Краљевина Ардијеја пред Први илирски рат
Први илирски рат представљао је рат између Римске републике и илирске краљице Теуте, а трајао је од 229. пре Христа до 228. пре Христа. Повод за рат представљали су напади на римске трговачке бродове у Јадранском мору. Било је то по први пут да римска војска прелази Јадранско море. Рат се окончао римском победом и успоставом клијентских државица на територији Илирије.
Револуција у Епиру[]
Келти су од средине 3. века пре Христа потискивали на југ илирско племе Ардијеја. Ардијеји су због тога вршили притисак на југ и покорили су остале Илире на јадранској обали и постепено су постали доминантна сила на источној обали Јадранскога мора.[1] Други веома важан догађај, који је потпомогао илирском јачању био је каос у Епиру. Епир је представљао снажан бедем, који је спречавао да се илирски притисак шири даље на југ, али Епир се распао у револуцији током 233/232 пре Христа.[2] У Епиру је успостављена република, али са смањеном територијом. Етолски савез је искористио прилику заузевши Амбракију и Амфилохију, који су дотада припали Епиру. Акарнанија је прогласила независност, али када су их Етолци напали они су се обратили Деметрију II Македонскоме. Пошто Деметрије због проблема на северу није могао да интервенише обратио се краљу Ардијеја Агрону и платио му је да интервенише и да Медион ослободи етолске опсаде.[3]
Теута
Илирска територијална експанзија[]
Агрон је интервенисао и победио је Етолце 231. пре Христа. Након победе Агрон се напио, па се разболио и умро, а на престо је дошла његова супруга Теута, која је владала у име малолетнога сина. Постоји разлика између различитих историјских извора око тога када је Агрон умро. Полибије наводи да је умро одмах након победе над Етолцима. Међутим према Апијану Агрон је учествовао у нападу на Ису 230. пре Христа.[4] Илири су под водством Агроновога брата Скердилаиде успели да заузму епирски главни град Фенику. Након што је похарао Епир закључио је примирје са Епирцима да би могао да оде да ратује са Дарданцима, који су угрожавали илирску краљевину. Епирци су платили откупнину, па су добили натраг Фенике, а Скердилаида је покупио робове и велики ратни плен.[5] Кратко време након тога Епир, а онда и Акарнанија склапају савез са Теутом. Илири су 230. пре Христа нападали подручја и до југа Пелопонеза,[6] а 230. пре Христа опседали су Епидамно и можда Аполонију, а заузели су и Коркиру.[7][8] Ахајски савез је пре пада Коркире послао помоћ Коркири, али Илири су их победили у поморској бици.[9] Одмах након илирске победе у поморској бици Коркира се предала, па је Деметрије са Фароса у име Теуте управљао Коркиром.
Пиратске акције као повод за рат[]
Када су илирски бродови били крај Онхесме ( Саранде ) они су пресрели и опљачкали неколико римских трговачких бродова.[10] Теутини пирати проширили су своје операције јужно, све до Јонскога мора. Пирати су угрожавали трговачке путове између Грчке и грчких градова у јужној Италији. Римски трговци су углавном имали базу у Брундизију, а за трговачке путеве кроз Отрант био је посебно заинтересован римски савезник Хијерон II од Сиракузе.[11] Римљани су послали посланике код Теуте. Треба нагласити да Теута није имала потпуну контролу над својим вазалима. Римљани су тражили да им се ислати одштета и да се прекину све пиратске активности.[12] Краљица Теута је римским изасланицима рекла да је према илирским законима пиратство дозвољено и да се илирска влада нема право да се меша у пиратске акције, које представљају приватно подузетништво.[13] Римски изасланици увредили су краљицу, па је касније један од римских изасланика био убијен,[14] а други је заточен, а Рим је то узео као повод за рат против Теуте.
Алтернативан повод за рат[]
Према Апијану и Касију Диону Илиру су нападали Ису, па се Иса жалила Риму, па су онда римски изасланици због Исе отишли код Теуте.[15][16] Рат би по тој проримској верзији био узрокован илирским експанзионизмом, али већина историчара држи се Полибијеве верзије.[17] И сам рат водио се и према свим изворима на југу, а не на северу где се налазила Иса. Иса је представљала веома низак приоритет у Првом илирском рату.
Рат[]
Рим је 229. пре Христа објавио рат Илирији и тако је започео Први илирски рат. По први пут римска војска је прешла Јадранско море. У освајање Илирије кренуло је 20.000 војника,[18] 200 коњаника и цела римска флота од 200 бродова под заповедништвом конзула Луција Постумија Албина и Гнеја Фулвија Центумала.[19] Римски конзул Гнеј Фулвије Центумал журио је према Коркири, јер се надао да је Илири још увек нису освојили.[20] Деметрије са Фароса ступио је у контакт са Римљанима нудећи им предају острва.[21] После тога римска копнена војска се искрцала северно од Аполоније.[22] Ослободили су Епидамно опсаде.[23] Након тога морнарица и копнена војска кретали су се заједно према северу покоравајући град за градом. Деметрије са Фароса помагао је римској војсци. Покорили су Ардијеје и примили су Партине и Атинтане у савез.[24] Након тога кренули су према Иси ( Вис ) и ослободили га опсаде.[25] Освојили су и Фарос ( Хвар ) уз помоћ Деметрија са Фароса. Римљани су Деметрију са Фароса 228. пре Христа дали велики део Теутине краљевине на управљање. Теута се повукла у Ризон ( Рисан ) и коначно се предала 227. пре Христа.
Стање након рата[]
Римљани су након Првога илирскога рата наметнули забрану пловидбе илирским бродовима јужно од Лиса ( Љеша у Албанији ). Теути су дозволили да и даље влада, али на малом подручју,[26] вероватно око Рисна у Которском заливу. Морала је да плаћа велики данак и да призна римски суверенитет.[27] Једним делом Илирије наставио је да влада Деметрије са Фароса, а највећим делом Пинес. Јужно од Лиса у стратешком подручју око Отрантских врата Римљани су у Илирији били успоставили пријатеске односе са неколико пријатељских градова: Аполонијом, Епидамном и Коркиром са веома важним лукама. Били су и у неформалном савезу са Партинима и Атинтанима. Раније је већина историчара сматрала да је у великом делу Илирије био успостављен римски протекторат.[28] Међутим према Бадијановој хипотези Илирија је била разбијена на низ клијентских држава, које су биле у различитом ступњу везе са Римом.[29]
Литература[]
- Полибије,Историје
- Апијан , Илирски ратови
- Касије Дион *Јустин
- Pierre Cabanes, Iliri od Bardileja do Gencija,prevod V.Lisičić, Zagreb 2002, ISBN 953-98832-0-2
- A.Eckstein,Rome enters the Greek East, Blackwell Publishing 2008, ISBN 978–1–4051–6072–8
- Wilkes, John , The Illyrians. Wiley-Blackwell 1995, ISBN 0631198075
Референце[]
- ↑ Екстајн стр. 33
- ↑ Јустин 28.3
- ↑ Полибије 2.2
- ↑ Апијан Илирски ратови 7
- ↑ Кабанес стр. 143
- ↑ Полибије 2.5
- ↑ Полибије 2.10-11
- ↑ Апијан Илирски ратови 7
- ↑ Полибије 2.9-10
- ↑ Полибије 2.8
- ↑ Екстајн стр. 33
- ↑ Полибије 2.8
- ↑ Полибије 2.8
- ↑ Полибије 2.8
- ↑ Апијан Илирски ратови 7
- ↑ Зонара 8.19
- ↑ Екстајн стр. 36
- ↑ Полибије 2.11
- ↑ Полибије 2.11
- ↑ Полибије 2.11
- ↑ Полибије 2.11
- ↑ Полибије 2.11
- ↑ Полибије 2.11
- ↑ Полибије 2.11
- ↑ Полибије 2.11
- ↑ Полибије 2.12
- ↑ Полибије 2.12
- ↑ Екстајн стр. 43
- ↑ Екстајн стр. 43
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]