Историјска енциклопедија
Register
Advertisement

Публикани (лат. publicani) су били приватници, који би на тендеру добијали уговор да обаве одређену врсту активности за Римску републику. Најпознатији су били они публикани, који би склопили уговор да наплаћују порез. Право наплате пореза добијали би они који би на аукцији понудили најповољнију цену. На аукцији су се добијали и остали уговори за наплату различитих врста такси, царина, пореза. Остале делатности за које се склапао уговор биле су снабдевање војске, надгледање грађевинских пројеката, наплата лучких такси.

Цензори изнајмљују на аукцији публиканима приходе за убирање[]

На освојеним територијама Рим је добијао различите врсте прихода, које је требао да наплати, а радило се о таксама, царинама, различитим порезима и даџбинама, попут накнаде за кориштење јавних пашњака или даџбина на руднике и солане. Сакупљање таквих пореза и даџбина цензори су давали у најам најповољнијем понуђачу на јавној аукцији. Цензори би одређивали услове, под којима се публиканима давала наплата у најам. Понекад би се Сенат мешао и мењао би услове уговора са циљем да на тај начин добије кредит од публикана. У неким случајевима мешали су се и народни трибуни. Публикани би обично припадали богатијем слоју римскога становништва. Када је након битке код Кане римски трезор остао празан тада су публикани дали унапред велику количину новца Римској републици, с тиме да се новац врати тек по окончању Другога пунскога рата.[1] Публикани су углавном припадали класи витезова,[2] тако да су се речи публикани и витезови понекад користиле као синоними.[3]

Публиканска друштва[]

Публикани би морали да дају различите врсте гаранција да ће исплатити суму, за коју су склопили уговор да ће је прикупити. Међутим имовина једнога појединца често није била довољна за такву врсту гаранције, па су се публикани удруживали у различите облике друштава, признатих од стране државе. Таква друштва омогућавала су им да се прихвате великих послова. Такве компаније појављују се већ током Другога пунскога рата.[4] Сваки партнер у таквој компанији имао је свој удео. Међутим такво друштво или компанија имало би одговорну особу манцепса, која би у име друштва склапала уговор са државом. Постојала би унутар компаније и особа магистер, која би из Рима водила послове друштва и комуницирала би са агентима у провинцијама. Чувала би све рачуне, које би слали агенти из провинција и водила би књиговодство. Добро финансијско стање публиканских друштава било је од великога значаја за државу, јер би у случају потребе држава могла да се код њих задужи, односно они би држави могли да унапред дају новац, који ће они моћи да прикупе тек након више година. Публиканска друштва су због тога уживала специјалну заштиту државе. Међутим, они су често злоупотребљавали своју моћ, а посебно у провинцијама у раном периоду. Различите гране јавних прихода по провинцијама издавале би се у најам различитим публиканским друштвима. Понекад би се дешавало да би се истом друштву доделило и сакупљање више различитих прихода у исто време.

Магистрати нису смели да имају удео[]

Само је римски грађанин могао да буде публикан. Ослобођеници и робови нису могли да буду публикани. Римски магистрат у провинцији није смео да има удела у публиканском друштву, а циљ те мере био је да се спречи злоупотреба власти у провинцији. У периоду познога царства дошло је до измена прописа о публиканима.

Службеници публикана[]

Стварно убирање пореза на терену нису обављали сами публикани, него особе ниже класе, коју би публикани запослили да сакупљају порез, а углавном се радило о ослобођеницима и робовима.[5] Они су били службеници публикана, који су различитим законима били заштићени док су обављали службену дужност. Постојали су и прописи, којима се настојало спречити да службеници публикана не прекораче своја овлаштења приликом наплате пореза.

Литература[]

Референце[]

  1. Ливије 24.18
  2. Ливије 43.16
  3. Тацит Анали 4.6
  4. Ливије 23.48-49
  5. Валерије Максим 6.9.8
Advertisement