Тарквиније Охоли
Луције Тарквиније Охоли (лат. Lucius Tarquinius Superbus, до 496. пре Христа) био је седми и последњи римски краљ, који је владао од 535. пре Христа до 509. пре Христа, када је током побуне успостављена Римска република. Припада етрурској династији краљева. У неколико историјских извора описују да је као краљ владао попут тиранина и диктатора. Током бројних ратова анектирао је неколико латинских градова. Када је његов син силовао Лукрецију то је искориштено као повод за револуцију, у којој је 509. пре Христа срушена монархија и успостављена република. Тарквиније Охоли је протеран из Рима. Неуспешно је покушавао да се поново домогне власти уз помоћ свога рођака етрурскога краља Ларса Порсене. С друге стране многи новији историчари сматрају да су многи елементи приче о паду монархије плод маште римских аналиста. Алфелди сматра да је Римска краљевина пала када је етрурски краљ Ларс Порсена заузео Рим.[1]
Рани живот[]
Његов отац био је пети римски краљ Луције Тарквиније Приск, а мајка му је била Танакил. Када су синови Анка Марција организовали убојство Луција Тарквинија Приска Танакил је прибраном акцијом 579. пре Христа осигурала престо за свога зета Сервија Тулија. Сервије Тулије је био ожењен сестром Луција Тарквинија Охолога. Њихова веза ојачана је женидбом две ћерке Сервија Тулија за Тарквинија Охолога и његовога брата Аруна Тарквинија.[2] Луције Тарквиније Охоли и Тулија, жена његовога брата Аруна, планирали су да се домогну круне.[3] Намеравали су да убију Аруна Тарквинија и Сервија Тулија.[4] Најпре су убили Аруна и жену Тарквинија Охолога, па су се Тулија и Тарквиније Охоли оженили.[5].[6]
Постаје краљ[]
Сервије Тулије је због својих реформи већ раније губио подршку Сената. Тарквиније Охоли је то искористио, па је дошао са наоружаним присташама, сазвао Сенат и сео је на краљевски трон.[7] Нагласио је да је Сервије Тулије син роба и да је на власт дошао без гласања на скупштини и без одобрења Сената.[8] Када се појавио Сервије Тулије да протестује Тарквиније га је избацио из зграде Сената, а касније су га убиле Тарквинијеве присташе.[9] Тако је Тарквиније Охоли постао краљ.
Владавина терором[]
Најпре је побио све сенаторе, за које је сумњао да су били одани Сервију Тулију.[10] Одмах се окружио великом гардом, да би спречио да неко дође на власт на исти начин као и он. Пошто није полагао наде у оданост и приврженост поданика одлучио је да влада терором. Погубио је или протерао многе које је мрзио или у које је сумњао.[11] Међутим многи су настрадали и ако су били богатији, јер је имао што да опљачка. Број сенатора се битно смањио, али он није бирао нове сенаторе. Готово никад није сазивао Сенат и све одлуке је доносио без одобрења Сената или народа.[12]
Савез са Латинима[]
Тарквинијева ћерка се удала за Октавија Мамилија из Тускула, најмоћнијега латинскога вође.[13] Имао је веома добре односе са свим латинским вођама. Међутим и са њима је имао исте планове као са римским сенаторима. Савез са Латинима омогућио је Тарквинију да има много већу војску. Рим је био на челу латинске конфедерације. Било који латински вођа, који би покушао да му се супростави би лоше прошао попут Турна Хердонија, којеме је подметнуо оружје да би га оптужили да је издајник и онда га погубио.[14] Уз помоћ Латина започео је рат са Волсцима и одмах им је заузео град Суесу Пометију.[15] Ратни плен је наменио градњи Јупитеровога храма на Капитолу, али тај плен је једва био довољан за темеље. Да би учврстио освојено подручје основао је две колоније Сигнију и Циркелу.
Тарквиније Охоли сече највише макове, рад Алма Тадема Лоренса
Заузимање Габија[]
Након тога напао је латински град Габиј,[16] који није ушао у конфедерацију. Пошто није никако могао да заузме град послужио се лукавом преваром. Тарквинијев син Секст Тарквиније претварао се да се свадио са оцем и затражио је и добио уточиште у Габију.[17] Након тога Секст је задобио још веће поверење Габијаца када је са најактивнијом омладином ишао на походе ван града и ту се показао, тако да су га изабрали за врховнога команданта њихове војске.[18] Војска Габија имала је велико поверење у њега, а био је омиљен јер је великодушно делио ратни плен. Када је стекао велико поверење Секст је послао курира до свога оца да га пита како да покори град. Отац није ништа одговорио, него је у врту своје палате у тишини одсецао главе највиших макова.[19] Секст Тарквиније је разумео поруку, па се у Габију окомио на најистакнутије људе у граду. Део је убио, део протерао, а део оптужио за издају.[20] Након тога Габиј је без борбе испоручен Тарквинију Охолом.
Сибилске књиге[]
По предању Сибилске књиге је Тарквиније Охоли купио од кимске Сибиле.[21] Сибила му је најпре понудила девет књига, а када је Тарквиније одбио да плати колико је тражено она је запалила три књиге. Када му је други пут дошла поново је тражила исту цену али за шест књига. Он је опет одбио, а она је спалила још три. [22] На крају је Тарквиније купио преостале три књиге Сибилских пророчанстава. После тога Римљани ништа нису чували боље од тих књига. Консултују се по наређењу Сената у случају великих несрећа и тада би сибилски свештеници тумачили реченице из Сибилских књига и одређивали би шта треба подузети.
Јупитеров храм[]
Започео је градњу Јупитеровога храма на Тарпејској стени. За градњу храма унајмио је занатлије из целе Етрурије. Међутим и обични људи су морали да граде храм. Сибилске књиге су се касније чувале у подруму Јупитеровога храма. Тарквиније је након градње храма терао народ да гради канализацију и да обавља друге јавне радове за мизерну зараду.
Силовање и убојство Лукреције[]
Приликом опседања рутулијанскога града Ардеје дошло је до расправе између краљевих синова и Луција Тарквинија Колатина о томе чија жена је честитија, па су одлучили да то реше изненадном посетом. Краљевске снахе су затекли на забавама, а Колатинову супругу Лукрецију су затекли како вредно ради.[23] Секста Тарквинија је приликом те визите обузела страст за Лукрецијом, па је након неколико дана отишао у Колатију без знања Лукрецијинога супруга Луција Тарквинија Колатина.[24] Лукреција га је лепо дочекала и угостила и не слутећи његове намере.[25] Секст Тарквиније је силовао Лукрецију, а она је позвала свога оца и супруга и замолила их да дођу са поверљивим пријатељима.[26] Дошли су са Публијем Валеријем Публиколом и Луцијем Јунијем Брутом.[27] Лукреција им је испричала шта се десило и затражила да је обавежу да ће се осветити и након тога она се убила.[28] Брут је предложио да сруше монархију, тј да свргну краља и онда су се сви заклели са окрвављеним бодежом извађеним из Лукрецијинога тела да ће учинити све да сруше Луција Тарквинија Охолога.[29]
Брут се заклиње над мртвом Лукрецијом
Револуција[]
Лукрецијино тело изложено је на форуму и Брут је придобио сенаторе. Сазвали су куријатску скупштину 509. пре Христа и на њој су донели одлуку да заувек протерају Тарквинија Охолога и његове синове. Након тога на центуријатској скупштини су изабрали два конзула. Био је то крај монархије и почетак Римске републике. Капије Рима су биле закључане, а у Риму је војска била спремна да брани нови поредак. Краљ је безуспешно покушао да се са ратишта врати у Рим. Брут је послао писма војсци у краљевом логору, па је и ту избила побуна против краља. Војска је одлучила да се повинује одлукама донесеним у Риму, па је Тарквиније Охоли побегао у Етрурију. Луције Јуније Брут је заклетвом обавезао Римљане да се никад не дозволи обнова монархије.
Пропаст велике завере[]
Тарквиније Охоли се склонио у Етрурији у Тарквинију. Етрурци су након тога тражили од Рима да прими натраг свога краља само да се обрати народу и да се тек онда одлучи о њему, а када Брут то није прихватио онда су тражили да се краљу и његовим људима врати одузети новац.[30] Луције Тарквиније Колатин је био за то да се краљу врати његова имовина да се не би рекло да им је циљ био опљачкати краља, а са друге стране ако не врате имовину онда краљу дају изговор за рат.[31] Брут је био против враћања имовине, а Сенат је био подељен по томе питању, па је тек куријатска скупштина мршавом већином одлучила да се краљу врати имовина.[32] Краљеви изасланици су добили прилику да остану у граду под изговором враћања новца. Они су за то време поткупили две патрицијске породице, Вителије и Аквилије, који су имали пет сенатора.[33] Вителији су били повезани са Брутом, који се оженио њиховом сестром. Аквилији су били синови Колатинове сестре. Придобили су два Брутова сина. Завереници су се састали код Аквилијевих, а план им је био да убију конзуле. Међутим Попликола је открио заверу, па је Брут дао да се погубе завереници, укључујући и његова два сина.
Ларс Порсена опседа Рим[]
Тарквиније Охоли се склонио у Клузиј код свога рођака Ларса Порсене, који је сматран најмоћнијим краљем у Италији.[34] Ларс Порсена је најпре тражио да Рим прими Тарквинија, а када му није удовољено он је 508. пре Христа објавио рат Риму.[35] За конзуле су изабрани Публикола и Тит Лукреције Триципитин. Док је Порсенина војска гањала једну римску јединицу дошли су до зидина Рима. Публикола је изашао да помогне јединици која се повлачила, али тада су рањена оба конзула. Хорације Кокло је тада спасио Рим, који умало да није заузет. Порсена је чврсто опседао Рим, па је у Риму завладала глад.[36] Опсада се наставила, али Ларс Порсена је касније одустао од опсаде због римске одлучности.
Смрт[]
Након Порсенина споразума са Римљанима Тарквиније Охоли се склонио код свога зета Мамилија Октавија у Тускулу. Латини су због тога започели рат са Римљанима, али били су поражени у бици на Регилском језеру 498. пре Христа. Према Ливију Тарквиније Охоли је био рањен у тој бици, али ту информацију побија Дионизије. Према Дионизију битка се одиграла 496/495. пре Христа. Пошто су Латини били поражени побегао је у Куму код Аристодема од Куме, где је и умро.
Критичка анализа[]
Новији историчари сматрају да су аналисти измислили доста приче о томе како је окончала монархија.[37] Сматра се да су стереотипне приче о Тарквинију Охоломе као о окрутноме тиранину и о силовању Лукреције измислили на бази пада Пизистратида и сличних прича из грчеке историје.[38] Алфелди сматра да је Римска краљевина пала када је етрурски краљ Ларс Порсена заузео Рим.[39] Тарквиније Охоли је по њему побегао из Рима код Латина. Тацит помиње у једној краткој реченици да је Рим задесила катастрофа када се предао Порсени.[40]
Литература[]
- Тит Ливије
- Дионизије из Халикарнаса
- Плутарх Попликола
- Gary Forsythe, A Critical History of Early Rome, From Prehistory to the First Punic War, 2005,ISBN 0-520-22651-8
Референце[]
- ↑ Форсајт 148
- ↑ Ливије 1.42
- ↑ Ливије 1.46
- ↑ Ливије 1.46
- ↑ Дионизије 4.30
- ↑ Ливије 1.46
- ↑ Ливије 1.47
- ↑ Ливије 1.47
- ↑ Ливије 1.48
- ↑ Ливије 1.49
- ↑ Ливије 1.49
- ↑ Ливије 1.49
- ↑ Ливије 1.49
- ↑ Ливије 1.51
- ↑ Ливије 1.53
- ↑ Ливије 1.53
- ↑ Ливије 1.53
- ↑ Ливије 1.54
- ↑ Ливије 1.54
- ↑ Ливије 1.54
- ↑ Дионизије 4.62
- ↑ Дионизије 4.62
- ↑ Ливије 1.57
- ↑ Ливије 1.57-58
- ↑ Ливије 1.58
- ↑ Ливије 1.58
- ↑ Ливије 1.58
- ↑ Ливије 1.58
- ↑ Дионизије 4.70
- ↑ Плутарх Попликола 3
- ↑ Дионизије 5.5
- ↑ Дионизије 5.6
- ↑ Плутарх Попликола 3
- ↑ Плутарх Попликола 16
- ↑ Плутарх Попликола 16
- ↑ Плутарх Попликола 17
- ↑ Форсајт 147
- ↑ Форсајт 147-148
- ↑ Форсајт 148
- ↑ Тацит Историје 3.72
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]