Историјска енциклопедија
Register
Advertisement
432px-Euno22009si

Споменик Евнусу у Ени на Сицилији

Први устанак робова у Римској републици трајао је од 135. пре Христа до 132. пре Христа. Група робова побунила се у Ени на Сицилији, а предводио их је бивши роб и самозвани пророк Евнус и Киликијанац Клеон. Робови су победили римску војску у неколико мањих битака. Три године држали су највећи део Сицилије под својом контролом, све док 132. пре Христа није дошла већа римска војска под командом конзула Публија Рупилија, која је победила робове и сурово угушила побуну.

Неиздржљив положај робова на Сицилији[]

Устанак је углавном настао због великих промена након истеривања Картагињана са Сицилије током Другога пунскога рата. На Сицилији су дошли бројни спекуланти, који су јефтино купили огромне парцеле земље, а многи су једноставно заузели имања, која су пре тога припадала становништву Сицилије, које је пре тога подржавало Картагињане. Сицилијанци, који су подржавали Римљане обогатили су се на сличан начин. Било је лако наћи јефтине робове на Сицилији, а ратом похарана Римска република била је сигурно тржиште за сицилијанско жито. На Сицилији су све више куповали робове, да би очували свој екстравагантни стил живота. Према робовима су били веома груби и давали су што су могли мање хране и одеће. Робови су због тога били присиљени да пљачкају храну од других, да би преживели. Робови су пљачком највише штете чинили сиромашнијим Сицилијанцима, а робовласници су били задовољни да се робови хране на рачун других, па нису ништа подузимали. Због свега тога, иако номинално мирна и пуна богатих власника и са великим извозом жита на Сицилији су се иза кулиса кували будући немири. Банде робова пљачкаша представљале су општу појаву, а било је и много убистава. Римски претори покушали су да зауздају појаву банди, али нису се усудили да их кажњавају бојећи се њихових господара, који су били моћни и утицајни. Због свега тога претори Сицилије су били присиљени да занемаре пљачку.

Евнус, вођа побуне[]

За вођу побуне робови су одабрали Евнуса, сиријскога роба родом из Апамеје, а који је живео у Ени на Сицилији. Био је мађионичар и представљао се као пророк, који може да прорекне будућност.[1] Почео је да робовима рецитује различита пророчанства, која су му се наводно указивала у сну. Пошто је погодио неке од догађаја брзо је постао славан међу робовима. Пре избијања побуне тврдио је да му се у сну појавила сиријска божица и да му је предвидела да ће бити краљ. Рекао је то чак и свом господару, који је то сматрао добром шалом. Његов господар би организовао банкете, на којима би Евнус забављао његове госте тврдећи да ће бити краљ и говорећи како ће умерено да влада робовласницима.

Почетак устанка[]

Робови су били све више понижавани и тучени и како је то постало неиздржљиво почели су да разматрају могућност устанка. Један робовласник из Ене је злостављао своје робове ван сваке разумне границе. Његова жена се такмичила са супругом да још јаче казни и злоставља робове. Због ужаснога злостављања робови сведени на ниво дивљих звери почели су да планирају убојство газда и устанак. Отишли су код Евнуса и питали га за мишљење, а кад им је он прорекао да богови одобравају устанак онда су они окупили 400 робова, наоружали се и под вођством Евнуса напали град Ену. Напали су газде и започели општи покољ, а том приликом нису имали милости ни према деци, старцима или женама. У граду су им се придружили и градски робови. Највише су се иживљавали на својим властим господарима. Након почетнога покоља Евнуса су изабрали за краља, а Евнус је онда сазвао општу скупштину и наредио је да се побије све слободно становништво Ене, са изузетком оних, који су знали да праве оружје. За три дана имали су на располагању оружја за 600 људи, а поред тога остали су били наоружани секирама, срповима и другим. Када је окупио довољно робова Евнус се усудио да се сукоби и са римском војском. Често је побеђивао понајвише захваљујући маси од преко 10.000 робова војника.

Робовска војска редовито побеђује и контролише Сицилију[]

У исто то време на другом делу Сицилије Киликијац Клеон започео је устанак са 5.000 робова, па су се касније две групе удружиле. Клеон је Евнусу признао вођство, па је он постао главни војсковођа робовске војске, а Евнус је био краљ. То се десило месец дана након почетка Евнусовога устанка. Претор Луције Хипсеј се са 8.000 војника регрутованих на Сицилији сукобио са војском од 20.000 робова. Робови су победили, а касније је било 200.000 робова, али та бројка је изгледа обухватала и њихове жене и децу. Готово редовито робови би побеђивали, а вести о устанку робова рашириле су се ван Сицилије, па су избијале мање побуне у Риму, Атици, Делосу и многим другим местима. Међутим те би побуне брзом интервенцијом биле брзо угушене, а робови сурово кажњени. Насупрот тога на Сицилији су читави градови након опсаде били заробљени.

Неодлучан исход[]

Устанак робова десио се у време када је римска војска била суочена са Нуманцијским ратом, који је Сципион Емилијан окончао тек 133. пре Христа. Тек након тога могли су да пошаљу знатнију војску на Сицилију. Током 133. пре Христа Луције Калпурније Пизон Фруги је са римском војском дуго опседао Ену, која је представљала значајно упориште, а због положаја на планини било је тешко освојити је. Пизон није успео да оконча рат. Осим тога у Риму је током 133. пре Христа настао политички метеж због Тиберија Граха и његових реформи.

Пораз робова[]

Конзул Публије Рупилије је 132. пре Христа успео да преокрене ситуацију, када је опседао Тауромениј, који су држали робови. Опседнути су остали без хране, па су јели једни друге и на крају конзул је заузео град и заробио робове. Након тога Публије Рупилије је опседао Ену, епицентар побуне. Поново су робови остали без хране, а Клеон је онда херојски покушао да се пробије из града, али том приликом је погинуо. Када је Рупилије коначно заузео Ену Евнус је са 1.000 телохранитеља потражио уточиште на кршевитом терену, али када су схватили да не могу да се извуку поубијали су се међусобно, да избегну заробљавање и мучење. Евнуса су ухватили и ставили у затвор, где је окончао живот. Публије Рупилије је након тога разделио римску војску на мање јединице, које су онда брзо окончале устанак робова.

Литература[]

  • Shaw, Brent , Spartacus and the Slave Wars: a brief history with documents, Palgrave Macmillan 2001, ISBN
  • T. Corey Brennan, The Praetorship in the Roman Republic (Oxf.Univ.Press, 2000), ISBN 0195114590
  • Флор

Референце[]

  1. Флор 2.7

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Advertisement