Saveznički rat (220-217 pre Hrista)

Saveznički rat (220—217 pre Hrista) je predstavljao rat Helenskoga saveza protiv Etolskoga saveza. Helenski savez činili su Makedonija, Ahajski savez, Tesalija, Epir, Akarnanija i Beotija. Glavnu ulogu u Helenskom savezu imao je makedonski kralj Filip V Makedonski i ahajski strateg Arat. Na strani Etolaca bili su Elida i Sparta. Etolski savez je intervenisao u svojoj neposlušnoj članici Meseniji, pa je Ahajski savez to iskoristio kao povod za rat sa Etolcima. Ahajski savez pod vođstvom Arata zaratio je sa Etolijom zbog Mesenije i nakon poraza tražio je od ostalih članova Helenskoga saveza da zarate protiv Etolskoga saveza. Dolaskom makedonskoga kralja Filipa V Makedonskoga na Peloponez proglašen je rat Helenskoga protiv Etolskoga saveza. Filip V Makedonski je okončao rat kada je nakon Hanibalove pobede kod Trazimenskoga jezera sklopio sporazum sa Hanibalom.

Novac Etolskoga saveza

Uoči rata

Sparta je poražena 222. pre Hrista u bici kod Selasije. Nakon toga na Peloponezu je bio relativni mir. Tokom Kleomenovoga rata oko 224. pre Hrista Antigon III Doson formirao je Helenski savez, u čiji sastav su ušli Makedonija, Ahajski savez, Tesalija, Epir, Akarnanija i Beotija. Nakon Kleomenovoga rata Mesenija je postala poprište, gde su se sukobljavali interesi Ahajskoga i Etolskoga saveza za uticaj na Peloponezu. U Meseniji su u usponu bila antietolska stranka, pa su Elida i Figalija ostali jedini pouzdani članovi Etolskoga saveza na Peloponezu. Etolski savez je na taj način bio sa svih strana okružen neprijateljima. Na severu su mu bili Tesalija, Makedonija i Epir, na istoku Beotija, Fokida i Opuntska Lokrida. Zapadno od njih bila je Akarnanija, a na jugu Ahajski savez.

Uzroci rata

Prema Polibiju, koji je bio pristrasan u sporu Etolaca i Ahajaca, Etolcima nije odgovarao mir, jer im je ograničavao zaradu od ratnoga plena. Dok je bio živ Antigon III Doson nisu se usuđivali da narušavaju mir, a kada je on umro počeli su da traže povod za mešanje na Peloponezu. Etolci su u Figaliju na granici sa Mesenijom poslali Dorimaha iz Trihonija sa ciljem da tobože štiti grad i teritoriju. U Meseniji je bila u usponu antietolska politika, što je Dorimah odmah uočio. Mesenija je još uvek bila u sastavu Etolskoga saveza, ali postojala je mogućnost da se situacija preokrene. Dorimah je smatrao da treba da se izvrši pritisak, kako Mesenija ne bi napustila Etolski savez, a pritisak je mogao da vrši unutrašnjim intrigama i vanjskim napadima. Dorimah je organizovao pljačkaške napade izgleda na imovinu istaknutijih antietolskih političara i njihovih pristaša, obeshrabrujući ih i potkopavajući njihov uticaj. Dorimah je svoju bandu poslao da pljačka stoku Mesenjana, a kada su se Mesenjani žalili on je žalbe ignorisao. Pored pljačke Dorimah je na taj način vršio pritisak na Meseniju. Mesenijski efori su zbog toga naredili Dorimahu da nadoknadi štetu, a Dorimah je po povratku u Etoliju nahuškao zamenika etolskoga stratega Skopu da proglasi rat protiv Mesenije. Dorimah je naglašavao da Makedonijom vlada 17-godišnji Filip V Makedonski pa zbog toga ne treba očekivati opasnost. S druge strane Etolci su mogli računati na savez sa Elidom i na mržnju Sparte protiv Mesenjana. Mesenija je bila jedina država pošteđena za vreme Kleomenovoga rata, pa je Etolski savez mogao da očekuje mnogo plena. Međutim glavni cilj je bio da se izvrši još veći pritisak na Meseniju da ne napušta Etolski savez.

Povod rata

Započeli su etolski piratski napadi. Radilo se faktički o pritiscima na članove Helenskoga saveza, sa ciljem da napuste savez ili da postanu manje aktivni unutar saveza. Etolci su sačekali trenutak kada je ahajskom strategu Timoksenu isticala služba, a Arat još uvek nije bio imenovan. Tada su Etolci prešli na Peloponez kod Rija, prošli preko Peloponeza, napali Meseniju i neometano je opljačkali. Ahajci su se odlučili na opštu mobilizaciju i da pomognu Meseniji. Mesenija je tražila da je prime u Ahajski savez. Ahajci ih nisu primili u savez bez odobrenja Makedonije, ali pristali su da im pomognu uz uslov da Mesenija nema pravo da sklapa separatni mir sa Etolskim savezom ne pitajući Ahajce. Arat je sakupio vojsku u Megalopolju i uputio je ultimatum Etolcima da napuste Meseniju. Skopa i Dorimah su pristali da se povuku, pa su se povlačili do Elide natovareni plenom. Etolci su izbegavali bitku menjajući smer povlačenja, ali kada ih je Arat napao pobedili su. Etolski savez je inzistirao na pravu da šalju vojsku u Figaliju i da intervenišu u Meseniji, kao članici Etolskoga saveza i da imaju pravo da pređu neometano preko Ahaje. U bici kod Kafije Arat je sa 3.000 Ahajaca napao Etolce dok su napuštali ravnicu. U toj bici etolska vojska je teško porazila Ahajce. Etolci su se povukli preko ahajskih teritorija pljačkajući teritoriju Sikiona.

Rat 219. pre Hrista

Ahajski savez traži saveznike

Nakon poraza u bici kod Kafije na sastanku Ahajskoga saveza oštro su kritikovali Arata. Ahajci su odmah poslali izaslanike u Epir, Beotiju, Fokidu, Akarnaniju i Makedoniju tražeći pomoć u ratu sa Etolskim savezom. Tražili su i da se Mesenija primi u Ahajski savez. Etolski savez je inzistirao samo na pravu intervencije u Meseniji, kao članici Etolskoga saveza i nisu hteli rat sa Ahajskim savezom. Strateg Ahajskoga saveza mobilizirao je 5.000 vojnika i 500 konjanika, a Sparta i Mesenija su poslale po 2.000 vojnika i 250 konjanika, tako da je ukupna vojska imala 10.000 vojnika i 1.000 konjanika. Epir i Makedonija su se složili da Meseniju prime u savez, ali nisu hteli rat sa Etolcima. Sparta je sklopila tajni savez sa Etolcima. U to vreme Demetrije sa Farosa je zajedno sa svojim saveznikom Skerdilaidom 220. pre Hrista krenuo u piratsku akciju sa 90 lemba (ilirskih galija ). Skerdilaida se vratio u Naupakt sa 40 svojih brodova. Sklopio je sporazum sa Etolcima i krenuli su u napad na Ahaju. Etolci su napali, zauzeli i opljačkali Kinetu, grad na severu Arkadije, a spalili su ga kad su saznali da dolaze Makedonci. Demetrije sa Farosa izveo je nekoliko napada na obalu Etolije pomažući Taurionu, makedonskom predstavniku u Ahaji.

Saveznici objavljuju rat Etolskome savezu

Kada se u Korintu pojavila makedonska vojska i Filip V Makedonski Etolci su se povukli sa Peloponeza. Spartanski efori, koji su nameravali da udruže Spartu sa Etolcima bili su iznenađeni da mladi makedonski kralj brzo preuzima kontrolu nad Peloponezom. Pretvarali su se da su verni savezu sa Makedoncima. Filip V Makedonski je okupio saveznike u Korintu. Tu su predstavnici Beotije, Arkadije, Epira, Ahajskoga saveza i Fokide izneli optužbe protiv Etolskoga saveza i nakon toga su jednoglasno odlučili da započnu rat protiv Etolskoga saveza. Etolski savez je za svoga stratega izabrao Skopu. Filip je kao saveznika dobio ilirskoga dinasta Skerdilaidu. Akarnanija je prišla savezu, a Epir je igrao dvostruku igru. Mesenija nije htela da uđe u rat dok se ne reši pitanje Figalije, koju su držali Etolci.

Elida

Prevrat u Sparti

Unutar Sparte nakon ukidanja kraljeva postojala je podela. Jedni su bili za Makedoniju, a drugi za Etolski savez. Stranka, koja je bila za Etolce pozvala je Etolce da pregovaraju. Kao etolski izasalnik u Sparti se pojavio Mahata iz Etolije, koji je tražio da se Sparta pridruži Etolcima, a protiv Makedonije i Ahajskoga saveza. Mahata nije uspeo i vratio se kući. Proetolska grupa je pobila efore i proterala sve, koji su najviše napadali Etolce. Nakon toga izabrali su nove efore iz proetolske grupe. Sparta je uspostavila savez sa Etolskim savezom. Tokom 219. pre Hrista ponovo su vratili kralja, a za kraljeve su izabrani Likurg (kralj) i maloletni Agesipolis III. Mahata iz Etolije je nakon toga lako nagovorio Spartu da započne rat sa Ahajskim savezom. Likurg je nakon toga uspešno napao Argolidu i zauzeo nekoliko gradova.

Slabost Ahajskoga saveza

Oko 1.200 Etolaca je na prepad zauzelo Egiru u Ahaji, pa su onda počeli da pljačkaju grad, ali stanovništvo je uspelo da povrati grad. U isto vreme Etolac Euripida je vršio upade na teritoriju Dime, Fare i Triteje i nakon manje bitke zauzeo je akropolj od Dime. Ta tri grada su tražila pomoć od Arata, ali Arat im nije mogao da šalje pomoć, jer Ahajci nisu nakon Kleomenovoga rata platili najamnike. Pošto nisu dobili pomoć prestali su da plaćaju doprinos Ahajskom savezu i sami su unajmili najamnike.

Filip V Makedonski

Filipov etolski pohod

Filip V Makedonski je u Epiru sproveo mobilizaciju i umesto da odmah krene na Etoliju on je po nagovoru Epiraca napao Ambrakiju u kojoj je bio etolski garnizon. Dok je opsedao dobro utvrđenu Ambrakiju etolski strateg Skopa imao je dovoljno vremene za opštu mobilizaciju Etolaca. Etolci su iskoristili Filipovo odsustvo, pa su napali Makedoniju, gde su uništavali useve u Pjereji i sakupili su mnogo ratnoga plena. U Dijumu su uništili mnogo kuća i verskih spomenika. Filip je nakon 40 dana opsade zauzeo Ambrakiju i onda je predao Epircima. Prošao je kroz Akarnaniju i onda je napao i za dva dana osvojio etolski grad Fetije. Pustošio je posle toga teritoriju Strata. Spalio je Metropolis, a Itoriju je sravnio sa zemljom. Zauzeo je i utvrdio Enijade, grad na ulazu u Korintski zaliv odakle se moglu preći na Peloponez. Dardani su iskoristili Filipovu odsutnost, pa su se pripremali za invaziju Makedonije. Filip je zbog toga morao da se vrati u Makedoniju. U to vreme Demetrije sa Farosa je pobegao nakon poraza u Drugom ilirskom ratu. Čim se Filip vratio u Makedoniju Dardani su odustali od invazije Makedonije.

Filipov zimski pohod na Peloponez

Pri kraju 219. pre Hrista Dorimah je izabran za stratega Etolskoga saveza i odmah je napao Epir. Pustošio je veliki deo Epira i uzeo mnogo plena. Filip je sa 3.000 hoplita, 2.000 peltasta, 300 Krićana i 400 konjanika pratilaca krenuo kasnije tokom zime iz Larise preko Tesalije, Eubeje i Beotije i došao je u Korint. Njegov dolazak bio je dobro prikriven i tajan, a kad je došao sazvao je savezničku vojsku. Euripida je u to vreme sa 2.300 najamnika i dobrovoljaca i dve elejske jedinice pustošio teritoriju oko Sikiona. Kada je naletio na makedonsku vojsku Euripida se povukao ostavljajući Elejce na cedilu. Makedonci su tada zarobili 1.200 Elejaca. Nakon zauzimanja Kafije Filipu su se pridružili Arat i Ahajci, pa je raspolagao sa oko 10.000 vojnika. Zauzeo je strateški važan grad Psofis, u koji se sklonio Euripida sa Elejcima. Grad je do tada predstavljao bazu za operacije Elejaca protiv Arkadije i Ahaje. Elejci su napustili svoj grad Lasion iz straha od makedonske vojske. Osvojene gradove Filip je uglavnom predavao Ahajcima. Pustošio je i pljačkao Elidu, koja je bila gušće naseljena od ostaloga dela Peloponeza. Opljačkao je mnogo blaga, elejskih robova i životinja.

Osvajanje Trifilije

Nakon rasprodaje ratnoga plena Filip je izvršio invaziju Trifilije. Elejci su tražili pomoć od Etolaca. pa je etolski strateg Dorimah u Elidu poslao Filidu sa nešto vojske. Filida je poslao Elejce u Leprej, a najamnike u Alifeiru, ali Filip V Makedonski je zauzeo Alifeiru. Filida je nakon pada Alifeire opljačkao jedan elejski saveznički grad i vratio se u Leprej. Pljačkanje savezničkoga grada imalo je teške posledice, pa su gradovi počeli da se predaju ili prelaze na makedonsku stranu. Stanovništvo Lepreja je isto tako tražilo da Elejci i Etolci napuste njihovu tvrđavu. Filida je u Lepreju imao 2700 vojnika pa se najpre nije obazirao na građane Lepreja, ali približavanje makedonske vojske naterao ga je da napusti grad. Filida se povukao u Samikum, gde ga je Filip opsedao, pa se Filida i odatle po sporazumu povukao Nakon toga Filip V Makedonski je pokorio celu Trifiliju.

Metež u Sparti

U vreme Filipovoga pokoravanja Trifiliji u Sparti je izbila revolucija. Helion je smatrao da je on zakoniti naslednik trona i da su efori pogrešili, što su Likurga izabrali za kralja. Nameravao je da se uz pomoć masa domogne trona. U zaveru je bilo uključeno oko 200 ljudi. Najpre su pobili efore. Kralj Likurg je uspeo da pobegne. Nakon toga Helion je pobio mnogo svojih neprijatelja. Međutim građani Sparte mu nisu bili naklonjeni, okupila se masa protiv njega, pa je i on pobegao iz Sparte.

Ratna zbivanja tokom 218. pre Hrista

Apel protiv Arata i pomorske Filipove politike

Filip je zimu 219/218 pre Hrista proveo u Argosu. Filipov savetnik Apel je želeo da potčini Ahajce poput ostalih makedonskih saveznika, a pošto mu je Arat bio glavna prepreka nastojao je da ga diskreditira. Uspeo je delom pretnjama, a delom saletanjima da se za ahajskoga stratega izabere Eparat od Fere umesto Aratovoga kandidata Timoksena. Nešto kasnije Filip je shvatio da ništa ne može da obavi bez Arata, pa se ponovo njemu obratio. Pošto je kralju Filipu bio potreban novac i snabdevanje, obratio se skupštini Ahajskoga saveza. Na skupštini se založio za Arata, a za lošije odnose optužio je Apela. Nakon toga Ahajski savez je dao Filipu 50 talanata za njegov prvi pohod, da bi isplatio plate za tri meseca za vojsku. Filip i njegovi savetnici odlučili su da započnu pomorski rat, da bi mogli da iznenada napadaju neprijatelja sa svih strana i da neprijatelji ne mogu zbog geografske razdvojenosti jedni drugima da priskaču u pomoć. Glavni neprijatelji bili su Etolski savez, Elida i Sparta. Filip V Makedonski je nakon toga počeo da svoju vojsku trenira veslanju kraj Korinta u Lehaju. Apel je odlučio da sabotira Filipovu pomorsku politiku. Apel je bio nezadovoljan što ga Filip ne sluša, pa se dogovorio sa Leontijem i Megalejom da ostanu sa Filipom i da mu tobožnjom nepažnjom učine štetu kada to bude potrebno. Apel je otišao u Halkidi da bi sabotirao snabdevanje Filipove flote.

Neuspeh na Kefaleniji

Filip je platio vojsku, pa je tokom 218. pre Hrista stigao u Petru sa 6.000 makedonskih vojnika i 1.200 najamnika. Etolski strateg Dorimah je u isto vreme poslao Skopu i Agelaja. Filip je nakon toga ostavio značajne snage kod Dime i pozvao je saveznike iz Mesenije, Epira, Akarnanije i Skerdilaidu da dođu do Kefalenije. Kefalenija je bila veoma značajna za Etolski savez, jer su brodovi iz Kefalenije prebacivali etolsku vojsku na Peloponez i gde god bi to Etolcima trebalo. Kada su mu došli saveznici sa brodovima Filip V Makedonski je započeo opsadu Pala na Kefaleniji. Nakon što je srušio deo zida Leontija je komandovao peltastima, koji su trebali da se probiju u grad, ali Leontija je prema ranijem dogovoru sa Apelom sve učinio da se ne uspe. Nakon ranjavanja velikoga broja vojnika i kukavičluka Filip je bio prisiljen da odustane od opsade. Bila je to uspešna Apelova sabotaža Filipove nove pomorske politike.

Pohod u srce Etolije

Likurg je napao Meseniju, a u isto vreme je Dorimah napao Tesaliju, pa su dve strane tražile od makedonskoga kralja Filipa da interveniše. Leontije je ponovo namerno pogrešno savetovao Filipa da ide u Meseniju iz koje se onda zbog etezijskih vetrova Filip dugo ne bi mogao vratiti. Arat je savetovao Filipa da napadne Etoliju, jer je veliki deo njihove vojske van Etolije. Filip je prihvatio Aratov savet, pa je uplovio u Ambrakijski zaliv. Pridružili su mu se Akarnanci, koji su želeli da se osvete Etolcima. Noćnim maršem došao je do reke Aheloj. Cilj mu je bio da iznenada napadne područje Termosa. Pošto je to područje pružalo prirodnu obranu Etolci su tu bili potpuno nespremni. Na prelazu kraj strmoga područja jezera Trihonis ostavio je značajne snage da čuvaju odstupnicu. Nakon mnogo uspona po teško pristupačnom području došao je do Termosa. To mesto su Etolci smatrali najsigurnijim, pa su to skladištili najvrednije stvari. Nakon velike pljačke Makedonci su popalili veoma mnogo vrednih stvari, a napravili su štetu i hramovima. Uzeli su plena koliko su mogli da odvezu. Prilikom povratka okupilo se oko 3.000 etolskih vojnika, ali nisu mogli da napadaju sve dok je makedonska vojska bila na višem terenu. Etolci su kasnije napali makedonsku pozadinu, ali bili su potučeni do nogu.

Leontije, Megaleja i Arat

Po povratku sa pohoda nakon pijanke Leontijevi drugovi Megaleja i Krinon su bacali kamenje na Arata, pa ih je Filip kaznio sa 30 talanata. Leontije je pokušao da zaplaši kralja, koji je još uvek bio tinejdžer, ali to mu nije uspelo. Kralj je sazvao savet prijatelja i sudilo se prekršiocima. Arat je tada naveo sve zloupotrebe od strane Leontija, počevši od pokolja u Argosu nakon Antigonovoga odlaska, njegovo slaganje sa Apelom do opstrukcija opsade Pala na Kefaleniji. Krinon i Megaleja su proglašeni krivim. Krinon je zatvoren, a Leontije je garantovao Megalejinu globu.

Invazija Lakonije

Likurg se bio zauzeo Tegeju, ali nakon neuspešnoga opsedanja tvrđave u Tegeji vratio se u Spartu. Dorimah je tokom opsade Pala na Kefaloniji krenuo u invaziju Tesalije, ali nije se usuđivao da se upusti u bitku sa Tesalcima i držao se brdskog područja. Kada je saznao za makedonsku invaziju Etolije požurio je da obrani Etoliju, ali stigao je prekasno. Filip je već bio napustio Etoliju i iskrcao je vojsku u Leheju kraj Korinta, a saveznike je pozvao da dođu kod Tegeje. Filip nije gubio vreme i za dva dana se pojavio kod Tegeje, odakle je planinskim područjem došao blizu Sparte. Zauzeo je brda nasuprot Sparte i pored Sparte prošao do Amikle. Spartanci su bili iznenađeni, jer se nisu nadali da bi im kralj, koji je još bio tinejdžer mogao da pravi bilo kakve probleme. Filip je pustošio teritoriju Lakonije od Amikla do mora. Likurg je odlučio da ne dozvoli Filipu da se povuče iz Lakonije bez bitke. Kod Menelaja je čekao sa 2.000 vojnika. Ostavio je Filipu mali prolaz, kroz koji je bilo opasno da ide cela vojska. Filipovi najamnici, peltasti i Iliri su uspeli da sa uzvišenja potisnu Likurgovu vojsku. Nakon toga Filip je bezbedno izašao iz Lakonije prodavši u Tegeji mnogo ratnoga plena.

Pobuna i Filipov obračun sa Apelom, Leontijem i Megalejom

Tokom Filipovih priprema za napad na Fokidu Leontije je potakao pobunu. Leontije i Megaleja potpalili su peltaste i agemu da će izgubiti privilegije i da nisu dobili sve što su zaradili. Pobunjena vojska je pokušala da opljačka šatore kraljevih prijatelja, pa je Filip sazvao skupštinu Makedonaca i tražio je obnovu discipline. Kralj je uhapsio Leontija. Izaslanici Rodosa i Hiosa ugovorili su 30 dana primirja između Etolije i Makedonije. U to vreme Filip V Makedonski je na uvid dobio pismo, u kome je Megaleja tražio od Etolaca da nastave rat. Filip je zbog toga uhapsio Apela, jer je smatrao da sve dolazi od njega. Pogubio je Apela, njegovoga sina i pristaše, a Megaleja se sam ubio pre hapšenja. Pugubio je i Leontija. Nakon toga Filip je vojsku poslao na zimovanje.

Rat 217. pre Hrista

Tokom zime 218/217 pre Hrista Etolci su odlučili da iskoriste kraljev odlazak u Makedoniju. Pirija je sa 3.000 vojnika iz Etolije i Elide pustošio teritorije Dime i Fare sve do Patre. Nakon toga pljačkao je do Rija i Egijuma, a kako gradovi nisu dobijali pomoć, prestali su da plaćaju doprinos Ahajskom savezu.

Neuspeli Likurgov i Pirijin napad na Meseniju

Efori su našli da je Likurg proteran pod lažnim optužbama, pa su ga pozvali iz progonstva. Likurg je sa strategom Elide Pirijom Etolcem pripremao invaziju Mesenije. Arat je kao ahajski strateg bio u problemima. Najamnici su bili nezadovoljni, a gradovi nisu bili spremni da plaćaju porez za održavanje najamničke vojske. Bila je to situacija, koju je nasledio od prethodnoga stratega Eperata. Arat je zbog toga tražio od Ahajskoga saveza da se plaća vojska, pa je usvojena odluka da se održava najamnička vojska od 8.000 pešaka i 500 konjanika, birana ahajska vojska od 3.000 pešaka i 300 konjanika, 500 pešaka i 50 konjanika iz Megalopolja i isto toliko iz Argosa Pored toga angažovali su šest brodova. Nakon toga Arat je počeo pripreme za rat. Likurg i Pirija iz Etolije krenuli su na Meseniju, a Arat je odmah sa najamnicima došao u Megalopolj. Likurg je zauzeo jedan grad u Meseniji, ali kako Pirija nije uspeo, morao je i Likurg da se vrati u Spartu.

Uspeh Ahajaca

U Elidi su bili nezadovoljni Pirijom, pa su od Etolaca dobili Euripidu, koji je pregazio Ahaju do Egijuma. Dok su se povlačili sa velikim plenom napao ih je Lik od Fere sa ahajskim najamnicima. Ahajci su tada zarobili oko 2.000 Elejaca, od kojih je bilo mnogo istaknutih ljudi. Ahajci su postali uspešniji i u borbama na kopni i na moru. Etolski strateg Ageta je pljačkao Akarnaniju i Epir.

Filip osvaja Ftiotijsku Tebu

Filip V Makedonski je zauzeo Bilazoru, najveći grad u Peoniji. Bilazora ( Titov Veles) se nalazila blizu prelaza iz Dardanije u Makedoniju, pa je kontrolišući grad Filip oslobodio Makedoniju opasnosti od Dardanaca. Došao je iznenada sa vojskom do Maliteje i pokušao je da je zauzme ljestvama. Međutim zbog kratkih ljestvi nije uspeo. Nakon toga Filipov cilj je bio da zaume Ftiotijsku Tebu. Etolci su vršili stalne napade iz Ftiotijske Tebe, iz koje se mogla kontrolisati teritorija Demetrijade u Magneziji i Farsala i Fere u Tesaliji. Filip je imao na raspolaganju oko Ftiotijske Tebe 150 katapulta i 25 sprava za bacanje kamenja. Nakon devet dana kopači su došli do zida i onda su za tri dana potkopali oko 60 metara zida. Grad se nakon toga predao. Filip je stanovništvo prodao u roblje, grad je naselio Makedoncima i nazvao ga Filipi. Osvajanjem grada obezbedio je sigurnost Tesalije i Magnezije, a Etolce je lišio stalnoga velikoga plena.

Mirovni sporazum

Filip V Makedonski je saznao da je Hanibal pobedio Rimljane u bici na Trazimenskom jezeru 217. pre Hrista. Kada je pismo o toj vesti pokazao Demetriju sa Farosa dobio je savet da obustavi Saveznički rat sa Etolskim savezom i da se posveti osvajanju Ilirije i pohodu u Italiju. Demetrije je rekao Filipu da cela Grčka ili već jest ili će biti pod njegovom kontrolom, a da pohod u Italiju predstavlja prvi korak ka osvajanju celoga sveta. Filip je sazvao savetovanje o pitanju okončanja rata sa Etolskim savezom. Arat se nije protivio okončanju rata. Filip je sa Etolcima zaključio mir u Naupaktu 217. pre Hrista. Okončanje rata se zasnivalo na održanju statusa kvo. Ahajski savez je dobio Psofis i Figaliju. Makedonija je dobila Trifiliju, Ftiotsku Ahaju i Zakintos. Pored toga imala je garnizone u Orohomenu i Hereji, a Fokida je dobila makedonskoga komandanta. U Peoniji je Makedonija dobila Bilazoru (Titov Veles).

Literatura

• Polibije,Istorije
• F. W. Walbank, Macedonia and the Greek leagues, Cambrige Ancient History 7.1, 2008, ISBN 052123445 X
• John D. Grainger , The League of the Aitolians, 1999,Leiden: Brill Publishers, ISBN 90-04-10911-0