FANDOM


Устав Римске републике представља низ принципа и смерница прихваћених у облику преседана. Устав углавном није био написан и стално се мењао. Римски устав је представљао мешавину демократије, аристократије и монархије, па су имали три различите гране власти. Демократски елемент устава имао је форму законодавних скупштина, а аристократски елемент је представљао Сенат. Монархијски елемент су представљали магистрати, односно конзули, који су имали временски ограничен мандат. Главни носилац суверенитета био је народ. Народ Рима би се окупљао на законодавним скупштинама да би се изгласали закони и да би се изабрали магистрати. Изабрани магистрати би аутоматски постали доживотни сенатори. Сенат се бавио свакодневним пословима, а сенатори су председавали и судовима. Извршни магистрат би спроводио закон и председавао је Сенатом и законодавним скупштинама. Развио се сложен низ међусобне контроле и равнотеже између три гране власти, а тиме се минимизирала опасност од тираније и корупције, а повећана је вероватност добре владавине. Ипак раздвајање три гране власти није било апсолутно. Често су се користила различита уставна средства, која нису била у хармонији са уставом. Уставна криза је почела 133. пре Христа, а избила је из борбе између аристократије и обичнога народа. Та криза је на крају довела до пада Римске републике и њенога претварања у много аристократскији облик власти у Римско царство.

800px-Tavares.Forum.Romanum.redux

Римски Форум

Уставна историја (509-133. пре Христа)Уреди

Након пада Римске краљевине успостављена је Римска републиа и Римљани су бирали два конзула сваке године. Током 501. пре Христа по први пут је успостављена нова функција римскога диктатора. Током 494. пре Христа уследила је Прва сецесија плебејаца, када су се плебејци одвојили на Свето брдо и тражили су од патриција право да и они изабиру своје службенике. Сецесија се окончала попуштањем патриција, па су плебејци од тада имали право да изабиру народне трибуне. Народним трибунима су додани и помоћници звани плебејски едили. Током 443. пре Христа успостављена је функција римскога цензора, који је постао надлежан за обављање цензуса. Након десетогодишње борбе патриција и плебејаца 367. пре Христа проглашени су закони Лицинија и Секстија, по којима је један од конзула требао да буде плебејац. Плебејци су се опирали спровођењу тога закона, па су зато као компромис 366. пре Христа успостављена два нова магистрата за патриције. Били су то претори и курулни едили. Претор је преузео судску власт од конзула.

Око 350. пре Христа уследио је период хармоничнијих односа народних трибуна и Сената. народни трибуни су добијали нова задужења, па су трибуни због тога били захвални Сенату. Сенатори плебејци су све чешће почели да осигуравају функцију трибуна за чланове својих породица. Око 350. пре Христа народна скупштина је прогласила Овинијев закон, по коме право избора сенатора прелази са конзула на цензоре. Осим тога по истом закону цензори су били дужни да све новоизабране магистрате именује за сенаторе. На тај начин порастао је број сенатора плебејаца. Створила се нова плебејска аристокрација, а она се убрзо мешањем са старом патрицијском аристократијом.

Трећа сецесија плебејаца уследила је 287. пре Христа, а окончала се усвајањем Хортензијевога закона, па више није требао да даје сагласност пре него што би закон ишао на гласање у народну скупштину. То није био први закон који је омогућавао да закони народне скупштине важе и за патриције и плебејце. Постојао је такав закон из 449. пре Христа. Значај тога закона је био да су патрицији изгубили средство, којим су могли ометати доношење за њих неповољних закона у народној скупштини. Коначно је контрола над државом прешла у руке нове патрицијско-плебејске аристократије. Хортензијев закон је решио велико политичко питање и након њега није било значајних политичких промена за преко 150 година, све до 133. пре Христа. Критичне законе је још увек доносио Сенат.

800px-Maccari-Cicero

СенатУреди

Римски Сенат је био политичка институција Римске републике. Његов ауторитет проистицао је из преседана, обичаја и угледа сенатора. Његова главна улога је била да даје савете двојици конзула по питањима вањске политике и вођења рата. Они су имали велики утицај на два конзула. Сенат је поред тога управљао административним пословима града. Например Сенат је могао да одобри новац из државнога трезора конзулу, који би то тражио. Сенат би судио појединцима у случају политичких злочина, попут издаје. Сенатске одлуке звале су се senatus consultum, а представљале су савет магистрату, али иако су савет обично би их магистрати спроводили. Уколико би одлука Сената била противна закону народне скупштине тада не би вредила. Заседања Сената одржавала би се унутар граница града или веома близу границе, а заседањима би обично председавао конзул. Председавајући конзул започео би заседање уводним говором о предмету заседања и онда би дао реч осталим сенаторима. Дискутовало се по реду сениоритета. У случају мање важних питања гласање се обављало виком или дизањем руку, а у случају важних питања сенат се делио на два дела и гласало би се преласком у један или други део сале. Пошто су се заседања обављала до мрака сенатори су могли да дугим говором дочекају ноћ и тако убију предлог. Народни трибун је могао да ветом обори било који предлог. Изгласани предлози би се записивали и чували у државном трезору.

Законодавне скупштине Уреди

Римске скуштине биле су политичке институције Римске републике. Поред скупштина на којима се гласало, постојале су и конвенције, на којима би се сви окупили за дебату или за политичку кампању. Грађани би могли да говоре само у случају законодавних или судских питања и то тек по одобрењу председавајућега.[1] Након конвенције окупљање се вршило по центуријама, трибама или куријама за центуријатску, трибутску или куријатску скупштину. Окупљање би се вршило за законодавна, изборна или судска питања. Већина гласова унутар центурије, трибе или курије одређивала би како је та јединица гласала. Центуријатска скупштина имала је 193 (касније 373) центурије. Само је центуријатска скупштина могла да бира конзула, претора и цензора, могла је да прогласи рат и могла је да прогласи цензус. Иако је имала право да проглашава законе то је ретко чинила. Трибутска скупштина је имала 35 триба. Трибе су биле облик територијалнога повезивања и нису биле етничке или рођачке групе. Одговарале су модерним изборним јединицама. Трибатском скупштином обично би председавао конзул, а скупштина је бирала квесторе, курулне едиле и војне трибуне. Иако је имала право да проглашава законе то је ретко чинила. Народна скупштина је била подскуп трибатске скупштине и имала је исту организациону структуру, са изузртком да су њени чланови били само плебејци. Патрицији нису гласали у народној скупштини, а у трибатској скупштини су гласали патрицији и плебејци. Народном скуштином председавао је народни трибун, а скупштина је бирала народне трибуне и плебејске едиле. Народна скупштина је проглашавала законе зване плебисцит и председавала је суђењем плебејцима.

Изабрани магистратиУреди

Римски магистрати били су изабрани службеници Римске републике. Диктатори су имали највећу моћ, а после диктатора био је цензор, па конзул, онда претор, курулни едил и на крају квестор. Сваки магистрат могао је да уложи вето на одлуку магистрата са истом моћи или нижом.

Gaius Gracchus Tribune of the People

Гај Грах се обраћа народу

Народни трибуни су исто тако могли да уложе вето. Пошто народни трибуни нису у техничком смислу речи били магистрати они су се ослањали на светост особе приликом опструкција ветом. Када би народни трибун уложио вето, а не би га послушали он би тада физички спречавао поједину акцију, а сваки отпор трибуну сматрао се најтежим кривичним делом. Најзначајнија моћ, коју је магистрат посeдовао звала се империјум, а поседовали су га диктатори, конзули и претори. Империјум је значио да имају уставну моћ да издају војна или цивилна наређења. Када би магистрату истекао мандат морао би да чека 10 година да би поново био биран. Пошто је то правило одређене проблеме за неке магистрате нађен је начин да задрже моћ и након истека мандата. Постали би проконзули или пропретори и тада би задржали ограничену моћ да издају наређења на одређеној територији. Конзул је био највиши редовни магистрат, а годишње су се бирала два конзула. Имали су врховну власт и у војним и у цивилним питањима. Током године један конзул би био надређен другома и сваки месец би се се ротирали по степену надређености. Претори су били надлежни за судску власт. Председавали би судовима и командовали би унутар поједине провинције. Цензор је спроводио цензус и могао је да именује сенаторе, а бринуо се и о јавном моралу. Едили би надзирали тржнице, организовали игре и свечаности. Квестори су били надлежни за финансијска питања, па су у том домену помагали провинцијским гувернерима и конзулима. Народни трибун и плебејски едил били су представници народа. Народни трибун је ветом спречавао Сенат у доношењу одлука и тиме је успостављао контролу Сената.

У случајевима изванредних ситуација проглашавао би се римски диктатор са мандатом од шест месеци. Диктатор би тада постао апсолутна власт. Именовао би команданта коњице, који му је био главни помоћник. Диктатор би често дао оставку чим би се решила ситуација, због које је био именован. Чим би се окончао мандат диктатора поново би се успостављала уставна власт. Последњи диктатор именован је 202. пре Христа. Након тога у случајевима изванредних ситуација Сенат би посебним декретом проглашавао војно стање и давао је конзулима диктаторске овласти.

Уставна нестабилност (133. пре Христа—49. пре Христа)Уреди

393px-Sulla Glyptothek Munich 309

Луције Корнелије Сула

До краја 2. века пре Христа значајно се погоршала економска ситуација просечнога плебејца. Дуги војни походи присилили су грађане да запусте своју земљу. Када би се вратили из похода њихове фаме су биле у ужасном стању. Земљишна аристократија почела је да по сниженој цени купује банкротиране фарме. Стварали су ситуацију у којој просечни фармер није могао да има зараду од свога имања. Маса незапосених плебејаца почела је да преплављује Рим. У скупштинама почели су да гласају за кандидата, који им је нудио највише. Тиберије Грах је 133. пре Христа био изабран за народнога трибуна. Покушао је да издејствује проглашење аграрнога закона по коме би се расподелила земља беземљашима. Други народни трибун Марко Октавије је уложио вето на тај закон. Да би присилио Марка Октавија да капитулира Тиберије Грах је окренуо масу против Октавија, па су га сменили. Аграрни закон је био проглашен, а Тиберија Граха су убиле присташе Сената приликом његовога реизбора. Тиберијев брат Гај Грах је 123. пре Христа изабран за народнога трибуна. Након изгласавања низа закона којима је умањио моћ Сената Гаја Граха су убиле присташе Сената.

Луције Корнелије Сула је 88. пре Христа био изабран за конзула и поверена му је команда у Први митридатов рат. Када је народни трибун Публије Сулпиције Руф уз подршку Гаја Марија поништио Сулино заповедништво у рату, тада је Сула са војском кренуо на Рим и поново је успоставио премоћ Сената. После тога поново је са војском отишао на исток. Вратио се 83. пре Христа и поново је заузео Рим, а 82. пре Христа прогласио се диктатором. Тај положај је искористио да би се изгласале уставне реформе, којима се требао ојачати Сенат. Оставку на положај диктатора поднео је 80. пре Христа, а 78. пре Христа је умро. Сула је фактички војском диктирао надмоћ Сената. Када су за конзуле 70. пре Христа били изабрани Помпеј Велики и Марко Лициније Крас они су брзо укинули Сулин устав.

Када се Помпеј Велики 62. пре Христа вратио са похода на истоку Сенат је одбио да ратификује његове предлоге. Гај Јулије Цезар се вратио 61. пре Христа из Шпаније и постигао је споразум са Помпејем, а њима се придружио и Крас, па су успоставили приватни договор, познат као Први тријумвират. По том споразуму требало је да се ратификују Попмејеви предлози, Крас је требао да буде конзул за 60. пре Христа. Поред тога Цезар је требао да буде конзул за 59. пре Христа, а после тога да добије Галију. Када је тријумвират обновљен Цезару је продужена управа над Галијом за још 5 година. Тријумвират се окончао 53. пре Христа убојством Краса у бици код Каре. Током 50. пре Христа при крају мандата за Галију Цезар је тражио да може да се у одсуству кандидује за конзула. Пошто није био заштићен функцијом конзула, а ни војском претило му је да му у Риму суде. Сенат је одбио Цезаров захтев, а у јануару 49. пре Христа изгласали су да ако Цезар не положи оружје до јула да ће бити сматран непријатељем републике. Цезар је онда прешао Рубикон са својим ветеранима и кренуо на Рим. Његово брзо напредовање прислило је Помпеја, Сенат и конзуле да побегну у Грчку. Цезар је на тај начин ушао без отпора у Рим.

Прелаз од Републике до царства (49. пре Христа -27. пре Христа)Уреди

Гај Јулије Цезар је након победе над својим непријатељима желео да осигура неприкосновену власт. До 48. пре Христа умањио је политичку моћ римских политичких институција, а сам се докопао велике моћи. Био је диктатор и наизменично је био конзул или проконзул. Изабран је и за народнога трибуна, тако да је могао да ветом спречава одлуке Сената. Када је 46. пре Христа постао цензор то је искористио да би сенат напунио својим присташама. Број сенатора је повећао са 600 на 900. При крају живота Цезар се спремао за рат са Партским царством. Пошто је његово одсуство могло ограничавати његову могућност да утиче на избор конзула он је дао да се изгласа закон по коме би могао да именује све магистрате за 43. пре Христа и све конзуле и народне трибуне за 42. пре Христа. На тај начин магистрати су престали да буду преставници народа и постали су представници диктатора.

Након Цезаровога убојства 44. пре Христа Марко Антоније је оформио савез са Октавијаном Аугустом. Заједно са Марком Емилијем Лепидом они су оформили Други тријумвират и држали су власт попут Цезара. Фактички није било разлике између једне особе, која је била диктатор и три особе, које су се звали тријумвири. У бици код Филипа 42. пре Христа тријумвири су победили Цезарове убојице и након тога уследио је само привремени мир. Марко Антоније и Октавијан сукобили су се у бици код Актијума 31. пре Христа. Антоније је изгубио битку и извршио је самоубојство 30. пре Христа. Октавијан Аугуст се вратио у Рим као неприкосновени владар. Дао је да се усвоји низ уставних реформи, од којих је најважнија била донешена 27. пре Христа. Та последња мера означила је пад Римске републике и успостављање Римскога царства. Октавијан Аугуст се сматра првим римским царем.

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Линтот 45

Ad blocker interference detected!


Wikia is a free-to-use site that makes money from advertising. We have a modified experience for viewers using ad blockers

Wikia is not accessible if you’ve made further modifications. Remove the custom ad blocker rule(s) and the page will load as expected.