор финансирања. Нова Картагина као база била је северније од пријашњега главнога седишта. Због тога је из Картагине лакше могао да иде у нове походе, у освајања северних територија. Освојио је подручја у унутрашњости и до реке Ебро[13]. Освојио је многе градове, укључујући Алонис и Аликанте, грчке колоније, које су припадале римском савезнику Масилији (Марсељу). По свој прилици на наговор Масилије Римљани су склопили споразум са Хасдрубалом.
Споразум Римљана и Хасдрубала о граници на реци Ебро[]
Током 226. пре Христа Хасдрубал је склопио споразум са Римљанима по којем не сме да прелази реку Ебро. У споразуму се не помиње остали део Иберијскога полуострва. Споразум су склопили Хасдрубал и римска сенатска комисија. Међутим Картагињани су касније порицали да су они потписали тај споразум, а то би значило да споразум није био ратификован у Картагини. На тај начин Хасдрубалов споразум није био обавезујући за владу Картагине, али Римљани су током кризе око Сагунта инзистирали на његовој пуноважности. Римљани су у време споразума били у великој кризи. Претила им је инвазија Гала, па су због тога били спремни на споразум у Иберији. Највероватније да је споразум настао након преговора, које су Римљани водили са Хасдрубалом на наговор важнога римскога савезника Масилије. Масилија је имала много колонија у Иберији (Шпанији) и по том споразуму три колоније су остале под картагињанском контролом јужно од реке Ебро, али споразум је обезбеђивао сигурност много више Масилијиних колонија северно од реке Ебро. Хасдрубал је у то време са освајањима био још много јужније од реке Ебро, тако да је остајало много простора за експанзију.[14]
Смрт[]
Хасдрубал је проширио картагињанску контролу у Иберији до реке Тахо.[15] Уствари то је била граница картагињанске доминације у Иберији. Убио га је у Новој Картагини 221. пре Христа један келтски најамник. На положају гувернера картагињанске Иберије наследио га је Ханибал.
Литература[]
- Полибије,Историје
- Тит Ливије
- Апијан, Историја Рима
- H.H.Scullard, The Carthaginians in Spain, Cambrige Ancient History Vol. 8, 2008
- Dexter Hoyos, Hannibal's Dynasty: Power and Politics in the Western Mediterranean, 247-183 B.C.,Oxford University Press, 2005, ISBN 0-415-35958-9
Референце[]
- ↑ Апијан, Шпански ратови 6.4
- ↑ Апијан, Шпански ратови 6.4
- ↑ Апијан, Шпански ратови 6.5
- ↑ Диодор 25.2
- ↑ Dexter Hoyos стр. 59
- ↑ Ливије 21.2
- ↑ Диодор 25.2
- ↑ Ливије 21.2
- ↑ Диодор 25.2
- ↑ Диодор 25.2
- ↑ Полибије 3.8
- ↑ Dexter Hoyos стр. 76
- ↑ Апијан, Шпански ратови 6.6
- ↑ Dexter Hoyos стр. 82
- ↑ Dexter Hoyos стр. 83