Rimski diktator je bio izvanredni i najviši magistrat Rimske republike, koji je imao izvanredna ovlaštenja, koja su bila veća od ovlaštenja konzula. Senat bi izglasavao posebnu odluku, kojom je davao ovlaštenja konzulima da imenuju diktatora. Za razliku od biranja konzula birao se samo jedan diktator, koji nije bio zakonski odgovoran za svoje akcije. Pratila su ga 24 liktora. Imao je najviša ovlaštenja, pa je mogao da preglasa, smeni ili pogubi bilo koga drugoga kurulnoga magistrata. Obično bi se imenovao u slučaju velike opasnosti po Rimsku republiku ili po njen poredak.
Uspostavljanje diktature[]
Nakon uspostavljanja Rimske republike vlast je bila poverena dvojici konzula sa mandatom od godine dana. Imenovana su dvojica da bi se republika bolje zaštitila od uspostave tiranije. Ubrzo se uspostavilo da se mogu stvoriti okolnosti, kada se sva vlast treba predati jednoj osobi. Ta osoba je trebala da poseduje apsolutnu vlast na koju niko nema pravo žalbe bilo kome telu. Diktatura je po prvi put uspostavljena 501. pre Hrista.[1] Najstariji analisti pominju da je Tit Larcije bio prvi diktator,[2] a drugi pominju da je to bio Marko Valerije Poplikola. Prema Liviju diktator je imenovan zbog pripreme Latina za rat.[3] Uspostavljen je zakon da niko ne može da bude diktator, a da pre toga nije bio konzul.[4] Ipak taj zakon nije uvek poštovan.[5]Pored toga niko nije mogao da se žali na odluke diktatora.[6]
Konzuli imenuju diktatore po nalogu Senata[]
Konzuli nisu imali pravo da imenuju diktatora bez prethodne odluke Senata. Senat bi izglasao odluku o imenovanju diktatora i pomenuo bi i ime diktatora, ali konzul nije bio obavezan da izabere diktatora po želji Senata. Dešavalo se više puta da je konzul imenovao diktatora suprotno želji Senata.[7] Imenovanje diktatora obavljalo bi se obično u Rimu, a ako bi konzuli bili odsutni jedan od njih bi se pozvao u Rim. Ako nijedan konzul zbog zauzetosti ratom nije mogao da dođe onda bi Senat izglasao odluku kojom je dozvoljavao da konzul imenuje diktatora u vojnom logoru. Postojalo je pravilo da konzul treba da imenuje diktatora na teritoriji Rimske republike, ali kasnije se to pravilo odnosilo na celu Italiju. Diktatori su obično bili patriciji, a prvi plebejski diktator bio je Gaj Marcije Rutil 356. pre Hrista.[8]
Ovlaštenja[]
Diktator je imao mandat od najviše šest meseci.[9] Jedini izuzetak od toga pravila bile su diktature Lucija Kornelija Sule i Gaja Julija Cezara. Iako bi imao mandat od šest meseci diktator bi obično dao ostavku čim bi okončao posao zbog koga je bio postavljen.[10] Odmah po imenovanju diktator bi postao vrhovni komandant rimske vojske i najviša vlast u republici. Obični magistrati ( sa izuzetkom narodnih tribuna ) vršili su i dalje svoje dužnosti, ali morali su da slušaju diktatora u svim okolnostima. U slučaju neposlušnosti diktator bi ih naterao da napuste položaj. Za razliku od konzula diktator je
- bio mnogo nezavisniji od Senata
- imao je vanrednu moć da kažnjava bez suđenja,
- imao je puni imunitet za svoje postupke, tako da mu se nije moglo suditi nakon okončanja mandata.
Ono što mu je posebno davalo moć je nepostojanje kolege, koji bi ga ograničavao i sputavao u akcijama, kao što se dešavalo u slučaju dvojice konzula. Za razliku od konzula, koji su bili dužni da sarađuju sa Senatom, diktator je mogao da postupa po svom nahođenju. Ipak obično bi sarađivao sa Senatom. Na odluke diktatora nije se mogla uložiti žalba.
Moć i ograničenja[]
Diktator je imao pravo da vlada dekretima i da menja rimske zakone po svom nahođenju, a te promene bi važile tokom njegova mandata. Mogao je da proglasi nove zakone za koje nije trebao ratifikaciju u skupštinama. Jedan od takvih primera su Suline proskripcije. Diktator je mogao da deluje i kao vrhovni sudija, a na te odluke nije bilo prava žalbe. Jedino su narodni tribuni bili nezavisni za vreme diktature. Ipak smatra se da nisu mogli da stavljaju veto na odluke diktatora, onako kako su mogli da sprečavaju odluke konzula. Drugi magistrati su imali imunitet samo tokom svoga mandata, a diktator je imao imunitet i nakon isteka mandata za sve akcije koje je poduzeo tokom diktature.[11] Moć diktatora se zbog svega toga poredila sa moći monarha. Konzule je pratilo 12 liktora, a diktatora 24 liktora.
Glavno ograničenje njegove vlasti bilo je kratko trajanje mandata od najviše šest meseci. Pored toga nije imao ovlaštenja nad državnim trezorom i mogao je da dobije novac samo po odobrenju Senata. Nije smeo da napušta Italiju, jer bi mogao da bude potencijalna opasnost po republiku. Jedini izuzetak od toga pravila je Aul Atilije Kajatin tokom Prvoga punskoga rata.
Komandant konjice ( Magister Equitum )[]
Diktator bi obično imenovao komandanta konjice ( magister Equitum ) kao svoga zamenika u vojnim poslovima. Ponekad bi Senat u svojoj odluci pominjao ime osobe, koja bi trebala da bude imenovana.[12] U slučaju smrti komandanta konjice trebalo je da se izabere njegova zamena. U slučaju diktatorovoga odsustva komandant konjice je bio predstavnik diktatora, pa je vršio vlast u ime njega. Komandant konjice je uglavnom morao biti bivši pretor ili konzul.
Zamena diktature[]
Diktator je bio imenovan samo za ratove u Italiji. Jedini izuzetak bio je jedan slučaj za vreme Prvoga punskoga rata. Nakon bitke kod Trazimenskoga jezera 217. pre Hrista za diktatora je imenovan Kvint Fabije Maksim Kunktator. Nakon bitke kod Kane ponovo je imenovan diktator. Posle 202. pre Hrista diktatura je bila ukinuta sve do Suline diktature. Umesto diktature Senat bi donosio posebnu odluku ( Senatus consultum ultimum ), kojom je konzulima davao sva ovlaštenja da poduzmu bilo koju meru da bi se obranila Rimska republika.
Nova diktatura i ukidanje diktature[]
Lucije Kornelije Sula je 82. pre Hrista obnovio diktaturu, ali sa vremenski neograničenim mandatom. Sula je godinu dana bio diktator, a onda se povukao iz javnoga života. Gaj Julije Cezar je 46. pre Hrista imenovan za diktatora sa mandatom od godinu dana. Nakon Cezarove smrti Marko Antonije je zakonski ukinuo diktaturu.
Literatura[]
- Tit Livije
- Plutarh Koriolan
- Vilijam Smitov rečnik
- Lintott, Andrew (1999). The Constitution of the Roman Republic. Oxford University Press (ISBN 0-19-926108-3)