FANDOM


Први македонски рат (214—205 пре Христа) је био рат између Филипа V Македонскога и Римске републике. Oд 211. пре Христа римској страни прикључили су се Етолски савез и Пергам. Није било одлучних битака, тако да се рат окончао нерешено. Рат се одвијао у исто време док је трајао Други пунски рат. Филип V Македонски је склопио споразум са Ханибалом о узајамноме савезу против Рима. Током рата Македонија је покушавала да заузме делове Илирије и Грчке, али у томе није била успешна. Римљани су успели да ратом у Грчкој спрече Филипа V Македонскога да помогне Ханибалу у његовом рату против Рима. Рат се окончао споразумом у Феникеу 205. пре Христа.

800px-218BCMAPMEDITERRANEAN.jpg

Средоземље 218. пре Христа

Деметрије позива у рат против Рима Уреди

Рим је био заузет ратом са Картагином, што је Филип V Македонски видео као прилику да се територијално прошири на запад. Према Полибију на Филипа је значајно утицао Деметрије са Фароса. Деметрије са Фароса је након 229. пре Христа био владар већине илирске обале.[1] Међутим, Римљани су га поразили у Другом илирском рату, па је побегао на македонски двор.[2] Филип V Македонски је током Савезничкога рата ратовао са Етолским савезом. За време тога рата добио је поруку да је Ханибал победио римску војску у бици код Тразименскога језера 217. пре Христа. Показао је писмо своме саветнику Деметрију са Фароса, који га је уверавао да се поразом Римљана ствара добра прилика да повећа своје царство освајајући делове Италије.[3] Деметрије је успео да наговори Филипа да крене у рат против Римске републике.[4]

Филип V склапа мир са Етолцима и гради флоту Уреди

Одмах након одлуке да започне рат са Римом одлучио је да започне преговоре са Етолским савезом о окончању Савезничкога рата. Састао се у Наупакту 217. пре Христа са представницима Етолскога савеза и са њима је склопио мировни споразум.[5] Током зиме 217-216. пре Христа Филип V је изградио флоту од 100 ратних бродова.[6] Након тога је тренирао посаде. Македонци вероватно нису имали довољно средстава да одржавају флоту, која би се могла на равној нози носити са римском флотом, а то потврђује Полибије, који наводи да Филип није желео да се са Римљанима бори на мору, него искључиво на копну.[7] Филип је градио лембе, мале брзе галије, какве су користили Илири. Имале су један ред весала и могле су да поред веслача превезу по 50 војника.[8] Са новоизграђеним лембама Филип се надао да ће избећи римску флоту, за коју се знао да је довољно заузета у рату са Ханибалом. Његова надања била су базирана и на томе да је главна база римске флоте била у Лилибају на западној Сицилији.

Philip V of Macedon.jpg

Филип V Македонски

Панично повлачење Уреди

Филип V Македонски је започео са територијалним ширењем дуж долина Апса и Генуса ( Шкумбин ) до граница са Илиријом.[9] План му је изгледа био да најпре заузме обалу Илирије, па да онда заузме подручје између обале и Македоније и да користи ту копнену везу за слање појачања преко Отранских врата у Италију. Почетком лета 216. пре Христа Филип је са флотом напустио Македонију и отпловио је до Леукаде и Кефалоније.[10] Ту је чекао информације о положају римске флоте. Пошто је сазнао да је флота у Лилибају на Сицилији запловио је према Аполонији у Илирији.[11] Међутим када се нашао близу острва Сазан, крај Валонскога залива, чуо је да су неке римске пентере виђене како плове према Аполонији.[12] Пошто је био уверен да према Аполонији плови цела римска флота Филип се са својом флотом повукао до Кефалоније. Успаничио се због само десет римских бродова и пропустио је најбољу шансу да постигне своје циљеве у Илирији.[13]

Филипов савез са Ханибалом Уреди

Када је 216. пре Христа чуо за катастрофалан римски пораз у бици код Кане, Филип је послао изасланике Ханибалу у Италију, са циљем да са њим преговара о савезу. Са Ханибалом је склопио савез 215. пре Христа. Према споразуму Филипа и Ханибала један другоме су обећавали подршку, а посебно је Филип обећавао Ханибалу подршку у борби против Рима. Ханибал је имао право да са Римом склопи мир, али мировни споразум је требао да укључи Филипове захтеве да Рим преда контролу над Коркиром, Аполонијом, Епидамном, Фаросом, Дималом, Партинијем и Атинтанијом и да се Деметрију са Фароса врати контрола над његовим бившим поседима.[14] Филипове изасланике на путу кући заробила је мања римска флота, која је под заповедништвом Публија Валерија Флака патролирала јужном обалом Апулије. Римљани су код њих нашли Ханибалово писмо упућено Филипу, па су тако открили текст споразум између Ханибала и Филипа.[15] Савез између Македоније и Картагине изазвао је Римљанима велику главобољу, јер су се и иначе налазили у великим проблемима након пораза у рату са Ханибалом. Послали су одмах 25 ратних бродова Флаковој флоти са седиштем у Таранту, која је до тада располагала са 25 бродова. Публије Валерије Флак је добио задатак да са флотом од 50 бродова чува јадранску обалу Италије и да покуша да одреди Филипове намере, а по потреби и да пређе Отрантска врата и да задржава Филипа у Македонији.[16]

Рат у ИлиријиУреди

При крају лета 214. пре Христа Филип је покушао да освоји Илирију са флотом од 120 лемби. Заузео је Орик и опседао је Аполонију.[17] Римљани су у међувремену преселили своју флоту из Таранта у Брундизиј (Бриндизи) , одакле су могли лакше да надгледају где се Филип креће. У Брундизи је као подршка стигла и легија под заповедништвом пропретора Марка Валерија Левина.[18] Чим је Левин чуо за пад Орика и догађаје у Илирији прешао је Отрантска врата са војском и флотом. Искрцао се крај Орика, који је заузео након лакше борбе.[19] Пошто је сазнао да је Аполонија под опсадом Левин је послао 2.000 војника под заповедништвом Квинта Невија Криста. Криста је успео да са римском војском неприметно уђе у Аполонију. Изненедио је македонску војску следеће вечери напавши им логор и натеравши их у бег. Филип V је био присиљен да запали своју флоту и да се преко планина врати у Македонију. Хиљаде македонских војника је погинуло или заробљено, а заробљена је сва војна комора. Марко Валерије Левин и његова флота су остали код Орика на зимовању.

Освајање копненим путем подручја до обале ИлиријеУреди

Два пута је пропао Филипов покушај освајања Илирије са морске стране, а поред тога Левинова флота је отежава будуће покушаје, па је Филип одлучио да покуша копненим путем да продре до Илирије. Током 213. и 212. пре Христа македонска војска је напредовала према Илирији освајајући подручја између обале Илирије и Македоније. Заузео је унутрашње градове Атинтаније и Дималу, а покорио је и грчко племе Дасарете, илирско племе Партина и бар јужни део племене Ардијеја. Након освајања читавих подручја између Македоније и обале успео је да заузме град Лис (Љеш) са његовом наизглед неосвојивом тврђавом. Освајањем Лиса добио је приступ Јадранском мору, а и околне територије су се након тога предале.[20] Могуће је да је освајање Лиса потпирило Филипове наде у инвазију Италије.[21][22] Ипак због ранијега губитка флоте Филип је зависио о картагињанској флоти.

Рим тражи савезнике у ГрчкојУреди

Рим је почео да тражи савезнике у Грчкој са циљем да спречи Филипа да помогне Ханибалу у Италији. Марко Валерије Левин је током 212. пре Христа почео да тражи могућност савеза са Етолским савезом.[23][24] Етолци су током 217. пре Христа били исцрпљени Савезничким ратом и тада су склопили мир са Филипом. Међутим након петогогодишњега мира ратна фракција у Етолији поново је била у успону, па су Етолци поново били спремни да зарате са традиционалним непријатељем Македонијом. Током 211. пре Христа сазвана је скупштина Етолскога савеза, на којој је Левин истакао римске успехе и преокрет у рату са Ханибалом. Етолци су били једно време неодлучни, али римско освајање Сиракузе и Капуе као доказ римскога успона преокренуо је Ситуацију, па су Етолцима пристали на савез са Римљанима у рату са Македонијом.[25] Након пада Сиракузе и Капуе лета 211. пре Христа потписан је споразум о савезу Рима и Етолаца. Према споразуму Етолски савез је био задужен за копнене, а Римљани за поморске операције. Римљани су требали да добију ратни плен и робове, а Етолски савез је добијао освојене територије. Споразум је дозвољавао да се укључе у њега и други савезници, као што су Елида, Спарта, Месенија, Атал I од Пергама и два илирска краља Плеурат и Скердилаида.[26] Рим је обећавао и помоћ Етолији при освајању Акарнаније.[27]

Поход у ГрчкојУреди

Током лета 211. пре Христа Марко Валерије Левин је освојио град Закинтос, али није освојио тврђаву. Освојио је и Онијаде у Акарнанији и острво Наксос. Освојене градове је предао Етољанима и онда се повукао на зимовање у Коркиру.[28] Када је чуо за савез Етолаца и Римљана Филип V Македонски је најпре кренуо да осигура северну границу. Извео је нападе у Илирији код Орика и Аполоније и заузео је гранични град Синтију. Након тога брзо се вратио на југ до Темпа, где је оставио 4.000 војника. После тога кренуо је северно према Тракији, напао трачко племе Меданаца и њихов главни град и онда се опет вратио у Македонију. Етолски стратег Скопа се припремао за инвазију Акарнаније, па су се очајни и малобројнији Акарнанци обратили за помоћ Македонији. Акарнанци су жене, децу и старије послали у Епир, а остали су били спремни да се одупру, заклели су се сви да ће се борити до смрти, а страшним проклетством претили су свакоме кривоклетнику.

Macedonia and the Aegean World c.200.png

Македонија, Грчка, Мала Азија 200. пре Христа

Сазнавши за одлучност Акарнанаца, Етолци су почели да оклевају, а када су сазнали да долази Филип са својом војском одустали су од инвазије Акарнаније. Филип V Македонски се онда вратио у Пелу на зимовање.[29][30]

Успешна римска политика Уреди

У пролеће 210. пре Христа Марко Валерије Левин и римска флота су заједно са Етолцима заузели Антикиру у Фокиди.[31][32] Римљани су становништво претворили у робље, а Етолци су заузели освојени град. Иако је било неких резерви према Риму и његовим методама,[33][34] ипак је расла противмакедонска коалиција. Савезу са Римом и Етолцима прикључили су се Пергам, Елида, Месенија и Спарта.[35] Римска и пергамска флота су контролисале море, а остали су копненим операцијама претили Македонији и њеним савезницима. Римска политика зауздавања Филипа ратом у Грчкој показала се толико успешном, да је конзул Марко Валерије Левин могао да обавести Рим да више у Грчкој није потребна римска легија.[36]

Филипова победа код Ламије 209. пре Христа Уреди

Ипак Елиђани, Месељани и Спартанци били су пасивни током 210. пре Христа, а Филип је наставио да напредује. Након интензивне опсаде заузео је Ехин, који нису успели да спасе ни етолски стратег Доримах ни римска флота под командом проконзула Публија Сулпиција Галбе.[37] Филип је изгледа заузео и Фалару, луку од Ламије. Публије Сулпиције Галба и Доримах су заузели Егину, коју су Етолци након тога за 30 таланата продали пергамском краљу Аталу I. После тога Егина је била база за операције пергамске флоте против Македоније. У пролеће 209. пре Христа Ахајски савез је био угрожен од Спарте и Етолскога савеза, па је тражио помоћ од Филипа V Македонскога. Филип је кренуо према југу да помогне савезника. Код Ламије га је пресрела етолска војска уз подршку римских и пергамских снага. Филип V Македонски је победио у две битке код Ламије 209. пре Христа.[38] Етолци су имали велике губитке и били су присиљени да се повуку унутар бедема Ламије, где су и остали.[39] Био је то тако тежак пораз да Етолски савез више није имао воље да се бори против Филипа.

Неуспели мировни преговори Уреди

Након битке код Ламије представници неутралних држава, тј. Египта, Родоса, Атине , Хиоса и Атаманије покушали су да посредују у окончању рата.[40] Те државе су исто тако имале велике губитке због рата, који је ометао трговину. Ливије помиње да они нису били толико забринути због Етолаца, који су били много ратоборнији од остатка Грчке.[41] Они су били забринути да би слободе Грчке могле да буду угрожене у случају активнијега Филиповога учешћа у грчкој политици.[42] Најпре је на мировној конференцији у Ахаји договорено примирје од 30 дана. Филип V Македонски је након успостављања јакога гарнизона у Халкиди отишао на конференцију у Егију.[43] Једно време изгледало је као да може да дође и до сепартанога мира између Етолскога савеза и Македоније,[44] али долазак римске и пергамске флоте охрабрио је Етолце, који су одмах почели да траже превелике уступке од Филипа. Тражили су да Филип врати Месељанима Пилос, Атинтанију Риму и Ардијеје Скерилаиди и Плеурату.[45] Етолски претерани захтеви минирали су мировни процес, па је Филип због тога напустио мировне преговоре, оптуживши другу страну да тражи повод рату.[46]

Рат се наставља Уреди

Публије Сулпиције Галба је из Наупакта отпловио у подручје између Коринта и Сикиона, где је пустошио околну територију.[47] Филипова коњица је Римљане потиснула до бродова, па се римска флота вратила у Наупакт. Филипу се близу Диме придружио ахајски стратег Киклијад са циљем да заједнички нападну Елиду, која је била главна етолска база за нападе на Ахајски савез.[48] Међутим, Сулпиције је у Елиду упутио 4.000 римских војника. Филип V Македонски је приликом напада на Елиду био оборен са коња и након жестоке битке побегао је на другом коњу. Следећега дана Филип је заузео утврђење Пиргон заробивши 4.000 војника и 20.000 животиња.[49] На вести о илирском упаду на север Македоније вратио се у Деметријаду у Тесалији.[50] Сулпиције је зимовао у Егини код Атала.[51] Током 208. пре Христа 35 пергамских и 25 римских бродова покушало је да заузме Лемнос, али нису успели, па су онда опљачкали македонско острво Папарет.[52] Представници Египта и Родоса наставили су са мировним иницијативама и састали су се у Трахинијској Хераклеји са Аталом I и Публијем Сулпицијем Галбом. Сазнавши за конференцију, Филип је пожурио да разбије конференцију и ухвати Атала, али у томе није успео.[53][54] Суочен са мноштвом непријатеља био је присиљен да води дефанзивну политику. Распоредио је своје команданте и снаге и успоставио је на високим брдима систем дојављивања ватром о кретању непријатељских снага. Након напуштања Хераклеје Атал и Сулпиције су заузели Ореј на северној обали Еубеје и Опус, главни град источне Локриде.[55] Пошто је Сулпиције сакупљао ратни плен у Ореју, а Атал у Опусу Филип је искористио њихово раздвајање, па је напао и заузео Опус.[56] Атал I је једва побегао током тога напада.[57]

Повлачење Пергама и пораз СпартеУреди

Филип V Македонски је био јако разочаран што му је Атал I умакао у Опусу, што га није заробио.[58][59] Била је то прекретница целога рата. Филип је наговорио краља Битиније Прусију I да нападне Пергам, па је Атал I био присиљен да се повуче у Пергам. Поред повлачења Пергама Етолски савез се суочио са новим проблемом. Македонкси савезник Ахајски савез под вођством Филопемена увежвбао је нову војску, са којом је 207. пре Христа у бици код Мантинеје победио етолскога савезника Спарту под вођством тиранина Маханиде. Филип је након тога наставио са офанзивом против Етолаца. Заузео је Тониј, Титрониј, Димеју и Ореј.

Окончање ратаУреди

Представници Египта и Родоса су се састали са Филипом , а онда и са Етолцима, али рат се наставио. Етолци још нису били спремни да пристану на мировни споразум по Филиповим условима. Ипак они су коначно 206. пре Христа закључили сепаратни мировни споразум под Филиповим условима. Римљани су током 205. пре Христа послали у Дирахиј у Илирији цензора Публија Семпронија Тудитана са 35 бродова и 11.000 војника.[60] Потакли су Партиније да се побуне и онда су опседали Димале. Када је дошао Филип V Македонски онда је Тудитан обуставио опсаду и повукао се иза бедема Аполоније. Публије Семпроније је безуспешно покушао да наговори Етолце да раскину мировни споразум са Филипом. Пошто нису више имали савезника у Грчкој, али успели су да спрече Филипа да помогне Ханибалу Римљани су били спремни за мировни споразум. Рат се окончао споразумом у Феникеу 205. пре Христа.

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Полибије 2.11
  2. Полибије 3.16
  3. Полибије 5.101
  4. Полибије 5.102
  5. Полибије 5.103-105
  6. Полибије 5.109
  7. Полибије 5.109
  8. Полибије 2.3
  9. Полибије 5.108
  10. Полибије 5.109
  11. Полибије 5.110
  12. Полибије 5.110
  13. Полибије 5.110
  14. Полибије 7.9
  15. Ливије 23.34
  16. Ливије 23.38
  17. Ливије 24.40
  18. Ливије 24.10,24.11,24.20
  19. Ливије 24.40
  20. Полибије 8.15-16
  21. Ливије 24.13
  22. Ливије 25.23
  23. Ливије 25.30
  24. Ливије 26.24
  25. Eckstein стр.88
  26. Ливије 26.40
  27. Eckstein стр.88
  28. Ливије 26.24
  29. Ливије 26.25
  30. Полибије 9.40
  31. Полибије 9.39
  32. Ливије 26.26
  33. Полибије 9.37-39
  34. Полибије 10.15
  35. Полибије 9.30
  36. Ливије 26.28
  37. Полибије 9.41-42
  38. Ливије 27.30
  39. Ливије 27.30
  40. Ливије 27.30
  41. Ливије 27.30
  42. Ливије 27.30
  43. Ливије 27.30
  44. Eckstein стр.97
  45. Ливије 27.30
  46. Ливије 27.30
  47. Ливије 27.31
  48. Ливије 27.31
  49. Ливије 27.32
  50. Ливије 27.32
  51. Ливије 27.33
  52. Ливије 28.5
  53. Ливије 28.5
  54. Полибије 10.42
  55. Ливије 28.6
  56. Ливије 28.7
  57. Ливије 28.7
  58. Ливије 28.7
  59. Полибије 11.7
  60. Ливије 29.12

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Ad blocker interference detected!


Wikia is a free-to-use site that makes money from advertising. We have a modified experience for viewers using ad blockers

Wikia is not accessible if you’ve made further modifications. Remove the custom ad blocker rule(s) and the page will load as expected.