Сејан

Преторијанска гарда

Луције Елије Сејан, познат као Сејан (лат. Lucius Aelius Seianus, 20. пре Христа—18. октобар 31. године) је префект преторијанске гарде за време римскога цара Тиберија од 14. до 31. године. Сејан је увео бројне реформе преторијанске гарде, која је постала најмоћнија јединица принципата. Током 20-тих година Сејан је акумулирао све већу моћ јачајући свој утицај код цара Тиберија и елиминишући политичке противнике, укључујући и царевога сина Друза Млађега. Када се Тиберије 26. године повукао на Капри Сејана је оставио да контролише царство. Сејан је постао неприкосновени владар Рима, који је управљао у име одсутнога цара. Завео је страховладу и монтираним суђењима спроводио је чистке сенатора и богатих витезова. Тиберије је 31. године дао да се Сејан ухапси и погуби.

Породица

Сејан је рођен 20. пре Христа у Волсинију у Етрурији у породици Луција Сеја Страбона. Сеји су припадали класи витезова. Сејанов деда се оженио Теренцијом, сестром Гаја Мецене, једним од најближих Августових пријатеља и савезника. Сејанов отац Луције Сеј Страбон се исто тако женио из престижних фамилија. Изгледа да се оженио ћерком Квинта Елија Туберона, а последња жена је била Косконија Галита, сестра Сервија Корнелија Лентула Малугиненса и Публија Корнелија Лентула Сципиона и могуће полусестра Квинта Јунија Блеса. Сејан би могао да буде дете из тога последњега Страбонова брака. Сејана је касније усвојио Елије Гал, па је по римском обичају постао познат као Луције Елије Сејан. Сејанова нова породица, у коју је усвојен, дала је два конзула: Квинта Елија Туберона и Секста Елија Ката, који је био отац Елије Петине. Сејанов ујак Квинт Јуније Блес истакао се као војсковођаи и проконзул Африке 21. године, а након сламања устанка Такфаринат заслужио је тријумф. Према Тациту Сејан је уживао велику подршку и од Марка Гавија Апиција, чија је ћерка изгледа била Сејанова прва жена Апиката. Са Апикатом Сејан је имао два сина и ћерку.

Преторијански префект

Изгледа да је Сејанов отац Луције Сеј Страбон скренуо пажњу Аугуста због своје везе са Меценом. Негде након 2. пре Христа именован је за префекта преторијанске гарде, једнога од два најважнија положаја, које је могао да држи неко из реда витезова. Страбон је функцију префекта обављао беспрекорно све до Августове смрти 14. године. Мало се зна о Сејановоме животу пре тога времена, али према Тациту током 1. пре Христа пратио је на путу за Јерменију Августовога усвојенога унука Гаја Цезара. Након Тиберијева доласка на власт Сејан је именован за префекта заједно са својим оцем Страбоном. Преторијанска гарда је била елитна јединица римске војске, а основао ју је Август 27. пре Христа са задатком да служе као телохранитељи цара и његове царске фамилије. Поред основне функције краљеве гарде они су почели и да воде бригу о општој безбедности и администрацији. Присуство сталне војне силе у граду демонстрирало је царску моћ пред народом и Сенатом. Август је био довољно опрезан, па је задржао републиканско рухо свога режима и задржао је у граду само 9 кохорти. Римска легија је наиме имала у свом саставу 10 кохорти. Преторијанска гарда била је смештена по кућама у разним деловима града. Када је Сејанов отац Страбон био именован за управника Египта 15. године тада је Сејан постао једини командант преторијанске гарде. Сејан је иницирао реформе, којима је преторијанска гарда постала веома моћна сила принципата. Током 20. године преторијанској гарди је одређена једна касарна одмах ван Рима, а број кохорти је нарастао са 9 на 12. Кохорте би се смењивале, тако да би сваки дан друга добијала да стражари код царске палате. Напуштен је принцип здруженога заповедништва два префекта, па је отада једино сејан именовао центурионе и трибуне преторијанске гарде. Када су извршене све реформе Сејан је командовао потпуно лојалном војном силом. За разлигу од Августа Тиберије се одрекао републиканскога руха, па је почео да отворено показује гарду на парадама.

Друз Млађи

Свађа са Друзом Млађим

Као преторијански префект Сејан је брзо постао значајан Тиберијев саветник. До 23. године имао је значајан утицај на Тиберија и на његове одлуке. У то доба био је уздигнут на положај претора. Подигнута је била и статуа у његову част у Помпејеву театру, а његове присташе награђиване су високим положајима. Међутим Сејанов привилегован положај изазивао је озлојеђеност сенатора и царске фамилије, а посебно Тиберијева сина Друза Млађега. Сејан и Друз Млађи су се још током 15. године нашли на заједничком задатку. Након Тиберијева доласка на власт избиле су војне побуне у Панонији и Германији, па је Тиберије послао Друза Млађега да угуши побуну у Панонији. Том приликом са њим је као пратњу послао Сејана и две преторијанске кохорте. Друз је успео да угуши побуну представљајући побуњеној војсци помрчину Месеца као рђав знак. Уз помоћ преторијанаца очистио је војску од коловођа побуне, па се након тога побуњена војска смирила и вратила на зимовање.. Иако су тада успешно сарађивали касније је расла нетрпељивост између Сејана и Друза Млађега. Друз Млађи је све више био уздизан као Тиберијев наследник и успешно је командовао војском у Илирику, а током 21. године био је конзул заједно са оцем. С друге стране Сејан је практички био други човек царства и настојао је да још више увећа своју моћ. Још од 20. године Сејан је настојао да учврсти свој положај и везе са царском фамилијом веридбом своје ћерке Јуниле за Клаудија Друза, сина каснијега цара Клаудија. У то време Сејанова ћерка је имала само 4 године, али Клаудије Друз је касније случајно умро. Како му се изјаловио тај покушај Сејан је своју пажњу усмерио на елиминацију непосреднога конкурента Друза Млађега. До 23. године нетрпељивост њих двојице достигла је критичну границу, па је током једне препирке Друз Млађи ударио Сејана са шаком. Тада се Друз отворено пожалио да док је царев син жив странац помаже цару у вршењу власти. У то време је постојала могућност да Друз наследи оца у непосредној будућности. Да би осигурао своју будућност Сејан је тајно почео да кује заверу против Друза Млађега, па је завео Друзову жену Ливилу, која је помагала Сејану да полагано трују Друза, који је 13. септембра 23. године умро од наизглед природних узрока.

Тиберије

Консолидација власти

Губитак сина представљао је велики ударац за Тиберија, и лични и политички. Постао је све више незадовољан својим положајем принцепса, а делећи 22. године трибунску власт са Друзом Млађим припремао се за повлачење и за пренос надлежности на Друза. Након Друзове смрти Тиберије је Сејану поверио администрацију, а Германикове синове је сматрао наследницима. Герамник је под сумњивим околностима умро у Сирији 19. године. Његова удовица Агрипина Старија вратила се у Рим са шесторо деце и удружила се са групом сенатора, која се опирала растућем утицају и моћи Сејана. Њени односи са Тиберијем су захладнили пошто је она Тиберија сматрала одговорним за Германикову смрт. Клима на царском двору била је отрована и мржњом Ливије према Агрипини Старијој. Агрипинина амбиција да постане мајка будућега цара и да на тај начин постане прва жена Рима косила се са Ливијином позицијом. Сејан је Агрипинине синове Калигулу, Нерона Друза и Друза Цезара сматрао директном претњом. У међувремену Сејан је поново покушао да ојача свој положај женидбом из владајуће Јулијанско-клаудијске династије. Две године након развода од Апикате Сејан је 25. године тражио дозволу да се ожени са Ливилом, вероватно се надајући да ће на тај начин да као адоптирани Јулијевац да можда дође у позицију наследника. Тиберије је одбио Сејанову молбу упозоривши Сејана на опасност од завидних људи, пошто је већ дотад заузимао изузетно висок положај за витеза. Сејан је након тога почео да мења своје планове и дошао је на идеју да Тиберија склони ван Рима и да онда контролише приступ цару. Потпиривао је Тиберијеву параноју против Агрипине и сената и на крају је наговорио Тиберија да се 26. године повуче најпре у Кампанију, а онда и на острво Капри, где је провео остатак живота. Пошто су цара чували преторијанци, а цар се налазио ван рима Сејан је много лакше контролисао информације, које су стизале до цара. Иако се Тиберије повукао из Рима Ливија је једина спречавала Сејанову свемоћ, али након њене смрти 29. године све се изменило. Сејан је након тога започео са серијом суђења, којима је обављао чистку сенатора и богатих витезова, уклањајући све оне, који би могли да му се супростављају. Мрежа шпијуна и информаната лажно би оптуживала жртве за издају, па су се онда многи убили, да би избегли срамоту да буду осуђени или погубљени. Међу истакнутим жртвама био је истакнути сенатор и Тиберијев противник Гај Асиније Гал Салонин, који је био присташа Агрипинине фракције. Агрипина Старија и њена два сина Нерон и Друз су протерана. Агрипина је касније под сумњивим околностима умрла од изгладњивања у затвору. Од Германикових синова једино је Калигула успео да преживи Сејанове чистке захваљујући одласку на Капри код Тиберија.

Пад

Током 31. године Сејан је делио трибунску власт са Тиберијем. Коначно је заручио Ливилу. Сејан је био дефакто владао Римом након Тиберијева одласка 26. године. Сви римски сенатори и витезови отворено су му се улагивали. Његов рођендан је био јавно слављен и подизали су статуе њему у част. Пошто је уклонио већину политичких противника чинило се да је његова позиција неприкосновена. Изгледало је према Касију Диону као да је Сејан цар, а Тиберије само владар острва. Након много година вештим интригама и непроценљивим заслугама за цара Сејан се уздигао до положаја најмоћнијега човека у царству. Међутим крајем 31. године Сејан је ухапшен, погубљен и онда бачен низ Гемонијске степенице. Није тачно јасно што је изазвало тако изненада његов пад. Антички историчари се не слажу око тога о каквој се завери радилои ко је први подузео кораке, који су довели до Сејановога наглога пада. Савремени историчари не сматрају много вероватним да би Сејан могао да кује заверу да се домогне положаја цара за себе, а ако је то и чинио онда би свргнуо Тиберија да би постао регент малолетнога Тиберија Гемела, Друзовога сина или можда чак и за Калигулу. Према Јосифу Антонија Млађа је упозорила Тиберија о Сејановој завери. Према Касије Диону када је Тиберије чуо колику је моћ Сејан узурпирао у Риму одмах је подузео кораке да га смени. Схватио је да би осуда могла да изазове Сејана да покуша државни удар. Након Сејанових чистки већина сенатора га је подржавала. Сејана су чак и Тиберијеви људи обавештавали о томе што Тиберије подузима, а Тиберије је имао веома мало информација о Сејану. Уместо тога Тиберије је упутио Сенату много контрадикторних писама, у једнима је хвалио Сејана и његове пријатеље, а у другима их је критиковао. Слао би и писма у којима би се жалио да је на самрти, а у другима да је доброга здравља. Тиберије се одрекао положаја конзула и на тај начин је присилио Сејана да се и он одрекне конзулскога положаја. Тиберије је након тога доделио почасни положај свештеника младом Калигули, оживљавајући сећање народа на популарнога Германика. Успео је да створи конфузију да би на тај начин смањио Сејанову подршку. Пошто нису биле јасне Тиберијеве намере чинило се сигурнијим многима да престану да отворено подржавају Сејана, све док се ствари не разјасне. Када је постало јасно да Сејан више не ужива тако јаку подршку, какве се Тиберије бојао онда је Тиберије за новога префекта одабрао Невија Суторија Макрона.

Осуда и погубљење

Сејан је 18. октобра 31. године позван на заседање Сената, наводно да би му била додељена трибунска власт. Чим је Сејан ступио у сенат прочитано је Тиберијево писмо, у коме је он оптужио Сејана и наредио да се Сејан одмах затвори. Одмах током читања писма контролу над преторијанском гардом преузео је Невије Суторије Макрон. Исте вечери састао се Сенат поново и пошто није претила опасност од преторијанаца, а и народ је био против Сејана осудили су Сејана на смрт. Сејан је погубљен и онда бачен низ Гемонијске степенице. Након тога погубљена су и Сејанова деца. Уследили су немири, у којима је маса линчовала Сејанове саучеснике. Током немира преторијанци су исто тако пљачкали по Риму, због оптужби да су подржавали Сејана.

Литература

• Корнелије Тацит, Анали, превод Љиљане Црепајац, Тема, Београд 2006
• Светоније
• Гај СветонијеТранквил, Дванаест римских царева, превод Николе Шопа, Дерета, Београд 2001
• Јосиф Флавије, Јеврејске старине
• Касије Дион
• Велеј Патеркул
• Levick, Barbara (1999). Tiberius the Politician. Routledge. ISBN 0415217539
• Seager, Robin , Tiberius, Blackwell Publishing (2005), ISBN 1405115297
• Boddington, Ann (January 1963). "Sejanus. Whose Conspiracy?". The American Journal of Philology 84 (1): 1–16

Референце

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]