Прва персијска инвазија на Грчку започела је 492. пре Христа и окончала се атинском победом у Маратонској бици 490. пре Христа. Инвазија је део Грчко-персијских ратова и састојала се од два похода. Персијски цар Дарије Велики наредио је покретање инвазије под изговором да казни Атину и Еретрију, које су помагале Јонски устанак против Персије. Прави циљ инвазије је да освоји Грчку и да осигура западну границу. Током првог Мардонијевог похода 492. пре Христа Персијанци су заузели Тракију и присилили Македонију да постане персијски вазал. Мардонијева флота је страдала у бродолому крај Атоса изгубивши 300 бродова и то је спречило даљње напредовање. Дарије Велики је током 491. пре Христа слао амбасадоре у све делове Грчке и тражио да му се покоре. Готово сви су се покорили сем Атине и Спарте, где су му погубили амбасадоре.
Другим Датисовим походом током 490. пре Христа командовали су Датис и Артаферн. Персијанци су спалили Наксос, покорили Кикладе и припојили их Персији. Након освајања и спаљивања Еретрије искрцали су се код Маратона са намером да заузму Атину. Много мања атинска војска поразила их је у чувеној Маратонској бици. Након пораза Персијанци су се вратили у Азију.
Мардонијев поход 492. пре Христа[]
Током пролећа 492. пре Христа Персијанци су припремили велику флоту и копнену војску под заповедништвом Даријевог зета Мардонија.[1] Персијска војска је кренула под изговором да се казни Атина и Еретрија,[2] јер су помагали Јонски устанак. У ствари циљ је био да се покори што је могуће више грчких градова.[3] Кренувши из Киликије Мардоније је наредио копненој војсци да дође до Хелеспонта, а он сам је пловио заједно са флотом. Пловио је дуж обале Мале Азије до Јоније, у којој је тираније заменио демократијама.[4]
Одатле флота је наставила до Хелеспонта и када је стигла копнена војска пребацили су војску бродовима преко Хелеспонта. Након тога војска је пролазила кроз Тракију, поново је покоривши. Дарије Велики је раније током скитског похода покорио Тракију. Када су дошли до Македоније Персијанци су присилили Македонију да постане персијска вазална држава. Пре тога Македонија је била независна држава у савезу са Персијом. Персијска флота је покорила Тасос.[5] После тога пловили су дуж обале до Аканта у Халкиди, а од Аканта према Атосу. Флота се нашла на мору током жестоке олује, па је много бродова олуја бацила на стрму обалу Атоса и тада је потопљено 300 бродова, а удавило се 20.000 морнара.[6]
Док се персијска војска одмарала у Македонији напало их је ноћу једно трачко племе Бриги.[7] Тада су убили много Персијанаца, а ранили су и Мардонија.[8] Иако рањен, Мардоније се није смирио док их није победио и покорио. Због великих губитака код копнене војске и код флоте Мардоније се након покоравања Брига вратио са војском на Хелеспонт.[9] Иако се тај поход неславно завршио Персијанци су осигурали копнени прилаз Грчкој. Грцима су с друге стране постале очите персијске намере.
Дипломатија током 491. пре Христа[]
Током 491. пре Христа Дарије Велики се окренуо дипломатским средствима. Послао је изасланике у грчке градове и од њих је тражио "земљу и воду", што је значило да се покоре Персији.[10] Много градова се предало Персији. Међутим у Атини су Даријеве изасланике осудили на смрт и погубили. У Спарти су Даријеве изасланике бацили у бунар. На тај начин Спарта и Атина су показале да ће се заједно борити против Персије.
Ипак у то време Спарта је била у нереду због унутрашњих трзавица. Грађани Егине су се покорили Персији, а Атина је била узнемирена могућношћу да Персија користи Егину као поморску базу, јер Егина се налазила веома близу Атине. Због тога су Атињани замолили Спарту да им помогне. Клеомен I је отишао на Егину да кажњава оне који су криви због склапања споразума са Персијом.[11]Егињани су се жалили другом спартанском краљу Демарату, који је стао на њихову страну. Клеомен је због тога прогласио Демарата незаконитим краљем. Уз помоћ пророчишта у Делфима сменио је Демарата и довео на власт Леотихниду. Клеомен је са Леотихнуидом покорио Егину, а сараднике Персијанаца предао је Атињанима.[12] Када су Спартансци сазнали да је Клеомен подмитио пророчиште они су га прогнали. Пошто је Клеомен окупљао околне пелопонеске државе против Спарте, Спартанци су попустили и позвали га да се врати. Клеомен је полудио крајем 491. пре Христа и нашли су га мртвога. Наследио га је полубрат Леонида I.
490. пре Христа Датисов и Артафернов поход[]
Персијски цар Дарије Велики је одлучио да искористи хаос у Спарти, који је Атину оставио изолованом. Дарије је због тога одлучио да започне нови поход против Атине и Еретрије.[13] Велику персијску војску окупила се у Сузи, па су стигли у Киликију, где је чекала велика персијска флота. Походом су командовали Датис и Артаферн, син од сатрапа Артаферна.
Величина персијске војске[]
Према Херодоту персијска флота састојала се од 600 трирема.[14] Нема података о томе колико је било транспортних бродова. Херодот не процењује величину персијске војске, него само наводи да је то многобројна и добро опремљена војска.[15] Што се тиче других античких извора песник Симонид је навео да је укупно било 200.000 војника, а Корнелије Непос процењује да је било 200.000 војника и 10.000 коњаника. Плутарх и Паусаније процењују да је било 300.000 војника. Плаон и Лизија тврде да је било 500.000, а Јустин помиње 600.000.
Модерни историчари сматрају да су ти бројеви представљали претеривање. Један начин процене броја војника је помоћу тога колико триреме могу да превезу војника. Херодот је навео да су триреме током Друге персијске инвазије носиле додатних 30 особа, поред стандардних 14 морнара. Због тога се сматра да је 600 трирема могло да носи између 18.000 и 26.000 војника. Процене величине персијске војске крећу се од 18.000 до 100.000.
Персијска војска током инвазије вероватно је била хетерогена из свих делова Персије. Војска је углавном била наоружана луком, кратким копљем и мачем, носили су дрвени штит и малу кожну заштиту. Једини изузетак је била војска из срца Персије са бољим оклопима. Поједини делови војске су били различито наоружани, као нпр Саке, које су биле наоружане секирама. елитне делове војске чинили су Персијанци, Међани, Кисјани и Саке. Херодот је посебно спомињао Персијанце и Саке током битке на Маратону. Персијски стил ратовања је по свој прилици био да најпре изморе непријатеља нападима стрелаца са удаљености, а након тога се приближавају да би непријатељима задали завршни ударац мачем и копљима.
Наксос и Дел[]
Персијанци су из Киликије кренули најпре на Родос. Кренули су дуж јонске обале према Самосу и онда су скренули западно у Егејско море.[16] Бојали су се да плове око Атоса због бродолома током 492. пре Христа. Пловили су до Наксоса, да би казнили Наксос због њихова отпора током 499. пре Христа. Становништво Наксоса је понегло на планине. Оне које су ухватили Персијанци су претворили у робове. Запалили су град и кренули на друга острва.[17]
Када се Персијска флота приближила Делу, становништво је побегло, али Датис није напао Дел.
Опсада Еретрије[]
Персијанци су стигли на јужни део Еубеје Каристос.[18] Пошто је становништво Кариста одбило да да таоце, Персијанци су их опседали и пустошили им поља, све док се нису предали.[19] Када су Еретријци чули да против њих иде велика персијска војска замолили су Атину да им пошаље помоћ. Атињани су им послали 4.000 колониста.[20] Међутим Еретријци су били подељени шта је најбоље да предузму. Једни су били за то да побегну на планине, а други су били спремни да Еретрију предају Персијанцима.[21] Трећи су били да се не напушта град и да се не предају Персијанцима. Када су Атињани дошли Еретрији у помоћ обавештени су о стању ствари, па су се повукли.[22]
Еретријци су коначно одлучили да не нашуштају град и да се не предају. Када су се Персијанци искрцали Еретријци нису изашли из града да би се обрачунали у отвореној бици.[23] Персијанци су шест дана опседали град и током опсаде пало је много једних и других. Седмога дана двојица грађана Еретрије издала су град, па су Персијанци продрли у Еретрију и заузели је.[24] Град су спалили, храмове опљачкали, а становништво су према Даријевом наређењу продали у робље.[25] Персијанци су то сматрали осветом због учешћа Еретрије приликом спаљивања Сарда.
Маратонска битка[]
Персијска флота се неколико дана задржала код Еретрије, па су онда отпловили према Атици. По савету бившег тирана Атине Хипије искрцали су се код Маратона[26] на 42 километра од Атине. Када су сазнали за искрцавање Персијанаца Атињани су кренули на Маратон. Заповедништво над атинском војском имало је 10 генерала, од којих је један био Милтијад Млађи. Атињанима се придружило и 1.000 хоплита из Платеје.
Атињани су послали у Спарту највећег атинског тркача Филипида да тражи помоћ.[27] Спартанци су одлучили да помогну, али по њиховом закону тада нису смели да крену, јер месец није био пун.[28] Атињани нису могли да очекују помоћ од Спарте бар десет дана. Мишљења атинских команданата била су подељена. Једни нису били да се ступи у битку, јер су имали мало војске, али победило је мишљење друге стране на челу са Милтидијадом, који су сматрали да треба да приме битку на Маратону.[29]
Пет дана ниједна страна није започињала битку, а онда су Атињани одлучили да нападну. Иако их је било много мање атински хоплити су се показали много ефикаснији. Милтијад је борбену линију раширио да буде дугачка као и персијска. Средина је била најслабија са најмањим бројем врста.[30] Оба крила су била много јача. Борба на Маратонском пољу дуго је трајала. Ма средишњем делу победили су Персијанци, а на крилима су победили Хелени.[31] Након победе на крилима дозволили су непријатељу да побегне на том делу, а сами су окренули оба крила против Персијанаца, који су били победници у средишњем делу.[32] Нападом са оба крила победили су непријатеља у средини и натерали га у бекство. У Маратонској бици погинуло је 6.400 Персијанаца и 192 Атињана.[33].
Персијанци су побегли на бродове и одмах су према Херодоту отпловили да нападну директно Атину,[34] која је тада била небрањена, јер се сва атинска војска налазила на Маратону. Атињани су знали да им је град угрожен, па су појурили према Атини што су могли брже. Стигли су на време да спрече искрцавање Персијанаца.[35] Персијанци су онда отпловили за Азију. Дан након битке стигла је спартанска војска, која је 220 километара прешла за три дана.[36]
Након[]
Пораз на Маратону окончао је персијску инвазију Грчке. Ипак Тракија и Киклади остали су у саставу Персијског царства, а Македонија је остала персијски вазал. Дарије је и даље намеравао да освоји Грчку. Дарије Велики није успео да казни Атину због улоге у Јонском устанку, а није се осветио Атини и Спарти због тога што су убили његове представнике. Дарије је због тога почео да сакупља нову велику војску да би потпуно освојио Грчку. Међутим током припрема избила је 486. пре Христа побуна у Египту, па је одложен напад на Грчку. Дарије Велики је умро током припрема похода на Египат, а наследио га је син Ксеркс I.Ксеркс I је након слома устанка у Египту почео да припрема инвазију Грчке. Ксеркс I је командовао другом персијском инвазијом Грчке.
Значај[]
Персијанци су током похода на Грчку добили нове територије, а казнили су и Еретрију. Ипак доживели су неуспех у Маратонској бици, али тај пораз није исцрпео велике резерве Персијског царства. За Грке то је била значајна победа. Грци су по први пут победили Персијанце и показали су да Персијанци нису непобедиви и да је могућ отпор. Победа на Маратону била је значајна за младу атинску демократију. Показала је шта се може остићи јединством и самоувереношћу, а битка ефективно означава златно доба Атине. То се односило и на целу Грчку. Атинска победа подарила је Грцима веру. Војно Грци су највише научили колики је потенцијал фаланге. Стил борбе у фалангама развио се током непрекидних сукоба међу Грцима. Пошто су се сви у Грчкој борили на сличан начин нису могли да уоче предности хоплитске фаланге. На Мартаону се фаланга први пут суочила са лако наоружаном војском и тако се открило колико је хоплитска фаланга моћна у таквој бици. Фаланга је ипак имала недостаке у случају коњичког напада, али ако би се опрезно користила покзала се као разарајуће оружје. Изгледа да су Персијанци занемаривали лекције са Маратона. током Друге персијске инвазије на Грчку састав персијске војске је био сличан, иако су имали хоплита у земљама којима су владали. Персијанци су раније добијали битке против хоплита, па су Маратонску битку сматрали аберацијом.
Литература[]
Референце[]
- ↑ Херодот, 6.43
- ↑ Херодот, 6.44
- ↑ Херодот, 6.44
- ↑ Херодот, 6.43
- ↑ Херодот, 6.44
- ↑ Херодот, 6.44
- ↑ Херодот, 6.45
- ↑ Херодот, 6.45
- ↑ Херодот, 6.45
- ↑ Херодот, 6.48
- ↑ Херодот, 6.50
- ↑ Херодот, 6.73
- ↑ Херодот, 6.94
- ↑ Херодот, 6.95
- ↑ Херодот, 6.95
- ↑ Херодот, 6.95
- ↑ Херодот, 6.96
- ↑ Херодот, 6.99
- ↑ Херодот, 6.99
- ↑ Херодот, 6.100
- ↑ Херодот, 6.100
- ↑ Херодот, 6.100
- ↑ Херодот, 6.101
- ↑ Херодот, 6.101
- ↑ Херодот, 6.101
- ↑ Херодот, 6.102
- ↑ Херодот, 6.105
- ↑ Херодот, 6.106
- ↑ Херодот, 6.109
- ↑ Херодот, 6.111
- ↑ Херодот, 6.113
- ↑ Херодот, 6.113
- ↑ Херодот, 6.117
- ↑ Херодот, 6.115
- ↑ Херодот, 6.116
- ↑ Херодот, 6.120