FANDOM


Сенат Римске републике је представљао римску политичку институцију, која није попуњавана изборима. Сенаторе су најпре именовали конзули, а након 318. пре Христа цензори. Конзули би обично након свога мандата били доживотно именовани за сенаторе. Сенат је давао смернице конзулима и другим магистратима. Сенатски декрети нису били законски обавезујући, али конзули би обично поступили по декрету. Иако Сенат није био законодавно тело резолуције других скупштина постале би пуноправне тек након ратификације у Сенату. Једино је Сенат могао да одобри трошак државнога новца. Сенат је контролисао вањску политику, примао је стране изасланике, закључивао је споразуме са другим државама и мешао се у спорове између савезничких градова. Изгледа да је Сенат имао главну одговорност за проглашење рата и закључење мира. Сенат је у случају велике опасности могао да прогласи диктатора. Могао је специјалном резолуцијом да прогласи једну врсту ванреднога стања, која би конзулима давала већа овлаштења.

800px-Maccari-Cicero

Расправе у сенату Уреди

Заседања би обично почињала ујутро, али понекада би извесни догађаји ( попут свечаности ) могли да одгоде почетак заседања. Магистрат који би сазивао Сенат издао би обавезујући налог и сенатори би били кажњени уколико би изостали без разумнога разлога. Марко Антоније је тако 44. пре Христа претио да ће Цицерону срушити кућу због изостанка са заседања. Заседања сената била су одржавана са отвореним вратима, па су знатижељни могли да их прате извана. Сенатом је обично председавао конзул, а у случају изостанака конзула председавао је претор. У позној републици понекад је и народни трибун председавао Сенатом. Током заседања Сенат је могао да делује и против воље председавајућега. Састанак би започео обично кратким говором председавајућега, а понекад је то био и дуг говор. Председавајући би започео дискусију и онда би сенатори дискутовали један по један, али по сениоритету, тако да је најпре дискутовао принцепс Сената. Након принцепа говорили би бивши конзули, па онда претори и биши претори. Сенатори, који су у то доба били магистрати говорили су пре оних бивших магистрата. Патрицији истога сениоритета говорили би пре плебејаца истога сениоритета. Сенатори су могли да дају кратку изјаву, да детаљно дискутују или да говоре о нечему што нема везе са темом. Сви сенатори требали су да говоре пре гласања, а сва заседања требала су да се окончају до мрака. Могли су и да врше опструкцију и да спрече доношење неке одлуке говорећи до мрака. Катон Млађи је на тај начин спречио да се донесе закон, који је предложио Гај Јулије Цезар да се додели земља ветеранима Гнеја Помпеја Великога.

Тактике одгоде и опструкцијеУреди

Сенатори су имали неколико начина на које су могли да утичу или да омету председавајућега. Када би нпр. председавајући нешто предложио сенатори би узвикнули "саветуј се", па је председавајући морао да тражи мишљење сенатора. Сваки сенатор је могао да тражи да се утврди кворум, а то је било довољно да се одгоди одлука док се не утврди кворум. Сенатори су могли и да траже да се неки предлог подели на низ мањих предлога. Пљескање, добацивање и бучање играли су велику улогу у расправи. Пошто је сваки сенатор имао апсолутно право слободнога изражавања могли су да реплицирају и да одговарају ако их је неки од претходника лично напао. Председавајућем је тада било тешко да контролише дебату, која би била скренута на страну. Председавајући је тек по окончању дебате имао контролу. тада би се припремало за гласање. У периоду позне републике било је покушаја да се ограничи хаос повезан са тенденцијама опструкције. Изгласани су закони којима се спречавало да се у законе уметне много амандамана. Другим законом забрањени су тзв. омнибус закони, који су садржавали много неповезанога материјала. Донети су и закони, којима је утврђено да треба да прође максимално три дана између предлога закона и гласања о закону.

Вето и трибунски вето Уреди

Када је било време гласања председавајући је могао да подноси какве год је он желео предлоге. За гласање је било потребно да постоји кворум. Зна се да је током 67. пре Христа кворум био 200 сенатора. Било када пре изгласавања предлога могао се уложити вето. Обично би се народни трибуни служили ветом. Када би Сенат предложио закон са којим се народни трибун није слагао он би уложио вето и обећавао би да ће физички спречити гласање. Ако Сенат не би послушао он би тада физички спречавао Сенат да гласа. Сенатори нису смели да пруже отпор, јер би се то кривично гонило. Ако би Сенат следећега дана поново ставио исти предлог на гласање, а народни трибун не би био присутан закон би био изгласан. Могао је да спречи закон ветом само ако је био присутан. Неколико пута конзули су бесправно уложили вето у периоду између Другога пунскога рата и Савезничкога рата 91. пре Христа.

Гласање о мање значајном закону обављало се виком или дизањем руку. У случају важнијих закона гласање се обављало тако да би се физички поделио Сенат, па би они који су били за закон отишли на једну страну, а они против закона на другу страну. Сваки закон који је имао подршку Сената, а на њега је уложен вето ( senatus auctoritas ) био би записан у посебном документу. Они су служили да се представљи мишљење Сената. Они закони који су усвојени без вета били су записани као senatus consultum. Документи су се чували у државном трезору ерарију. Ако би закон који би Сенат усвојио без вета био супротан закону, који је усвојен у скупштинама тада би закон усвојен у скупштини имао предност. Сенатске одлуке су се базирале на преседанима и нису биле прави закон, али могле су да служе за интерпретацију закона.

Места заседања и ауспиције Уреди

Правила и процедуре римскога Сената биле су сложене. Многе процедуре потицале су из периода ране републике и задржавале су се вековима по принципу да су то обичаји предака. Заседања Сената могла су се одржати и ван формалних граница Рима, али само једну миљу удаљености ван граница града Рима. Заседања ван формалних граница града одржавала су се само у случају када би се Сенат састајао са неким ко не би желео да уђе у сам град. Почетком године прво заседање Сената одржавало би се у Јупитерову храму на Капитолу. Друга заседања су се одржавала и у храму Фиде и у храму Конкордије. Ван граница града заседања су се одржавала у Аполоновом храму или у Белонином храму. Пре заседања Сената морали су се обавити одређени религиозни ритуали. Требало се обавити жртвовање боговима и требали су се обавити ауспиције. Ауспицијама се трагало за божанским знацима и оне су се обављале да би се знало да ли богови одобравају одређено заседање Сената. Заседања Сената могла су да се одржавају само у зградама одређенога религиознога значаја, попут Курије Хостилије.

Кажњавање сенатора Уреди

Сенатори су морали да задовољавају одређене етичке стандарде. Сенатори нису смели да се баве банкарством. Нису смели да поседују брод, а ни да учествују у спољњој трговини. Нису смели ни да напуштају Италију без дозволе Сената. Пошто сенатори нису били плаћени за свој рад сенатор је могао да буде само онај ко је био довољно богат. Етичке стандарде су спроводили цензори. Када би цензор казнио сенатора морао би да наведе који прекршај је дотични учинио. Могући прекршаји су били корупција, злоупотрба смртне казне, неприхватање вета, неузимање у обзир ауспиција или уставни преседан. Сенатори, који би кршили различите законе такође би били кажњени. Једна од казни била је и избацивање из Сената, али обично би се радило о мањим казнама. Исто тако цензор је могао да због различитих разлога не одобри некоме да постане сенатор, а међу могућим разлозима били су банкрот, проституција или ако су били осуђени за већи злочин.

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

Ad blocker interference detected!


Wikia is a free-to-use site that makes money from advertising. We have a modified experience for viewers using ad blockers

Wikia is not accessible if you’ve made further modifications. Remove the custom ad blocker rule(s) and the page will load as expected.