Публије Клодије Пулхер (лат. Publius Clodius Pulcher, 92. пре Христа—18. јануара 52. пре Христа) је био римски политичар из периода позне Римске републике. Као народни трибун 58. пре Христа познат је по сукобу са Цицероном, кога је оптужио и осигурао његово протеривање из Рима. Предложио је читав низ закона у традицији популара, а најзначајнији закон се односио на бесплатну поделу жита најсиромашнијим грађанима Рима. У време Првога тријумвирата постао је највећи реметилачки политички фактор склон да користи насиље да би остварио своје политичке циљеве. Једно време био је међу најмоћнијима користећи своје групе за застрашивање политичких противника. Сматра се једним од најиновативнијих урбаних политичара западне историје. Помпеј и сенатори су да му се супроставе потражили помоћ демагога Тита Манлија Милона, који се служио сличним насилним групама. Убијен је у сукобу са Милоном, који је предводио супарничку насилну групу.
Рани живот[]
Рођен је као Публије Клаудије Пулхер 93. пре Христа као најмлађи син Апија Клаудија Пулхера ( конзула 79. пре Христа). Имао је два брата Гаја Клаудија Пулхера и Апија Клаудија Пулхера, који је био конзул 54. пре Христа. Његова најстарија сестра била је злогласна Клодија, која је била жена Квинта Цецилија Метела Целера.[1] Поред ње имао је још две сестре Клаудију Пулхру Секунду, удану за Квинта Марција Рекса и Клаудију Пулхру Терцију, која је била прва Лукулова жена.[2] Био је 68/7 пре Христа за време Трећега митридатовога рата легат у Лукуловој војсци. Међутим сматрао је да му Лукул не указује довољно почасти, па је због тога против њега организовао побуну.[3] Војска је онда одбила да следи Лукула у рату против Митридата. Каснији римски извори су тај сукоб објашњавали Лукуловим открићем о инцесту брата и сестре.
Ухваћен од пирата[]
Након свађе са Лукулом отишао је у Киликију, код свога зета Квинта Марција Рекса, који је у то време био намесник Киликије.[4] Рекс га је именовао заповедником своје флоте.[5] Пирати су га били заробили. Пирати су то време тражили од римскога савезника Птолемеја од Кипра да га откупи. Међутим Птолемеј је понудио за њега веома мали износ, па су га пирати сматрали безвредним и пустили су га без откупа. Клодије је сматрао да он вреди много више, па је због потцењивања замрзио Птолемеја од Кипра и одлучио да мсу се првом приликом освети. Након што су га пирати пустили отишао је у Антиохију у Сирији, где је исто тако изазвао побуну, у којој умало није изгубио живот.
У Риму и Галији[]
По повратку у Рим Клодије је био у служби Луција Лицинија Мурене. Током 64. пре Христа отишао је у Галију као Муренин легат. Клодије је пратио Мурену, који се крајем 63. пре Христа вратио у Рим да би уз помоћ Лукулових ветерана и Цицерона био изабран за конзула за 62. пре Христа. У то време кулминирала је Катилинина завера. Иако је Цицерон касније оптуживао Клодија он није био умешан у заверу, него је био близак Мурени и оптиматима. Цицерон је дотада би Клодијев пријатељ, а Клодије му је помагао и јавио се да га чува за време Катилинине завере.[6] Клодије се 62. пре Христа оженио Фулвијом, која је након Клодијеве смрти била удана за Гаја Скрибонија Куриона и Марка Антонија.
Цезар. Клодије је био ухваћен у Цезаровој кући за време велике свечаности забрањене мушкарцима
Бона Деа скандал[]
Клодије је био заљубљен у Цезарову жену Помпеју.[7] Међутим како се њих двоје нису због Цезарове мајке могли лако да састану Клодије је искористио прилику током верскога обреда званога Бона Деа (Добра богиња).[8] Пошто је Цезар био понтифекс максимус та свечаност се држала у његовој кући. Током те свечаности и обреда кућа се украшава, а сви мушкарци морају да напусте кућу и само је женама дозвољено да остану у кући.[9] Клодије се прерушио у жену и такав је ушао у Цезарову кућу, али слушкиња га је открила и дигла је узбуну.[10] Био је то тежак прекршај, јер Клодије не само да је се огрешио о Цезарову жену, него се још теже огрешио о светиње и римске богове, који су забрањивали да мушки присуствују таквој свечаности.[11] Клодија су били због тога оптужили. Сенатори су углавном били против њега, тако да су помињали и његове раније грехове са Лукулом. Међутим народ је био на његовој страни. Цезар се одмах након тога скандала развео од Помпеје.[12] Међутим када су га позвали на суд као сведока Цезар је тврдио да о свему ништа не зна.[13] Међу онима, који су га оптужили били су Лукул и Цицерон. Цицерон је дотада био Клодијев пријатељ, па је Клодије од њега очекивао да га заштити. Међутим Цицерон је срушио Клодијев алиби, који је тврдио да наведенога дана није ни био у Риму.[14][15] Лукул је на суд довео робиње, које су сведочиле о инцесту између Клодија и његове сестре Клодије.[16] Лукул је поред тога оптужио Клодија да му је побунио војску 68/67 пре Христа у Нисибису. На суду је био ослобођен кривице, понајвише зато што је Марко Лициније Крас потплатио поротнике. Због свега тога Клодије је отада захвалан Цезару и Красу, а Цицерон му отада постаје велики непријатељ, коме планира да се освети. Сматра се да је Цицерон сведочио против њега да би се обранио од своје жене, која је сумњала да Клодијева сестра Клодија жели да се уда за Цицерона.[17]
Постаје плебејац[]
Био је квестор на Сицилији од 61. до 60. пре Христа. По повратку одрекао се свога статуса патриција, само да би могао да се кандидује за народнога трибуна, што је било дозвољено само плебејцима.[18] Тријумвири су имали доста проблема 59. пре Христа, а Публије Клодије их је наговорио да му пруже подршку, пошто би могао да буде корисно средство против њихових противника. Плебејац је постао усвајањем од стране једнога плебејца, али проблем је био да је онај који га је усвојио био млађи од њега. Тада је узео ново име Клодије, а дотада се звао Публије Клаудије Пулхер. Желио је да постане народни трибун само да би уништио Цицерона. Када је једно време Цицерон добио уверавања од Цезара и Помпеја да ће бити заштићен Клодије је уз помоћ два вешта напада неутралисао њих двојицу. Цезару је претио укидањем његових закона, а Помпеја је заплашио да му се спрема атентат од банде млађих људи, који су уживали подршку Цицерона и оптимата.[19] Ширили су гласине, којима би се дало закључити да би Цицерон могао да угрози живот Помпеју.[20] Све су радили са циљем да ослабе Помпејеву подршку Цицерону. Клодије је изабран за народнога трибуна 58. пре Христа. Припремио је велики програм, којим би народ везао за себе. Користио је сав свој политички утицај да би удовољио народу.[21] Да би се обрачунао са Цицероном сметао му је Катон Млађи, па је одлучио да се на Цицерона обруши када се Катон Млађи склони из Рима.[22]
Анексија Кипра[]
Због мржње према Птолемеју од Кипра, млађем брату египатскога краља Птолемеја XII Аулета одлучио је да му се освети. Предложио је закон да се Кипар анектира Римској републици. Онда је требало да се неко предложи да преузме Кипар, а Клодије је рекао да само Катона сматра вредним таквога задатка и понудио му је то као услугу.[23] Народ је изгласао да се Катон шаље на ту мисију. Катон Млађи је покушао да наговори Птолемеја да преда Кипар без борбе нудећи му положај врховнога свештеника Пафоса.[24] Међутим Птолемеј од Кипра се онда отровао. Ту мисију је поверио Катону и да би Катона Млађега довео у неприлику у случају да касније покуша да опозове све Клодијеве законе као правно неваљане.[25] У том случају би и Катон поништио и своје одлуке на Кипру.
Цицерон, кога је Клодије протерао
Клодијеви закони[]
Клодије је предложио читав низ закона, које је усвојила народна скупштина. Према једном од закона требало се бесплатно делити жито сиромашним грађанима Рима.[26] Пре тога жито се сиромашнима делило по субвенционираној цени. Изгласан је и Клодијев закон да магистрати више немају право да распуштају скупштину позивајући се на неповољна знамења.[27] Магистрати су често користили неповољна знамења као метод опструкције. Тај закон му је посебно био значајан да би обезбедио да нико знамењима не покуша опструкцију Цицеронова протеривања.[28] Озаконио је и извесне друштвене клубове полуполитичке природе, на тај начин поништавајући Сулину забрану из 80. пре Христа.[29] Легализацијом клубова поново се проширио талас насиља, који је резултовао каснијом Клодијевом погибијом. Клодије је користио клубове готово као своју приватну војску ометајући политичке скупове, суђења и нападајући своје политичке противнике. Донио је и закон по коме је цензорима било забрањено да доносе одлуке о грађанима без сагласности оба цензора.[30]
Протеривање Цицерона[]
Клодију је било важно да се изгласају његови закони, а да их Цицерон и њему склони народни трибуни не ометају.[31] Цицерон је као велики говорник био опасан противник при изгласавању било кога закона, а други народни трибуни су могли да изазивају одгоду у доношењу закона. Склопио је договор са Цицероном да га неће оптуживати, а да Цицерон пусти да се Клодијеви закони изгласају без ометања.[32] Међутим Клодије је преварио Цицерона и није се држао договора.[33] Чим су изгласани његови закони предложио је још један кључни закон и након тога је оптужио Цицерона.[34] Клодије је предложио закон да се протера свако онај ко би без суђења погубио римске грађане. Тај закон је у првом реду био усмерен против Цицерона, који је без суђења погубио неколико завереника, који су учествовали у Каталининој завери.[35] Чим је изгласан тај закон Клодије је по томе закону оптужио Цицерона. Цицерон се бранио тврдећи да је обавезна сенатска одлука њему дала за право да погуби заверенике, па је настојао да добије подршку сената и посебно Цезара и Помпеја.[36] Цезару је одговарало да се Цицерон протера, али претварао се да не може да му помогне. Публије Клодије је пре тога придобио Помпејевога војсковођу Аула Габинија и за њега осигурао изгласавање да постаје намесник Сирије на пет година.[37] Аул Габиније је због тога помагао Клодију против Цицерона. Међутим пошто није добио подршку ни од Помпеја Цицерон је морао да оде у егзил. Чим је Цицерон напустио Италију Клодије је предложио други закон , који је Цицерону конфисковао имовину и забрањивао је да се Цицерон приближи Италији ближе од 640 километара.
Свађа са Помпејем[]
Након Цицеронова протеривања Клодије је нарушавао Помпејев поредак на истоку и правио је одређену штету Помпејевим савезницима. Пустио је из заточеништва Тиграна Млађега, који је био талац у Риму у кући једнога од Помпејевих присташа.[38] Клодије је примио мито да пусти Тиграна Млађега. Клодије не само да је организовао његов бег, него је одбијао Помпејеве молбе да га врати.[39] Помпејеви људи су покушали да поново преотму дечака, али то се окончало насиљем.[40] Клодијеве присташе су напале ликторе Аула Габинија и поломили његове конзулске ознаке. Помпеј је био толико љут да је тражио од једнога народнога трибуна да тражи да се Цицерон врати из прогнанства.[41] Сачекали су да Клодије буде одсутан да би предложили Цицеронов повратак.[42] Међутим Клодије је уз помоћ својих банди спречавао гласања о Цицероновом повратку. Обновио је и претњу атентатом, да би Помпеј поново толико страховао за властити живот да се неколико месеци забарикадирао у својој кући нигде не излазећи.[43]
Милон[]
Помпеј је ангажовао Тита Анија Милона, који је попут Клодија скупио противнички клуб, тј банду, у којој је било гладијатора.[44] Тит Аније Милон је током 57. пре Христа био изабран за народнога трибуна. Милонова банда била је у почетку поражена од Клодијеве надмоћније банде, која је насиљем спречила да се уопште гласа о Цицероновом повратку.[45] Помпеј је онда Милону пружио сваку могућу подршку да око себе окупи банду, која је била моћнија од Клодијеве.[46] Клодијева банда више није могла да некажњено прави неред. То је омогућило да се 57. пре Христа изгласа Цицеронов повратак.[47] Клодије је током 56. пре Христа био изабран за курулнога едила да има заштиту у случају да га за нешто оптуже.[48] Одмах је оптужио Милона због ангажовања гладијатора у сврху стварања нереда.[49] То суђење било је поново прекидано насиљем, да би на крају било прекинуто.
Смрт[]
Тит Аније Милон је крајем 53. пре Христа кандидат за конзула, а Клодије за претора. Супростављене наоружане банде су се сукобљавале на римским улицама. Клодије и Милон су се 18. јануара 52. пре Христа срели на Апијановом путу код Бовила.[50] Уследио је сукоб две групе и Клодије је био убијен у том сукобу. Према Апијану један Милонов слуга је ранио Клодија, кога су његови склонили у једну крчму, у коју је ушао Милон и докрајчио Клодија.[51] Клодијеви клијенти су Клодијево тело најпре изнели на римски трг, а онда су га пренели у зграду Сената. У сенату су нагомилали клупе и столице и приредили му ломачу, у којој је изгорила и сама зграда сената.[52]
Литература[]
- Касије Дион
- Апијан, Грађански ратови
- Плутарх Цезар
- Плутарх Цицерон
- Плутарх Лукул
- Гај Салустије Крисп, Катилинина завера, Нови Сад 2003, превод др. Гордана Маричића
- Seager, Robin. Pompey the Great: A Political Biography. Oxford: Blackwell Publishing, 2002, ISBN 0-631-22720-2
- Goldsworthy, Adrian Caesar: Life of a Colossus, Yale University Press (2006), ISBN 0-300-12048-6
- W.J. Tatum, The Patrician Tribune. Publius Clodius Pulcher,Univ. of North Carolina Press 1999, ISBN 0-8078-2480-1
Референце[]
- ↑ Плутарх Цицерон 29
- ↑ Плутарх Цицерон 29
- ↑ Плутарх Лукул 34
- ↑ Касије Дион 36.17
- ↑ Касије Дион 36.17
- ↑ Плутарх Цицерон 29
- ↑ Плутарх Цезар 9
- ↑ Плутарх Цезар 9
- ↑ Плутарх Цезар 9
- ↑ Плутарх Цезар 10
- ↑ Плутарх Цезар 10
- ↑ Плутарх Цезар 10
- ↑ Плутарх Цезар 10
- ↑ Плутарх Цицерон 29
- ↑ Goldsworthy стр. 148
- ↑ Плутарх Цицерон 29
- ↑ Плутарх Цицерон 29
- ↑ Плутарх Катон Млађи 33
- ↑ Seager стр. 98,99
- ↑ Seager стр. 99
- ↑ Плутарх Катон Млађи 33
- ↑ Плутарх Катон Млађи 34
- ↑ Плутарх Катон Млађи 34
- ↑ Плутарх Катон Млађи 34,35
- ↑ Seager стр. 103
- ↑ Касије Дион 38.13
- ↑ Касије Дион 38.13
- ↑ Касије Дион 38.13
- ↑ Касије Дион 38.13
- ↑ Касије Дион 38.13
- ↑ Касије Дион 38.14
- ↑ Касије Дион 38.14
- ↑ Касије Дион 38.14
- ↑ Касије Дион 38.14
- ↑ Касије Дион 38.14
- ↑ Касије Дион 38.14
- ↑ Seager стр. 101
- ↑ Касије Дион 38.30
- ↑ Касије Дион 38.30
- ↑ Касије Дион 38.30
- ↑ Касије Дион 38.30
- ↑ Касије Дион 38.30
- ↑ Seager стр. 106
- ↑ Касије Дион 39.7,8
- ↑ Seager стр. 107
- ↑ Seager стр. 107
- ↑ Касије Дион 39.8
- ↑ Касије Дион 39.18
- ↑ Касије Дион 39.18
- ↑ Апијан Грађански рат. 2.21
- ↑ Апијан Грађански рат. 2.21
- ↑ Апијан Грађански рат. 2.21
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]