FANDOM


Савезнички рат (220—217 пре Христа) је представљао рат Хеленскога савеза против Етолскога савеза. Хеленски савез чинили су Македонија, Ахајски савез, Тесалија, Епир, Акарнанија и Беотија. Главну улогу у Хеленском савезу имао је македонски краљ Филип V Македонски и ахајски стратег Арат. На страни Етолаца били су Елида и Спарта. Етолски савез је интервенисао у својој непослушној чланици Месенији, па је Ахајски савез то искористио као повод за рат са Етолцима. Ахајски савез под вођством Арата заратио је са Етолијом због Месеније и након пораза тражио је од осталих чланова Хеленскога савеза да зарате против Етолскога савеза. Доласком македонскога краља Филипа V Македонскога на Пелопонез проглашен је рат Хеленскога против Етолскога савеза. Филип V Македонски је окончао рат када је након Ханибалове победе код Тразименскога језера склопио споразум са Ханибалом.

Aetolian League.JPG

Новац Етолскога савеза

Уочи рата Уреди

Спарта је поражена 222. пре Христа у бици код Селасије. Након тога на Пелопонезу је био релативни мир. Током Клеоменовога рата око 224. пре Христа Антигон III Досон формирао је Хеленски савез, у чији састав су ушли Македонија, Ахајски савез, Тесалија, Епир, Акарнанија и Беотија. Након Клеоменовога рата Месенија је постала поприште, где су се сукобљавали интереси Ахајскога и Етолскога савеза за утицај на Пелопонезу. У Месенији су у успону била антиетолска странка, па су Елида и Фигалија остали једини поуздани чланови Етолскога савеза на Пелопонезу. Етолски савез је на тај начин био са свих страна окружен непријатељима. На северу су му били Тесалија, Македонија и Епир, на истоку Беотија, Фокида и Опунтска Локрида. Западно од њих била је Акарнанија, а на југу Ахајски савез.

Узроци рата Уреди

Према Полибију, који је био пристрасан у спору Етолаца и Ахајаца, Етолцима није одговарао мир, јер им је ограничавао зараду од ратнога плена. Док је био жив Антигон III Досон нису се усуђивали да нарушавају мир, а када је он умро почели су да траже повод за мешање на Пелопонезу.[1] Етолци су у Фигалију на граници са Месенијом послали Доримаха из Трихонија са циљем да тобоже штити град и територију. У Месенији је била у успону антиетолска политика, што је Доримах одмах уочио. Месенија је још увек била у саставу Етолскога савеза, али постојала је могућност да се ситуација преокрене.[2] Доримах је сматрао да треба да се изврши притисак, како Месенија не би напустила Етолски савез, а притисак је могао да врши унутрашњим интригама и вањским нападима.[3] Доримах је организовао пљачкашке нападе изгледа на имовину истакнутијих антиетолских политичара и њихових присташа, обесхрабрујући их и поткопавајући њихов утицај.[4] Доримах је своју банду послао да пљачка стоку Месењана, а када су се Месењани жалили он је жалбе игнорисао.[5] Поред пљачке Доримах је на тај начин вршио притисак на Месенију.[6] Месенијски ефори су због тога наредили Доримаху да надокнади штету, а Доримах је по повратку у Етолију нахушкао заменика етолскога стратега Скопу да прогласи рат против Месеније.[7] Доримах је наглашавао да Македонијом влада 17-годишњи Филип V Македонски па због тога не треба очекивати опасност.[8] С друге стране Етолци су могли рачунати на савез са Елидом и на мржњу Спарте против Месењана. Месенија је била једина држава поштеђена за време Клеоменовога рата, па је Етолски савез могао да очекује много плена.[9] Међутим главни циљ је био да се изврши још већи притисак на Месенију да не напушта Етолски савез.

Повод рата Уреди

Започели су етолски пиратски напади. Радило се фактички о притисцима на чланове Хеленскога савеза, са циљем да напусте савез или да постану мање активни унутар савеза.[10] Етолци су сачекали тренутак када је ахајском стратегу Тимоксену истицала служба, а Арат још увек није био именован. Тада су Етолци прешли на Пелопонез код Рија, прошли преко Пелопонеза, напали Месенију и неометано је опљачкали.[11] Ахајци су се одлучили на општу мобилизацију и да помогну Месенији.[12] Месенија је тражила да је приме у Ахајски савез. Ахајци их нису примили у савез без одобрења Македоније, али пристали су да им помогну уз услов да Месенија нема право да склапа сепаратни мир са Етолским савезом не питајући Ахајце.[13] Арат је сакупио војску у Мегалопољу и упутио је ултиматум Етолцима да напусте Месенију.[14] Скопа и Доримах су пристали да се повуку, па су се повлачили до Елиде натоварени пленом. Етолци су избегавали битку мењајући смер повлачења, али када их је Арат напао победили су. Етолски савез је инзистирао на праву да шаљу војску у Фигалију и да интервенишу у Месенији, као чланици Етолскога савеза и да имају право да пређу неометано преко Ахаје.[15] У бици код Kафије Арат је са 3.000 Ахајаца напао Етолце док су напуштали равницу.[16] У тој бици етолска војска је тешко поразила Ахајце. Етолци су се повукли преко ахајских територија пљачкајући територију Сикиона.[17]

Рат 219. пре ХристаУреди

Ахајски савез тражи савезнике Уреди

Након пораза у бици код Кафије на састанку Ахајскога савеза оштро су критиковали Арата. Ахајци су одмах послали изасланике у Епир, Беотију, Фокиду, Акарнанију и Македонију тражећи помоћ у рату са Етолским савезом. Тражили су и да се Месенија прими у Ахајски савез. Етолски савез је инзистирао само на праву интервенције у Месенији, као чланици Етолскога савеза и нису хтели рат са Ахајским савезом.[18] Стратег Ахајскога савеза мобилизирао је 5.000 војника и 500 коњаника, а Спарта и Месенија су послале по 2.000 војника и 250 коњаника, тако да је укупна војска имала 10.000 војника и 1.000 коњаника.[19] Епир и Македонија су се сложили да Месенију приме у савез, али нису хтели рат са Етолцима.[20] Спарта је склопила тајни савез са Етолцима. У то време Деметрије са Фароса је заједно са својим савезником Скердилаидом 220. пре Христа кренуо у пиратску акцију са 90 лемба (илирских галија ). Скердилаида се вратио у Наупакт са 40 својих бродова.[21] Склопио је споразум са Етолцима и кренули су у напад на Ахају. Етолци су напали, заузели и опљачкали Кинету, град на северу Аркадије, а спалили су га кад су сазнали да долазе Македонци.[22] Деметрије са Фароса извео је неколико напада на обалу Етолије помажући Тауриону, македонском представнику у Ахаји.

Савезници објављују рат Етолскоме савезу Уреди

Када се у Коринту појавила македонска војска и Филип V Македонски Етолци су се повукли са Пелопонеза. Спартански ефори, који су намеравали да удруже Спарту са Етолцима били су изненађени да млади македонски краљ брзо преузима контролу над Пелопонезом.[23] Претварали су се да су верни савезу са Македонцима. Филип V Македонски је окупио савезнике у Коринту. Ту су представници Беотије, Аркадије, Епира, Ахајскога савеза и Фокиде изнели оптужбе против Етолскога савеза и након тога су једногласно одлучили да започну рат против Етолскога савеза.[24] Етолски савез је за свога стратега изабрао Скопу.[25] Филип је као савезника добио илирскога династа Скердилаиду. Акарнанија је пришла савезу, а Епир је играо двоструку игру. Месенија није хтела да уђе у рат док се не реши питање Фигалије, коју су држали Етолци.[26]

Elis.jpg

Елида

Преврат у Спарти Уреди

Унутар Спарте након укидања краљева постојала је подела. Једни су били за Македонију, а други за Етолски савез. Странка, која је била за Етолце позвала је Етолце да преговарају. Као етолски изасалник у Спарти се појавио Махата из Етолије, који је тражио да се Спарта придружи Етолцима, а против Македоније и Ахајскога савеза.[27] Махата није успео и вратио се кући. Проетолска група је побила ефоре и протерала све, који су највише нападали Етолце.[28] Након тога изабрали су нове ефоре из проетолске групе.[29] Спарта је успоставила савез са Етолским савезом. Током 219. пре Христа поново су вратили краља, а за краљеве су изабрани Ликург (краљ) и малолетни Агесиполис III.[30] Махата из Етолије је након тога лако наговорио Спарту да започне рат са Ахајским савезом.[31] Ликург је након тога успешно напао Арголиду и заузео неколико градова.

Слабост Ахајскога савеза Уреди

Око 1.200 Етолаца је на препад заузело Егиру у Ахаји,[32] па су онда почели да пљачкају град, али становништво је успело да поврати град. У исто време Етолац Еурипида је вршио упаде на територију Диме, Фаре и Тритеје и након мање битке заузео је акропољ од Диме.[33] Та три града су тражила помоћ од Арата, али Арат им није могао да шаље помоћ, јер Ахајци нису након Клеоменовога рата платили најамнике.[34] Пошто нису добили помоћ престали су да плаћају допринос Ахајском савезу и сами су унајмили најамнике.[35]

Philip V of Macedon.jpg

Филип V Македонски

Филипов етолски походУреди

Филип V Македонски је у Епиру спровео мобилизацију и уместо да одмах крене на Етолију он је по наговору Епираца напао Амбракију у којој је био етолски гарнизон.[36] Док је опседао добро утврђену Амбракију етолски стратег Скопа имао је довољно времене за општу мобилизацију Етолаца.[37] Етолци су искористили Филипово одсуство, па су напали Македонију, где су уништавали усеве у Пјереји и сакупили су много ратнога плена. У Дијуму су уништили много кућа и верских споменика. Филип је након 40 дана опсаде заузео Амбракију и онда је предао Епирцима.[38] Прошао је кроз Акарнанију и онда је напао и за два дана освојио етолски град Фетије.[39] Пустошио је после тога територију Страта. Спалио је Метрополис, а Иторију је сравнио са земљом.[40] Заузео је и утврдио Енијаде, град на улазу у Коринтски залив одакле се моглу прећи на Пелопонез. [41] Дардани су искористили Филипову одсутност, па су се припремали за инвазију Македоније.[42] Филип је због тога морао да се врати у Македонију. У то време Деметрије са Фароса је побегао након пораза у Другом илирском рату.[43] Чим се Филип вратио у Македонију Дардани су одустали од инвазије Македоније.[44]

Филипов зимски поход на Пелопонез Уреди

При крају 219. пре Христа Доримах је изабран за стратега Етолскога савеза и одмах је напао Епир.[45] Пустошио је велики део Епира и узео много плена. Филип је са 3.000 хоплита, 2.000 пелтаста, 300 Крићана и 400 коњаника пратилаца кренуо касније током зиме из Ларисе преко Тесалије, Еубеје и Беотије и дошао је у Коринт.[46] Његов долазак био је добро прикривен и тајан, а кад је дошао сазвао је савезничку војску. Еурипида је у то време са 2.300 најамника и добровољаца и две елејске јединице пустошио територију око Сикиона.[47] Када је налетио на македонску војску Еурипида се повукао остављајући Елејце на цедилу. Македонци су тада заробили 1.200 Елејаца.[48] Након заузимања Кафије Филипу су се придружили Арат и Ахајци,[49] па је располагао са око 10.000 војника. Заузео је стратешки важан град Псофис, у који се склонио Еурипида са Елејцима.[50] Град је до тада представљао базу за операције Елејаца против Аркадије и Ахаје.[51] Елејци су напустили свој град Ласион из страха од македонске војске.[52] Освојене градове Филип је углавном предавао Ахајцима. Пустошио је и пљачкао Елиду, која је била гушће насељена од осталога дела Пелопонеза. Опљачкао је много блага, елејских робова и животиња.

Освајање Трифилије Уреди

Након распродаје ратнога плена Филип је извршио инвазију Трифилије. Елејци су тражили помоћ од Етолаца. па је етолски стратег Доримах у Елиду послао Филиду са нешто војске. Филида је послао Елејце у Лепреј, а најамнике у Алифеиру, али Филип V Македонски је заузео Алифеиру. Филида је након пада Алифеире опљачкао један елејски савезнички град и вратио се у Лепреј. Пљачкање савезничкога града имало је тешке последице, па су градови почели да се предају или прелазе на македонску страну.[53] Становништво Лепреја је исто тако тражило да Елејци и Етолци напусте њихову тврђаву.[54] Филида је у Лепреју имао 2700 војника па се најпре није обазирао на грађане Лепреја, али приближавање македонске војске натерао га је да напусти град.[55] Филида се повукао у Самикум, где га је Филип опседао, па се Филида и одатле по споразуму повукао Након тога Филип V Македонски је покорио целу Трифилију.

EtoliaAkarnania.JPG


Метеж у Спарти Уреди

У време Филиповога покоравања Трифилији у Спарти је избила револуција.[56] Хелион је сматрао да је он законити наследник трона и да су ефори погрешили, што су Ликурга изабрали за краља. Намеравао је да се уз помоћ маса домогне трона. У заверу је било укључено око 200 људи. Најпре су побили ефоре.[57] Краљ Ликург је успео да побегне. Након тога Хелион је побио много својих непријатеља. Међутим грађани Спарте му нису били наклоњени, окупила се маса против њега, па је и он побегао из Спарте.

Ратна збивања током 218. пре ХристаУреди

Апел против Арата и поморске Филипове политике Уреди

Филип је зиму 219/218 пре Христа провео у Аргосу. Филипов саветник Апел је желео да потчини Ахајце попут осталих македонских савезника, а пошто му је Арат био главна препрека настојао је да га дискредитира. Успео је делом претњама, а делом салетањима да се за ахајскога стратега изабере Епарат од Фере уместо Аратовога кандидата Тимоксена.[58] Нешто касније Филип је схватио да ништа не може да обави без Арата, па се поново њему обратио. Пошто је краљу Филипу био потребан новац и снабдевање, обратио се скупштини Ахајскога савеза. На скупштини се заложио за Арата, а за лошије односе оптужио је Апела.[59] Након тога Ахајски савез је дао Филипу 50 таланата за његов први поход, да би исплатио плате за три месеца за војску.[60] Филип и његови саветници одлучили су да започну поморски рат, да би могли да изненада нападају непријатеља са свих страна и да непријатељи не могу због географске раздвојености једни другима да прискачу у помоћ.[61] Главни непријатељи били су Етолски савез, Елида и Спарта.[62] Филип V Македонски је након тога почео да своју војску тренира веслању крај Коринта у Лехају. Апел је одлучио да саботира Филипову поморску политику. Апел је био незадовољан што га Филип не слуша, па се договорио са Леонтијем и Мегалејом да остану са Филипом и да му тобожњом непажњом учине штету када то буде потребно.[63] Апел је отишао у Халкиди да би саботирао снабдевање Филипове флоте.[64]

Неуспех на Кефаленији Уреди

Филип је платио војску, па је током 218. пре Христа стигао у Петру са 6.000 македонских војника и 1.200 најамника.[65] Етолски стратег Доримах је у исто време послао Скопу и Агелаја. Филип је након тога оставио значајне снаге код Диме и позвао је савезнике из Месеније, Епира, Акарнаније и Скердилаиду да дођу до Кефаленије.[66] Кефаленија је била веома значајна за Етолски савез, јер су бродови из Кефаленије пребацивали етолску војску на Пелопонез и где год би то Етолцима требало.[67] Када су му дошли савезници са бродовима Филип V Македонски је започео опсаду Пала на Кефаленији.[68] Након што је срушио део зида Леонтија је командовао пелтастима, који су требали да се пробију у град, али Леонтија је према ранијем договору са Апелом све учинио да се не успе.[69] Након рањавања великога броја војника и кукавичлука Филип је био присиљен да одустане од опсаде. Била је то успешна Апелова саботажа Филипове нове поморске политике.

Поход у срце Етолије Уреди

Ликург је напао Месенију, а у исто време је Доримах напао Тесалију, па су две стране тражиле од македонскога краља Филипа да интервенише. Леонтије је поново намерно погрешно саветовао Филипа да иде у Месенију из које се онда због етезијских ветрова Филип дуго не би могао вратити.[70] Арат је саветовао Филипа да нападне Етолију, јер је велики део њихове војске ван Етолије.[71] Филип је прихватио Аратов савет, па је упловио у Амбракијски залив.[72] Придружили су му се Акарнанци, који су желели да се освете Етолцима. Ноћним маршем дошао је до реке Ахелој.[73] Циљ му је био да изненада нападне подручје Термоса. Пошто је то подручје пружало природну обрану Етолци су ту били потпуно неспремни.[74] На прелазу крај стрмога подручја језера Трихонис оставио је значајне снаге да чувају одступницу. Након много успона по тешко приступачном подручју дошао је до Термоса.[75] То место су Етолци сматрали најсигурнијим, па су то складиштили највредније ствари.[76] Након велике пљачке Македонци су попалили веома много вредних ствари, а направили су штету и храмовима. Узели су плена колико су могли да одвезу.[77] Приликом повратка окупило се око 3.000 етолских војника, али нису могли да нападају све док је македонска војска била на вишем терену. Етолци су касније напали македонску позадину, али били су потучени до ногу.[78]

Леонтије, Мегалеја и Арат Уреди

По повратку са похода након пијанке Леонтијеви другови Мегалеја и Кринон су бацали камење на Арата, па их је Филип казнио са 30 таланата.[79] Леонтије је покушао да заплаши краља, који је још увек био тинејџер, али то му није успело. Краљ је сазвао савет пријатеља и судило се прекршиоцима. Арат је тада навео све злоупотребе од стране Леонтија, почевши од покоља у Аргосу након Антигоновога одласка, његово слагање са Апелом до опструкција опсаде Пала на Кефаленији.[80] Кринон и Мегалеја су проглашени кривим. Кринон је затворен, а Леонтије је гарантовао Мегалејину глобу.

Инвазија Лаконије Уреди

Ликург се био заузео Тегеју, али након неуспешнога опседања тврђаве у Тегеји вратио се у Спарту.[81] Доримах је током опсаде Пала на Кефалонији кренуо у инвазију Тесалије, али није се усуђивао да се упусти у битку са Тесалцима и држао се брдског подручја.[82] Када је сазнао за македонску инвазију Етолије пожурио је да обрани Етолију, али стигао је прекасно.[83] Филип је већ био напустио Етолију и искрцао је војску у Лехеју крај Коринта, а савезнике је позвао да дођу код Тегеје.[84] Филип није губио време и за два дана се појавио код Тегеје, одакле је планинским подручјем дошао близу Спарте. Заузео је брда насупрот Спарте и поред Спарте прошао до Амикле.[85] Спартанци су били изненађени, јер се нису надали да би им краљ, који је још био тинејџер могао да прави било какве проблеме.[86] Филип је пустошио територију Лаконије од Амикла до мора. Ликург је одлучио да не дозволи Филипу да се повуче из Лаконије без битке.[87] Код Менелаја је чекао са 2.000 војника.[88] Оставио је Филипу мали пролаз, кроз који је било опасно да иде цела војска. Филипови најамници, пелтасти и Илири су успели да са узвишења потисну Ликургову војску.[89] Након тога Филип је безбедно изашао из Лаконије продавши у Тегеји много ратнога плена.[90]

Побуна и Филипов обрачун са Апелом, Леонтијем и Мегалејом Уреди

Током Филипових припрема за напад на Фокиду Леонтије је потакао побуну. Леонтије и Мегалеја потпалили су пелтасте и агему да ће изгубити привилегије и да нису добили све што су зарадили.[91] Побуњена војска је покушала да опљачка шаторе краљевих пријатеља, па је Филип сазвао скупштину Македонаца и тражио је обнову дисциплине. Краљ је ухапсио Леонтија. Изасланици Родоса и Хиоса уговорили су 30 дана примирја између Етолије и Македоније.[92] У то време Филип V Македонски је на увид добио писмо, у коме је Мегалеја тражио од Етолаца да наставе рат. Филип је због тога ухапсио Апела, јер је сматрао да све долази од њега.[93] Погубио је Апела, његовога сина и присташе, а Мегалеја се сам убио пре хапшења.[94] Пугубио је и Леонтија. Након тога Филип је војску послао на зимовање. [95]

Рат 217. пре Христа Уреди

Током зиме 218/217 пре Христа Етолци су одлучили да искористе краљев одлазак у Македонију. Пирија је са 3.000 војника из Етолије и Елиде пустошио територије Диме и Фаре све до Патре.[96] Након тога пљачкао је до Рија и Егијума, а како градови нису добијали помоћ, престали су да плаћају допринос Ахајском савезу.[97]

Неуспели Ликургов и Пиријин напад на Месенију Уреди

Ефори су нашли да је Ликург протеран под лажним оптужбама, па су га позвали из прогонства.[98] Ликург је са стратегом Елиде Пиријом Етолцем припремао инвазију Месеније. Арат је као ахајски стратег био у проблемима. Најамници су били незадовољни, а градови нису били спремни да плаћају порез за одржавање најамничке војске.[99] Била је то ситуација, коју је наследио од претходнога стратега Еперата. Арат је због тога тражио од Ахајскога савеза да се плаћа војска, па је усвојена одлука да се одржава најамничка војска од 8.000 пешака и 500 коњаника, бирана ахајска војска од 3.000 пешака и 300 коњаника, 500 пешака и 50 коњаника из Мегалопоља и исто толико из Аргоса[100] Поред тога ангажовали су шест бродова. Након тога Арат је почео припреме за рат. Ликург и Пирија из Етолије кренули су на Месенију, а Арат је одмах са најамницима дошао у Мегалопољ. Ликург је заузео један град у Месенији, али како Пирија није успео, морао је и Ликург да се врати у Спарту.

Успех Ахајаца Уреди

У Елиди су били незадовољни Пиријом, па су од Етолаца добили Еурипиду, који је прегазио Ахају до Егијума.[101] Док су се повлачили са великим пленом напао их је Лик од Фере са ахајским најамницима. Ахајци су тада заробили око 2.000 Елејаца, од којих је било много истакнутих људи.[102] Ахајци су постали успешнији и у борбама на копни и на мору. Етолски стратег Агета је пљачкао Акарнанију и Епир.

Филип осваја Фтиотијску Тебу Уреди

Филип V Македонски је заузео Билазору, највећи град у Пеонији.[103] Билазора ( Титов Велес) се налазила близу прелаза из Дарданије у Македонију, па је контролишући град Филип ослободио Македонију опасности од Дарданаца.[104] Дошао је изненада са војском до Малитеје и покушао је да је заузме љествама. Међутим због кратких љестви није успео. Након тога Филипов циљ је био да зауме Фтиотијску Тебу.[105] Етолци су вршили сталне нападе из Фтиотијске Тебе, из које се могла контролисати територија Деметријаде у Магнезији и Фарсала и Фере у Тесалији.[106] Филип је имао на располагању око Фтиотијске Тебе 150 катапулта и 25 справа за бацање камења. Након девет дана копачи су дошли до зида и онда су за три дана поткопали око 60 метара зида. Град се након тога предао.[107] Филип је становништво продао у робље, град је населио Македонцима и назвао га Филипи.[108] Освајањем града обезбедио је сигурност Тесалије и Магнезије, а Етолце је лишио сталнога великога плена.[109]

Мировни споразум Уреди

Филип V Македонски је сазнао да је Ханибал победио Римљане у бици на Тразименском језеру 217. пре Христа. Када је писмо о тој вести показао Деметрију са Фароса добио је савет да обустави Савезнички рат са Етолским савезом и да се посвети освајању Илирије и походу у Италију.[110] Деметрије је рекао Филипу да цела Грчка или већ јест или ће бити под његовом контролом, а да поход у Италију представља први корак ка освајању целога света.[111] Филип је сазвао саветовање о питању окончања рата са Етолским савезом.[112] Арат се није противио окончању рата. Филип је са Етолцима закључио мир у Наупакту 217. пре Христа. Окончање рата се заснивало на одржању статуса кво. Ахајски савез је добио Псофис и Фигалију. Македонија је добила Трифилију, Фтиотску Ахају и Закинтос. Поред тога имала је гарнизоне у Орохомену и Хереји, а Фокида је добила македонскога команданта. У Пеонији је Македонија добила Билазору (Титов Велес).

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Полибије 4.3
  2. Grainger стр.255-256
  3. Grainger стр.256
  4. Grainger стр.256
  5. Полибије 4.3
  6. Walbank стр.474
  7. Полибије 4.5
  8. Полибије 4.5
  9. Полибије 4.5
  10. Grainger стр.257
  11. Полибије 4.6
  12. Полибије 4.7
  13. Полибије 4.9
  14. Полибије 4.9
  15. Grainger стр.262
  16. Полибије 4.12
  17. Полибије 4.13
  18. Grainger стр.263
  19. Полибије 4.15
  20. Полибије 4.16
  21. Полибије 4.16
  22. Полибије 4.18-19
  23. Полибије 4.22
  24. Полибије 4.25
  25. Полибије 4.27
  26. Полибије 4.31
  27. Полибије 4.34
  28. Полибије 4.35
  29. Полибије 4.35
  30. Полибије 4.35
  31. Полибије 4.36
  32. Полибије 4.57
  33. Полибије 4.59
  34. Полибије 4.59
  35. Полибије 4.59
  36. Полибије 4.61
  37. Полибије 4.62
  38. Полибије 4.63
  39. Полибије 4.63
  40. Полибије 4.64
  41. Полибије 4.65
  42. Полибије 4.66
  43. Полибије 4.66
  44. Полибије 4.66
  45. Полибије 4.67
  46. Полибије 4.67
  47. Полибије 4.68
  48. Полибије 4.69
  49. Полибије 4.70
  50. Полибије 4.70
  51. Полибије 4.72
  52. Полибије 4.73
  53. Полибије 4.79
  54. Полибије 4.80
  55. Полибије 4.80
  56. Полибије 4.81
  57. Полибије 4.81
  58. Полибије 4.82
  59. Полибије 5.1
  60. Полибије 5.1
  61. Полибије 5.2
  62. Полибије 5.2
  63. Полибије 5.2
  64. Полибије 5.2
  65. Полибије 5.2
  66. Полибије 5.3
  67. Полибије 5.3
  68. Полибије 5.4
  69. Полибије 5.4
  70. Полибије 5.5
  71. Полибије 5.5
  72. Полибије 5.6
  73. Полибије 5.6
  74. Полибије 5.7
  75. Полибије 5.8
  76. Полибије 5.8
  77. Полибије 5.13
  78. Полибије 5.13
  79. Полибије 5.15
  80. Полибије 5.16
  81. Полибије 5.17
  82. Полибије 5.17
  83. Полибије 5.17
  84. Полибије 5.17
  85. Полибије 5.18
  86. Полибије 5.18
  87. Полибије 5.20
  88. Полибије 5.21
  89. Полибије 5.23
  90. Полибије 5.24
  91. Полибије 5.25
  92. Полибије 5.28
  93. Полибије 5.28
  94. Полибије 5.28
  95. Полибије 5.29
  96. Полибије 5.30
  97. Полибије 5.30
  98. Полибије 5.91
  99. Полибије 5.91
  100. Полибије 5.91
  101. Полибије 5.94
  102. Полибије 5.94
  103. Полибије 5.97
  104. Полибије 5.97
  105. Полибије 5.99
  106. Полибије 5.99
  107. Полибије 5.100
  108. Полибије 5.100
  109. Полибије 5.100
  110. Полибије 5.101
  111. Полибије 5.101
  112. Полибије 5.102

Ad blocker interference detected!


Wikia is a free-to-use site that makes money from advertising. We have a modified experience for viewers using ad blockers

Wikia is not accessible if you’ve made further modifications. Remove the custom ad blocker rule(s) and the page will load as expected.