Историјска енциклопедија
Register
Advertisement

Марко Фулвије Нобилиор (лат. Marcus Fulvius Nobilior) је био римски војсковођа и политичар. Успешпно је ратовао у Хиспанији. Као конзул 189. пре Христа водио је рат са Етолцима. Опсадом Амбракије присилио је Етолски савез на предају.

Амбракија

Породица и рана каријера[]

Његов деда Сервије Фулвије Нобилиор био је конзул 255. пре Христа за време Првога пунскога рата. Његова два сина постали су конзули, а то су били Марко Фулвије Нобилиор (к. 159. пре Хр.) и Квинт Фулвије Нобилиор, конзул 153. пре Христа. Своју политичку каријеру Марко Фулвије Нобилиор започео је као курулни едил 195. пре Христа.[1]

Успешан рат у Хиспанији[]

Током 193. пре Христа изабран је за претора Даљње Хиспаније,[2] где је остао две године. Имао је статус проконзула. Током 193. пре Христа победио је у бици крај Толета (Толедо) удружену војску Вакака, Ветона и Келтибера.[3] Том приликом заробио је и краља Хилерна. Заузео је и многа утврђена места, укључујући и два града, а онда су се други добровољно предали.[4] У рату са Оретанима заузео је њихова два града Нолибу и Кусиб напредујући све до Тага.[5] Заузео је мали утврђени град Толето (Толедо), који су Ветони безуспешно покушали да спасу.[6] Након повратка у Рим изгласане су му овације због успешнога рата у Хиспанији.[7]

Рат са Етолцима 189. пре Христа[]

Изабран је за конзула 189. пре Христа заједно са Гнејем Манлијем Вулсоном.[8] Задужен је био за рат са Етолским савезом.[9] Са собом је у рат повео и песника Енија, који је требао да овековечи његову славу. Етолски савез се након Антиоховога пораза у бици код Магнезије нашао у великим проблемима, јер је требао да се сам суочава са више непријатеља. Чак је и краљ Атаманије Аминандар прешао на страну Римљана.

Опсада Амбракије[]

Нобилиор је одлучио да започне опсаду Амбракије.[10][11] Нападао је са пет различитих страна, а жестоким ударима опсадним справа тресао је бедеме града.[12] Етолци су са 1.000 војника успели да уђу у град пре потпунога опкољавања града. Етолце је у једном покушају ослобађања града омео напад македонске војске под командом Персеја.[13] Марко Фулвије Нобилиор је дуго опседао Амбракију. Иако је римска војска успела да на местима сруши градске бедеме није успевала да се пробије у град, јер би браниоци изградили нове.[14][15] Нобилиор је покушао да уз помоћ тајнога подземнога пролаза освоји град, али браниоци су контрапролазом омели радове и истерали нападаче специјалном направом за подземно ширење смрада упаљенога перја.[16][17]

Мировни споразум[]

Међутим Етолци су били у стратешки изузетно тешком положају, пошто су се суочавали са опседањем Амбракије, нападима илирске флоте и нападима македонске војске на Амфилохију и Долопију.[18] Због тога су одлучили да траже мир под било којим условима. На првом састанку са етолским представницима Фенејом и Дамотелом Марко Фулвије Нобилиор је тражио да Етолци предају оружје и да плате 1.000 талената ратне штете.[19] Приликом других преговора Етолце су подржавали представници Родоса и Атине, као и Гај Валерије Левин (Нобилиоров полубрат) и они су својим посредовањем наговорили Нобилиора да ублажи услове за мировни споразум. [20][21]Тражио је да Етолци прихвате следеће услове:[22]

  • требају да плате 500 таланата, 200 одмах, а 300 у ратама од по 50 таланата годишње
  • требају да врате Римљанима заробљене и избегле
  • нису смели да задрже ниједан град, који су Римљани заузели или са њим у савезу након 198. пре Христа
  • да је Кефаленија искључена из споразума[23]

Етолци су прихватили тај мировни споразум, а Амбракија се предала Римљанима.[24] [25] Етолским изасланицима је касније пред Сенатом потврђен такав мировни споразум, али додан је захтев да Енијада припадне Акарнанији.[26][27]

Кефаланија[]

Пошто је Кефаланија припала по мировноме споразуму Римљанима Марко Фулвије Нобилиор је по целом острву тражио да му се предају градови.[28] Град Сам није хтео да се преда, због страха да би Римљани могли да их иселе због стратешки важнога положаја њиховога града.[29] Нобилиор је освојио град тек након четворомесечне опсаде.[30] Град су опљачкали, становништво продали у робље и у Саму су успоставили римски гарнизон.

Тријумф[]

Марко Емилије Лепид је био у свађи са Нобилиором, јер је раније спречио његов избор за конзула. Лепид је због тога помогао изасланицима Амбракије да оптуже Марка Фулвија Нобилиора.[31] Лепидовим заслугама Амбрачани су враћени из изгнанства и враћена им је имовина.[32] По повратку у Рим Нобилиору је изгласан тријумф. [33] Био је то један од највеличанственијих тријумфа. Поред тога организоване су и спектакуларне римске игре, које су трајале пуних десет дана.[34]

640px-Basilica Aemilia 3D

Емилијева базилика (реконструкција изгледа)

Цензор[]

Изабран је за цензора 179. пре Христа заједно са Марком Емилијем Лепидом.[35] Њих двојица су се често свађали, па им се обратио Квинт Цецилије Метел тражећи од њих да окончају своје свађе.[36] Пред водећим сенаторима пружили су један другом руку окончавши свађу.[37] Заједно са другим цензором изградио је Базилику Емилију на римском Форуму. Базилику је касније око 50. пре Христа реконструисао Луције Емилије Лепид Паул. Обновио је храм посвећен Херкулесу и Музама у Циркусу Фламиниусу. Украшавао их је уметнинама, које је опљачкао у Грчкој, у првом реду из Пирове палате у Амбракији.

Напади Катона Старијега[]

Марко Фулвије Нобилиор је имао истанчан укус за литературу и уметност. Био је мецена песника Енија, који га је пратио у Етолском походу. Нобилиор је припадао оној струји римских аристократа, која је почела да у Рим уводи укус за грчку књижевност и уметност. Катон Старији се због тога често обрушавао на њега. Оптуживао га је да је повео песника Енија у Етолију и тврдио је да крњи стару римску дисциплину додељујући римским војницима круне због тривијалних разлога.

Претходи:
Луције Корнелије Сципион Азијатик и Гај Лелије
Конзул Римске Републике
заједно са Гнејем Манлијем Вулсоном
189. пре Христа

Следи:
Гај Ливије Салинатор и Марко Валерије Месала


Литература[]

Референце[]

  1. Ливије 33.42
  2. Ливије 34.54-55
  3. Ливије 35.7
  4. Ливије 35.22
  5. Ливије 35.22
  6. Ливије 35.22
  7. Ливије 36.21,39
  8. Ливије 37.47
  9. Ливије 37.50
  10. Ливије 38.3
  11. Полибије 21.26
  12. Ливије 38.5
  13. Полибије 21.27
  14. Ливије 38.7
  15. Полибије 21.28
  16. Ливије 38.7
  17. Полибије 21.28
  18. Ливије 38.8
  19. Ливије 38.8
  20. Ливије 38.9
  21. Полибије 21.30
  22. Ливије 38.9
  23. Полибије 21.30
  24. Полибије 21.29
  25. Ливије 38.9
  26. Ливије 38.11
  27. Полибије 21.31
  28. Ливије 38.28
  29. Ливије 38.28
  30. Ливије 38.29
  31. Ливије 38.43
  32. Ливије 38.44
  33. Ливије 39.4,5
  34. Ливије 39.22
  35. Ливије 40.45
  36. Ливије 40.46
  37. Ливије 40.46

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Advertisement