Марко Фулвије Нобилиор (лат. Marcus Fulvius Nobilior) је био римски војсковођа и политичар. Успешпно је ратовао у Хиспанији. Као конзул 189. пре Христа водио је рат са Етолцима. Опсадом Амбракије присилио је Етолски савез на предају.
Породица и рана каријера[]
Његов деда Сервије Фулвије Нобилиор био је конзул 255. пре Христа за време Првога пунскога рата. Његова два сина постали су конзули, а то су били Марко Фулвије Нобилиор (к. 159. пре Хр.) и Квинт Фулвије Нобилиор, конзул 153. пре Христа. Своју политичку каријеру Марко Фулвије Нобилиор започео је као курулни едил 195. пре Христа.[1]
Успешан рат у Хиспанији[]
Током 193. пре Христа изабран је за претора Даљње Хиспаније,[2] где је остао две године. Имао је статус проконзула. Током 193. пре Христа победио је у бици крај Толета (Толедо) удружену војску Вакака, Ветона и Келтибера.[3] Том приликом заробио је и краља Хилерна. Заузео је и многа утврђена места, укључујући и два града, а онда су се други добровољно предали.[4] У рату са Оретанима заузео је њихова два града Нолибу и Кусиб напредујући све до Тага.[5] Заузео је мали утврђени град Толето (Толедо), који су Ветони безуспешно покушали да спасу.[6] Након повратка у Рим изгласане су му овације због успешнога рата у Хиспанији.[7]
Рат са Етолцима 189. пре Христа[]
Изабран је за конзула 189. пре Христа заједно са Гнејем Манлијем Вулсоном.[8] Задужен је био за рат са Етолским савезом.[9] Са собом је у рат повео и песника Енија, који је требао да овековечи његову славу. Етолски савез се након Антиоховога пораза у бици код Магнезије нашао у великим проблемима, јер је требао да се сам суочава са више непријатеља. Чак је и краљ Атаманије Аминандар прешао на страну Римљана.
Опсада Амбракије[]
Нобилиор је одлучио да започне опсаду Амбракије.[10][11] Нападао је са пет различитих страна, а жестоким ударима опсадним справа тресао је бедеме града.[12] Етолци су са 1.000 војника успели да уђу у град пре потпунога опкољавања града. Етолце је у једном покушају ослобађања града омео напад македонске војске под командом Персеја.[13] Марко Фулвије Нобилиор је дуго опседао Амбракију. Иако је римска војска успела да на местима сруши градске бедеме није успевала да се пробије у град, јер би браниоци изградили нове.[14][15] Нобилиор је покушао да уз помоћ тајнога подземнога пролаза освоји град, али браниоци су контрапролазом омели радове и истерали нападаче специјалном направом за подземно ширење смрада упаљенога перја.[16][17]
Мировни споразум[]
Међутим Етолци су били у стратешки изузетно тешком положају, пошто су се суочавали са опседањем Амбракије, нападима илирске флоте и нападима македонске војске на Амфилохију и Долопију.[18] Због тога су одлучили да траже мир под било којим условима. На првом састанку са етолским представницима Фенејом и Дамотелом Марко Фулвије Нобилиор је тражио да Етолци предају оружје и да плате 1.000 талената ратне штете.[19] Приликом других преговора Етолце су подржавали представници Родоса и Атине, као и Гај Валерије Левин (Нобилиоров полубрат) и они су својим посредовањем наговорили Нобилиора да ублажи услове за мировни споразум. [20][21]Тражио је да Етолци прихвате следеће услове:[22]
- требају да плате 500 таланата, 200 одмах, а 300 у ратама од по 50 таланата годишње
- требају да врате Римљанима заробљене и избегле
- нису смели да задрже ниједан град, који су Римљани заузели или са њим у савезу након 198. пре Христа
- да је Кефаленија искључена из споразума[23]
Етолци су прихватили тај мировни споразум, а Амбракија се предала Римљанима.[24] [25] Етолским изасланицима је касније пред Сенатом потврђен такав мировни споразум, али додан је захтев да Енијада припадне Акарнанији.[26][27]
Кефаланија[]
Пошто је Кефаланија припала по мировноме споразуму Римљанима Марко Фулвије Нобилиор је по целом острву тражио да му се предају градови.[28] Град Сам није хтео да се преда, због страха да би Римљани могли да их иселе због стратешки важнога положаја њиховога града.[29] Нобилиор је освојио град тек након четворомесечне опсаде.[30] Град су опљачкали, становништво продали у робље и у Саму су успоставили римски гарнизон.
Тријумф[]
Марко Емилије Лепид је био у свађи са Нобилиором, јер је раније спречио његов избор за конзула. Лепид је због тога помогао изасланицима Амбракије да оптуже Марка Фулвија Нобилиора.[31] Лепидовим заслугама Амбрачани су враћени из изгнанства и враћена им је имовина.[32] По повратку у Рим Нобилиору је изгласан тријумф. [33] Био је то један од највеличанственијих тријумфа. Поред тога организоване су и спектакуларне римске игре, које су трајале пуних десет дана.[34]
Цензор[]
Изабран је за цензора 179. пре Христа заједно са Марком Емилијем Лепидом.[35] Њих двојица су се често свађали, па им се обратио Квинт Цецилије Метел тражећи од њих да окончају своје свађе.[36] Пред водећим сенаторима пружили су један другом руку окончавши свађу.[37] Заједно са другим цензором изградио је Базилику Емилију на римском Форуму. Базилику је касније око 50. пре Христа реконструисао Луције Емилије Лепид Паул. Обновио је храм посвећен Херкулесу и Музама у Циркусу Фламиниусу. Украшавао их је уметнинама, које је опљачкао у Грчкој, у првом реду из Пирове палате у Амбракији.
Напади Катона Старијега[]
Марко Фулвије Нобилиор је имао истанчан укус за литературу и уметност. Био је мецена песника Енија, који га је пратио у Етолском походу. Нобилиор је припадао оној струји римских аристократа, која је почела да у Рим уводи укус за грчку књижевност и уметност. Катон Старији се због тога често обрушавао на њега. Оптуживао га је да је повео песника Енија у Етолију и тврдио је да крњи стару римску дисциплину додељујући римским војницима круне због тривијалних разлога.
Претходи: Луције Корнелије Сципион Азијатик и Гај Лелије |
Конзул Римске Републике заједно са Гнејем Манлијем Вулсоном 189. пре Христа |
Следи: Гај Ливије Салинатор и Марко Валерије Месала
|
Литература[]
- John D. Grainger , The League of the Aitolians, 1999,Leiden: Brill Publishers, ISBN 90-04-10911-0
- Тит Ливије
- Полибије,Историје
Референце[]
- ↑ Ливије 33.42
- ↑ Ливије 34.54-55
- ↑ Ливије 35.7
- ↑ Ливије 35.22
- ↑ Ливије 35.22
- ↑ Ливије 35.22
- ↑ Ливије 36.21,39
- ↑ Ливије 37.47
- ↑ Ливије 37.50
- ↑ Ливије 38.3
- ↑ Полибије 21.26
- ↑ Ливије 38.5
- ↑ Полибије 21.27
- ↑ Ливије 38.7
- ↑ Полибије 21.28
- ↑ Ливије 38.7
- ↑ Полибије 21.28
- ↑ Ливије 38.8
- ↑ Ливије 38.8
- ↑ Ливије 38.9
- ↑ Полибије 21.30
- ↑ Ливије 38.9
- ↑ Полибије 21.30
- ↑ Полибије 21.29
- ↑ Ливије 38.9
- ↑ Ливије 38.11
- ↑ Полибије 21.31
- ↑ Ливије 38.28
- ↑ Ливије 38.28
- ↑ Ливије 38.29
- ↑ Ливије 38.43
- ↑ Ливије 38.44
- ↑ Ливије 39.4,5
- ↑ Ливије 39.22
- ↑ Ливије 40.45
- ↑ Ливије 40.46
- ↑ Ливије 40.46
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]