FANDOM


581px-Pompejus

Помпеј

Гнеј Помппеј Велики (лат. Gnaeus Pompeius Magnus, 29. септембра 106. пре Христа—29. септембра 48. пре Христа) је био римски војсковођа и државник. Придружио се Сули 83. пре Христа за време његовога Другога похода на Рим. У Сулиној служби показао се као успешан војсковођа. На Сицилији је заробио и погубио Гнеја Папирија Карбона. У Африци је 81. пре Христа победио маријевску војску под командом Гнеја Домиција Ахенобарба заслуживши на тај начин тријумф и надимак Велики. Заједно са Катулом Капитолином гушио је 77. пре Христа Лепидову побуну. Придружио се 76. пре Христа Квинту Цецилију Метелу Пију у дугогодишњем рату против Квинта Серторија и Перпене у Хиспанији. Након окончања Серторијевога рата одобрен му је тријумф. Именован је за конзула 70. пре Христа. Габинијевим законом добио је 67. пре Христа огромна средства, војску и овлаштења да оконча рат са пиратима у Средоземљу. Рат са пиратима успешно је окончао за само три месеца. Одмах након тога Манилијевим законом поверено му 66. пре Христа да оконча Трећи митридатов рат. До 63. пре Христа победио је Митридата VI од Понта и Тиграна Великога и успоставио је нови поредак у Малој Азији и Блиском Истоку успоставивши од освојенога подручја нове римске провинције Сирију, Битинију, Понт и Киликију, али и прстен клијентских краљевина. По повратку у Рим оптимати су опструкцијама спречавали Помпеја да својим ветеранима подели земљу и да ратифицира нови источни поредак. Помпеј је због тога са Цезаром и Марком Лицинијем Красом успоставио Први тријумвират 60/59 пре Христа. Тријумвири су заједничким снагама и клијентелом успевали да доминирају римском политиком и сваки за себе оствари своје циљеве. Након погибије Марка Лицинија Краса 53. пре Христа окончао се Први тријумвират. У неминовном сукобу са Цезаром Помпеј се приближио оптиматима. Захтевао је да Цезар по окончању свога мандата врати војску, а Цезар је одбио започевши 49. пре Христа Цезаров грађански рат. Помпеј је пред Цезаром побегао у Грчку и Македонију, где је окупио војску. Победио је Цезара у бици код Дирахија, али поражен је у одлучној бици код Фарсала 48. пре Христа. Након пораза побегао је у Египат, где су саветници младога египатскога краља дали да се на превару убије.


Помпеј Страбон Уреди

Помпејев отац Гнеј Помпеј Страбон је био богати велепоседник из Пиценума у подручју око данашње Анконе. Помпеј Страбон се истакао у Савезничком рату, па је био именован за конзула 89. пре Христа. Највећи успех је постигао на свом територију, Пиценуму, па је очито да је ту имао значајну клијентелу, која је касније служила и као ослонац за његовога сина. Настојао је да прошири свој утицај и са оне стране реке По додељујући градовима латински статус.[1] Подржавао је Сулу за време Сулинога грађанскога рата против Гаја Марија. Погинуо је 87. пре Христа за време Маријеве опсаде Рима. Наследио га је син Гнеј Помпеј Велики преузевши имање, политичку оријентацију и лојалност очевих легија.

Рана активност Уреди

Млади Гнеј Помпеј Велики прошао је војну обуку код свога оца. Учествовао је у очевој војсци за време Савезничкога рата.[2] Пошто му је отац прерано умро Помпејева каријера није била загарантована. Његов отац је био скоројевић, а поред тога није био популаран. Помпеј није имао мрежу пријатељстава и веза потребних да се оствари висока каријера. Ипак отац му је оставио клијентелу у Пиценуму, а то ће представљати језгру Помпејеве подршке.[3] Када је маријевац Луције Корнелије Цина заузео Рим његова гарда је упала у Помпејеву кућу и опљачкала је. Млади Помпеј се вратио у Рим и био је оптужен за присвајање плена приликом опсаде Аскула.[4] За време суђења показало се да Помпеј ужива веома јаку подршку, јер су његови адвокати били Луције Марције Филип, Квинт Хортензије и Гнеј Папирије Карбон.[5] Помпеј је одмах након ослобађајуће пресуде оженио ћерку председника суда Антистија.[6] Плутарх износи једну доста чудну и тешко објашњиву причу о томе како је пред долазак Суле у Италију 84. пре Христа Помпеј посетио Цинин логор.[7] Помпеј се по тој причи нечега препао и повукао се, а војска је онда убила Цину погрешно тумачећи Помпејев нагли нестанак његовом ликвидацијом.[8]

393px-Sulla Glyptothek Munich 309

Луције Корнелије Сула

Са три легије прелази код Суле Уреди

Помпеј се после тога повукао на своје имање у Пиценуму и чекао развој догађаја. Када се Сула искрцао 83. пре Христа у Италији настојао је да искористи прилику и да пређе на страну будућега победника.[9] Након Цинине смрти Гнеј Папирије Карбон је командовао маријевцима тј. популарима. Помпеј је захваљујући својој верној клијентели показао да Карбонови емисари немају власт ни утицај у Пиценуму, него да само он може да контролише Пиценум.[10] Захваљујући бројној клијентели регрутовао је своју приватну војску, а Карбонове присташе су се или повукле пред њим или прешле у његову службу. Када је окупио три легије пожурио је да се стави на располагање Сули.[11][12] На путу према Сули успешно се сукобаљавао са популарском војском. Сула је прихватио Помпеја и његову војску са задовољством и при првом сусрету Помпеј је Сулу назвао императором, али и Сула је њему узвратио истим комплиментом.[13]

У Сулиној служби Уреди

Помпеј се показао као један од најцењенијих Сулиних помоћника за време грађанскога рата. Заједно са Квинтом Цецилијем Метелом Пијом борио се у Цисалпинској Галији против маријеваца. Када је Сула овладао Италијом покушао је да Помпеја веже за себе нудећи му руку своје пасторке Емилије Скауре, ћерке Марка Емилија Скаура и Помпејеве жене Метеле.[14] Емилија Скаура је била удана за Манија Ацилија Глабриона и иако је била трудна морала је ад се растане од њега, а Помпеј се тада растао од своје жене Антистије.[15] Емилија је брзо након тога умрла. Сула је Помпеја послао на Сицилију, где су се окупљале преостале Карбонове присташе, укључујући Перпену, који се одмах повукао пред Помпејем.[16] На Сицилији Помпеј је заробио Гнеја Папирија Карбона и дао да се погуби.[17] Након тога заједно са Гајем Мемијем посветио се организацији Сицилије успостављајући ред и правила понашања и за своју војску.[18] Сула га је након тога послао 82/81 пре Христа у Африку да би ту почистио маријевску војску под командом Гнеја Домиција Ахенобараба.[19][20] Домиције је осигурао подршку нумидијскога краља Хијарбе, кога је поставио на трон Нумидије уместо Хијемпсала II.[21] Помпеј је победио Ахенобарба, Хијарбу свргнуо, а Хијампсала II вратио на трон Нумидије.[22] Помпеј је целу Нумидију покорио за 40 дана и предао је Хијемпсалу II.

Hw-pompey

Помпеј Велики

Млади Помпеј заслужује тријумф и надимак ВеликиУреди

Сула је сматрао да је дошло време да се Помпеј врати у приватни живот, па је од њега тражио да распусти сву војску сем једне легије са којом треба да чека наследника.[23] Међутим Помпеј није био спреман да допусти да га Сула тако лако уклони.[24] Изгледа да је он дискретно потакао војску да гневно реагују на Сулин захтев за демобилизацијом и склањањем Помпеја.[25][26] Сула је ипак попустио, па се Помпеј вратио кући на челу војске, а Сула га је дочекао називајући га Великим.[27][28] Сула је поред тога наредио и осталима да Помпеја називају надимком Велики.[29] Помпеј је онда тражио да му се одобри тријумф, али Сула је најпре одбијао позивајући се на техничке разлоге тврдећи да само конзулу или претору може да се одобри тријумф.[30] Помпеј је упорно инзистирао тврдећи да се више људи клања излазећем него залазећем сунцу, па је Сула поново попустио и одобрио му тријумф.[31] Помпеју је са само око 25 година био одобрен тријумф. То је било по први пут да се некоме ко није сенатор одобрава тријумф.[32]

Подржава Лепида за конзула Уреди

Марко Емилије Лепид (к. 78. пре Хр.) изабран је за конзула 78. пре Христа заједно са Квинтом Лутацијем Катулом Капитолином. Помпеј је подржао Лепидову кандидатуру, а за разлику од њега Сула је подржавао Катула и противио се избору Лепида за конзула.[33] Сула је за Лепида говорио да спада у најгору врсту људи, па је око тога питања између Помпеја и Суле дошло до свађе и Сула је онда Помпеја избацио из свога тестамента. Помпеј је подржавао Лепида очекујући да ће Лепид да изазове проблеме, који могу да помогну његовом успону.[34] Сула је умро током 78. пре Христа брзо након Лепидовога избора за конзула, а Лепид је онда спречавао да се за њега организује државна сахрана, односно да му се укажу највише државне почасти.[35] Међутим Помпеј је тада стао на страну Катула Капитолина, па је Сула сахрањен уз највише државне почасти.

Гушење Лепидове побуне Уреди

Лепид је почетком 77. пре Христа започео побуну кренувши са војском и побуњеним Етрурцима на Рим. Лепид је тражио да му се додели нови конзулат за 77. пре Христа.[36] Сенат је на челу војске против Лепида послао Катула Капитолина као проконзула.[37] Помпеј Велики је требао да помаже Катулу као други у команди.[38] Лепид је са војском 77. пре Христа напредовао према Риму, а Катул Капитолин и Помпеј Велики су заузели положаје на Мулвијском мосту и на Јаникулу крај Рима.[39] Након битке и пораза Лепид се повукао.[40] Катул је након тога гањао Лепида, који се повукао у Етрурију. Помпеј је са другом војском кренуо у Цисалпинску Галију, где је крај Мутине (Модене) опседао Лепидовога легата Марка Јунија Брута Старијега.[41] Брут се предао Помпеју, који га је погубио, а касније је то порицао.[42] Помпеј се на време придружио Катулу у Етрурији пред коначну битку против Лепида. Након пораза у бици код Козе Лепид се повукао на Сардинију.

Серторијев рат Уреди

Квинт Цецилије Метел Пије је од 79. пре Христа ратовао у Хиспанији (Шпанији) против маријевца Квинта Серторија. Иако је Метел био један од најспособнијих Сулиних генерала био је више пута поражен у рату против Квинта Серторија, па су морали да му шаљу у помоћ најпре Луција Манлија, а онда и Помпеја.[43] Помпеја је Сенат послао 76. пре Христа у Хиспанију као проконзула.[44] Помпеј је у Хиспанији ојачао свој утицај стварајући клијентелу широм Хиспаније, која му је остала лојална чак и у грађанском рату са Цезаром.[45] Иако се доласком Помпеја ситуација променила ипак је Серторије успевао да својом герилском тактиком одуговлачи рат. Помпеј никако није успевао да одлучно победи Серторија, али успевао је да победи његове официре. Током 74. пре Христа Помпеј је исцрпио сва средства, па је од Сената тражио новац претећи да ће се са војском вратити у Италију. [46] Луције Лициније Лукул је у то време био конзул и добио је заповедништво у Трећем митридатовом рату. Иако се није слагао са Помпејем све је учинио да се удовољи Помпејевом захтеву, само да му Помпејев повратак не би угрозио рат против Митридата.[47][48] Помпеј је на тај начин добио нужно потребна средства у рату исцрпљивања са Серторијем. Ипак у рату исцрпљивања Метел и Помпеј су успели да значајно ослабе Квинта Серторија, па су током 74. пре Христа освајали град за градом. Перперна је 73. пре Христа убио Серторија и уместо њега постао маријевски претор Хиспаније. Хиспанска племена су након Серторијеве ликвидације почела да напуштају Перперну и предају се Помпеју и Метелу Пију. Помпеј је у бици победио и заробио Перперну, који је онда покушао да се спаси понудивши Помпеју Серторијева писма са водећим сенаторима Рима, који су позивали Серторија да преузме власт у самом Риму.[49] Помпеј је узео сва Серторијева писма и спалио их не прочитавши их.[50] Та писма би оптужила многе водеће људе у Риму, па је Помпеј њиховим спаљивањем спречио нови грађански рат у Риму. Помпеј је након тога 72. пре Христа погубио Перперну и његове главне помоћнике.[51]

Kras

Марко Лициније Крас

Ривалство са Красом Уреди

Спартаков устанак трајао је од 73 до 71. пре Христа. Марко Лициније Крас тражио је од Сената да због опасности од Спартака затраже помоћ од Марка Теренција Лукула и од Помпеја.[52] Касније је због успешнога ратовања са Спартаком променио мишљење и трудио се да оконча рат пре него што они стигну, да не би са њима делио успех.[53] Помпеј је стигао када је Крас победио Спартака и док је робовска војска бежала. Помпејева војска је убијала робове, који су поражени бежали из битке.[54] Помпеј је онда писао Сенату да је Крас победио робове, али да је Помпеј окончао рат са њима.[55] То је између њих двојице изазвало гложење и такмичење у слави. Помпеју је изгласан тријумф због победе над Серторијем, а Красу је изгласан мали тријумф, јер се радило о робовима.[56] Обојица су задржали војску и тежила су да се домогну положаја конзула.[57] Изабрани су за конзуле за 70. пре Христа. Након избора за конзула оба су задржали војску близу Рима.[58] Помпеј се правдао да чека повратак Квинта Цецилија Метела Пија за тријумф, а Марко Крас се правдао да Помпеј први треба да распусти војску. Народ се бојао побуне, па их је више пута молио да распусте војску и да се помире. Крас је први попустио и помирио се са Помпејем, па су обојица онда распустила војску.[59]

КонзулатУреди

Помпеј је изабран за конзула иако је уместо 42 године како је прописивао Сулин устав имао само 36 година. Пре избора за конзула обојица су обећали да ће укинути неке од кључних елемената Сулинога устава. Помпеј је пре избора обећао да ће изменити законе, који се тичу народних трибуна, судова и провинцијске управе. По питању народних трибуна Помпеј и Марко Лициније Крас су се сложили, па су обновили традиционална права народних трибуна, која је Сула био укинуо својим законодавством. [60] Њихов конзулат протекао је углавном у неслози. Крас је имао већи утицај у сенату, а Помпеј у народу. По питању судова нису се слагали. Помпејев метеорски успон и углавном војна каријера удаљили су га од политичке арене. Имао је мало искуства за сенаторску политику, а недостајала му је и мрежа познанстава, која би му омогућила да утиче на расправе у Сенату и да манипулише народним скупштинама.[61] Када је по први пут као конзул ушао у Сенат толико мало је знао о сенатским процедурама, да је његов пријатељ Варон морао да за њега састави приручник.[62] Након конзулата Помпеј се једно време повукао са политичке сцене. Чекао је тренутак да поново добије заповедништво у новом рату.

382px-Mithridates VI Louvre white background

Митридат VI од Понта

Рат против пирата Уреди

Помпејев ривал Лукул водио је Трећи митридатов рат од 74. пре Христа. Лукулова војска почела је да се буни 68. пре Христа. Помпејев пријатељ Аул Габиније се жалио да Луције Лициније Лукул намерно одуговлачи са Трећим митридатовим ратом,[63] па је по Помпејевој жељи предложио и дао да се изгласа закон да се Битинија и Понт и команда у рату са Митридатом повере Манију Ацилију Глабриону, конзулу 67. пре Христа.[64] Пошто је Лукул био лишен заповедништва Помпеј је могао да покрене ново питање. Велики проблем на Средоземном мору били су пирати, чија је главна база била у Киликији.[65] За време Митридатовога рата пирати су ојачали захваљујући Митридатовој подршци. Пирати су почели да битно угрожавају трговину, а највећу штету су на тај начин чинили Римљанима, чије снабдевање житом је зависило од проходности пловних путева. Помпејев пријатељ народни трибун Аул Габиније је предложио Габинијев закон да се једној особи повери заповедништво у рату са медитеранским пиратима и да има изванредно широка овлаштења апсолутне контроле мора, обале и копна до 75 километара од мора на рок од три године.[66] Аул Габиније је тај закон предложио имајући у виду Помпеја, иако се самим законом није именовало коме ће се дати огромна овлаштења на три године са циљем да се реше пирата.[67] Цезар и Цицерон су подржавали закон, а већина сенатора се противила. Закон је изгласан у народној скупштини, а онда је Помпеј добио заповедништво над 500 ратних бродова, 120.000 војника и 5.000 коњаника. Чим је Помпеј изабран уживао је толико поверење да је цена хлеба у Риму одмах пала.[68] Помпеј је подручје Медитерана поделио на 13 делова и за сваки део одредио је легата.[69] Најпре се концентрисао на провинције са житом Сицилију, Сардинију и Африку и њихове везе са Римом и за 40 дана пирате је потиснуо у Киликију.[70] Конзул Гај Калпурније Пизон ометао је Помпеја. Народ је био одушевљен почетним Помпејевим резултатима тј. обиљем хране и падом цена, па је због тога био спреман да подржи Аула Габинија и да Пизона лиши конзулства, али Помпеј је то спречио.[71] Помпеј је за три месеца окончао рат победом у Киликији и предајом пирата.[72] Заробљене пирате населио је на подручју удаљеном од мора. Највише их је населио у напуштеном граду Дими у Ахаји.

Pompée dans le Temple de Jérusalem

Помпеј у храму у Јерусалиму 63. пре Христа

Трећи митридатов рат Уреди

Помпејев успех у борби против пирата омогућавао му је да 66. пре Христа може да тражи заповедништво у рату против Митридата VI од Понта и Тиграна Великога. Народни трибун Гај Манилије предложио је закон да се Помпеју повере провинције Киликија, Битинија и Понт, као и Трећи митридатов рат.[73] Као и пре Габинијевом тако су се и Манилијевом закону опирали оптимати, а подржали су га Цезар и Цицерон. Лукул је Помпеја звао лешинаром, који се храни радом других, мислећи при томе како Помпеј попут лешинара долази кад неко други оконча рат, а то се односило на Метела Пија и Серторијев рат, Краса и Спартаков устанак и Лукула и Трећи митридатов рат.[74] Краљ Партије Фрат III тражио је од Тиграна Великога да му преда Мезопотамију нудећи му заузврат помоћ у рату против Помпеја, али кад је Тигран то одбио склопио је споразум са Помпејем.[75] Фрат III је обећао Помпеју да ће напасти Јерменију, а заузврат је од Помпеја добио гаранцију о Еуфрату као граници римских и партских интереса.[76] Због рата Тиграна и Фрата Помпеј је имао одрешене руке за рат са Митридатом VI од Понта. Победио је првом сукобу Митридата, који је онда побегао у Јерменију код Тиграна Великога, али пошто га Тигран није примао побегао је према Колхиди (западна Грузија) и онда у Кимеријски Боспор (Крим).[77][78] Помпеј се онда умешао у сукоб у Јерменији, где је Тигранов син Тигран Млађи наговорио свога таста Фрата III да изврше инвазију на Јерменију, па су заједно напредовали до Артаксате.[79] Када се Фрат III повукао оставивши део војске Тигран Млађи је био поражен, па се обратио Помпеју који је онда напао Јерменију.[80][81][82] Удруживши се са Тиграном Млађим Помпеј је напредовао Јерменијом прихватајући предају многих градова.[83] Тигран Велики је онда одлучио да се преда Помпеју положивши пред њега своју краљевску тијару (круну). Помпеј му је дозволио да задржи краљевину у старим територијалним оквирима, али морао је да одустане од територија Сирије, Феникије,Киликије, Галатије и Софене.[84] Римљанима је требао да плати ратну штету од 6.000 таланата. Тигран Млађи се није сложио са мировним споразумом, па га је Помпеј у оковима послао у Рим.[85] Јерменија је постала римска клијентска краљевина.

Походи на Кавказу, Сирији и Јудеји Уреди

Помпеј је онда оставио Луција Афранија у Јерменији, а сам је 65. пре Христа кренуо у потеру за Митридатом VI од Понта. У подножју Кавказа сукобио се са Кавкаским Албанцима и Кавкаским Иберима, покорио их је и приилио на савез са Римом. Напредовао је до Колхиде (западна Грузија), где је схватио да се у случају копненога похода до Кимеријскога Боспора (Крима) ради о опасном и ризичном подухвату због многих ратоборних племена.[86] Помпеј је због тога одустао од даљњега похода, вратио се и отишао на зимовање у Понт, кога је претворио у римску провинцију. Током 64. пре Христа кренуо је у Сирију, коју је одмах анектирао, тј. одузео последњем селеукидском владару Антиоху XIII Азијатику. Сирија је постала нова римска провинција. Помпеј се умешао у грађански рат који су Хиркан II и Аристобул II водили за трон Јудеје (Хасмонејске краљевине). Заузео је Јерусалим је 63. пре Христа након тромесечне опсаде. Приликом освајања јерусалимскога храма погинуло је 12.000 Јевреја.[87] Помпеј је након освајања обесчастио храм ушавши у најсветији део храма, где је било дозвољено да уђе једино врховни свештеник.[88] Освајањем Јерусалима окончао се период јеврејске независности, а Јудеја је постала римска клијентска краљевина.

RomanPowerAsiaMinor63BCE

Нови источни поредак 63. пре Христа

Нови источни поредак Уреди

За време похода на набатејску Петру до Помпеја је 63. пре Христа стигла вест о смрти Митридата VI од Понта, кога је убио његов син Фарнак II од Понта.[89] Помпеј је одмах обуставио поход на Петру и вратио се у Амис. Фарнак II од Понта је од Помпеја очекивао награду због тога што га је решио бриге о Митридату. Помпеј га је потврдио као краља Кимеријскога Боспора и као римскога савезника и пријатеља.[90] Да би Понт претворио у одрживу римску провинцију Помпеј је поделио провинцију на 11 делова, од којих је сваки имао свој урбани центар.[91] Помпеј је извршио реорганизацију истока. Фарнак је добио Кимеријски Боспор, Тигран Јерменију, галатским тетрарсима су потврђене њихове краљевине, а Дејотар је награђен деловима Понта и Мале Јерменије.[92] Ариобарзану I од Кападокије дао је Кападокију и нека киликијска упоришта. Антиоху I од Комагена дао је поред његове краљевине и веома значајну Селеукију на Еуфрату.[93] Архелаја од Комане именовао је за свештеника богиње Комане и дао му додатне комаде земље у Понту.[94] Аталу је дао заостале делове Пафлагоније, а Аристарха је успоставио као краља Колхиде.[95] Пре Помпејевога новога источнога поретка Азија је била гранична провинција, а Помпеј је створио прстен нових провинција: Понт, Битинија, Киликија и Сирија.[96] Поред тога успоставио је и прстен клијентских краљевина: Боспор, Колхида, Мала Јерменија, Пафлагонија, Галатија, Кападокија, Комаген, Јудеја и поред тога Јерменија са Софеном.[97] Клијентске краљевине поред стратешкога значаја имале су и финанцијски значај, јер су морале да плаћају Римљанима данак. Помпеј је на истоку добио бројну клијентелу до тада невиђених размера, јер не само да су његови клијенти били бројни краљеви и принчеви, него и многи градови.[98] Када много касније поведе рат са Цезаром сва средства Истока биће му на располагању.

Повратак у Рим и тријумф Уреди

Пред повратак у Рим војсци је поделио 16.000 таланата, тако да је сваком војнику дао 1.500 драхми.[99] Враћао се преко Ефеза у Рим, где се вратио 62. пре Христа. Помпеј је очекивао након великих успеха на Истоку да му се изгласа тријумф и да буде изабран за конзула. Да би остварио оба циља тражио је од Сената да се конзуларни избори одгоде и да се одрже након његовога тријумфа.[100] Сенат је најпре намеравао да то одобри, али након Катонове интервенције сенатори су присилили Помпеја да одлучи да ли ће тријумф или конзуларне изборе.[101] Помпеј је одржао величанствени трећи тријумф. Током тријумфа навео је ратни плен од 20.000 таланата за државну ризницу и 200 милиона сестерција новога данка.[102] Поред тога војницима је раније поделио 16.000 таланата.

Оптматске опструкције Помпејевих закона Уреди

По повратку у Рим два главна Помпејева циља су била решавање источнога питања и осигурање земље за његове ветеране. Први циљ му је био да осигура ратификацију оних решења, које је он успоставио на Истоку након победе над Митридатом VI од Понта. Међутим да би то остварио била му је потребна политичка подршка. Оптимати, Катул Капитолин, Лукул и Марко Лициније Крас представљали су му велике непријатеље. Помпеј је желио да се за конзула за 60. пре Христа изабере његов лојални легат Луције Афраније, па је великодушно подмићивао бираче.[103] Надао се да ће преко њега успети да осигура земљу за своје ветеране и да их тако веже за себе.[104] Међутим Луције Афраније није био способан политичар, па је аграрни закон предложио Помпеју склон народи трибун Луције Флавије. Да би осигурао да се Помпејев аграрни закон лакше изгласа додана је и клаузула да се земља не дели само Помпејевим ветеранима, него исто тако сиромашним грађанима.[105] Међутим Квинт Цецилије Метел Целер се као конзул оштро противио том закону нападајући упорно сваку тачку закона, а Целера су поред осталих оптимата подржавали Катон Млађи, Лукул и Марко Лициније Крас.[106]

Први тријумвиратУреди

Када се Цезар вратио из Хиспаније покушао је да се кандидује за конзула и да му се одобри тријумф, али због опструкције оптимата морао је да одустане од тријумфа. Одлучио је да се кандидује за конзула за 59. пре Христа. Марко Лициније Крас је са друге стране заступао публикане и тражио је да им се рефундира губитак, који су имали од сакупљања пореза у Азији за време рата.[107] Сенатори су успевали да блокирају и Помпејеве и Красове главне предлоге. Цезар је уверио Помпеја и Краса да ће њихова даљња свађа користити водећим оптиматима Катулу Капитолину и Катону Млађем, а да у случају њиховога заједничкога наступа не могу да им науде.[108] Цезар, Помпеј и Крас су због тога оформили Први тријумвират.[109] Уједињени заједно са свим својим клијентима и пријатељима били су моћнији и од сената и од народа и могли су узајамно једни другима да обаве послове.[110][111] Цезар је одмах изабран за конзула за 59. пре Христа. Да би учврстио савез Помпеј се оженио Цезаровом ћерком Јулијом.[112] Иако су оптимати вршили велике опструкције, уз Цезарово залагање изгласан је аграрни закон којим се дели земља Помпејевим ветеранима и сиромашним грађанима Рима. Цезар је добио провинције Галију и Илирик на пет година и 4 легије војника.[113] Тријумвири су успели да прогурају и главни Красов захтев, да се се публиканима врати трећина пореза због штета, које су претрпили за време Митридатовога рата.[114] Донесени су и закони, којима је ратификован поредак, који је Помпеј успоставио на Истоку.[115] Потврдили су Птолемеја XII Аулета као легитимнога краља Египта јер им је он понудио 6.000 таланата.[116]

Цицероново протеривање Уреди

Публије Клодије је 58. пре Христа постао народни трибун и протерао је из Рима Цицерона, који је узалуд очекивао од Помпеја да га заштити. Клодије је касније почео да наноси штету Помпеју. Пустио је из заточеништва Тиграна Млађега, који је био талац у Риму у кући једнога од Помпејевих присташа.[117] Помпејеви људи су покушали да поново преотму дечака, али то се окончало насиљем.[118] Помпеј је био толико љут да је тражио од једнога народнога трибуна да тражи да се Цицерон врати из прогнанства.[119] Клодије је онда Помпеју претио атентатом, утеравши му страх у кости да се Помпеј неколико месеци забарикадирао у својој кући нигде не излазећи.[120] Публије Клодије је тешко понизио Помпеја. Помпеј је као контрабаланс ангажовао Тита Анија Милона и пружио му сву могућу подршку да буде изабран за народнога трибуна и да око себе окупи банду, која је постала моћнија од Клодијеве.[121][122] Уз помоћ Милона Помпеј је обезбедио Цицеронов повратак 57. пре Христа. По Цицероновоме повратку Помпеј је због велике оскудице у Риму добио задатак да обезбеди смнабдевање Рима житом.[123] Захваљујући добрим организаторским способностима брзо је обавио задатак и у Риму је одједном било напретек жита.[124]

Обнова тријумвирата Уреди

Помпеј, Цезар и Марко Лициније Крас обновили су тријумвират на конференцији у Луки 56/55 пре Христа.[125] Одлучено је да се Помпеј и Марко Лициније Крас кандидују за конзуле, а Цезар да им помогне.[126] Тријумвири су договорили међусобну политичку, војну и финансијску подршку. Договорено је да Помпеј управља Хиспанијом, а Крас Сиријом, с тиме што се подразумевало да је Красов циљ да нападне Парћанско царство. Договорено да се обезбеди подршка да се Цезару продужи команда у Галији за још пет година. Да би спречио тријумвире Катон Млађи је наговорио свога зета Луција Домиција Ахенобарба да буде протукандидат Помпеју и Красу на изборима за конзуле за 55. пре Христа, али Помпејеви људи су напали Луција Домиција, Катона и њихову пратњу док су ишли на биралиште.[127] Луције Домиције био присиљен да се врати кући, што је Помпеју и Красу омогућило да буду изабрани за конзуле за 55. пре Христа.[128] Великим подмићивањима Помпеј и Крас спречили су Катона да буде изабран за претора. Требонијевим законом (Lex Trebonia) Помпеју су се по престанку дужности са мандатом од пет година додељивале две Хиспаније, а Красу Сирија.[129] Када је гласано да се Цезару продужи империј у Галији Катон Млађи је упозорио Помпеја да је преузео Цезара на своја леђа и да би се могло десити да касније неће моћи да издржи тај терет. Помпеј је добио две Хиспаније као своје провинције, али остајао је у Риму, а управљање провинцијама поверавао је својим пријатељима.[130]

Од неповерења до рата Уреди

Током 54. пре Христа умрла је Помпејева супруга Јулија и тиме је прекинута битна породична веза између Помпеја и Цезара.[131] Након погибије Марка Лицинија Краса 53. пре Христа у бици код Каре дефинитивно се окончао Други тријумвират. Окончала се равнотежа снага између њих. Цезар је покушао да са Помпејем обнови породичну везу и понудио му је да се ожени Октавијом, сестром Октавијана Августа. Помпеј је одбио и оженио се Корнелијом Метелом, удовицом Красовога сина Публија и ћерком Метела Сципиона.[132] Помпеј је почео да се приближава оптиматима, који су њега сматрали мањим од два зла. Публије Клодије је убијен на почетку 53. пре Христа, а онда су његове присташе запалиле Сенат. Сенатори су позвали Помпеја, који се онда обрачунао са преступницима, Када је успостављен ред сенатори, а посебно Катон Млађи избегавали су да се Помпеј прогласи диктатором.[133] Уместо тога Катон Млађи је заједно са Бибулом предложио да се Помпеј именује за јединога конзула.[134][135] Помпеј је на тај начин именован за јединога конзула за 52. пре Христа.[136] Док се Цезар налазио у Галији Помпеј је започео прикривену сарадњу са оптиматима. Између осталих закона предложио је и закон да се суди много година унатраг за случајеве подмићивања на изборима. Цезарови пријатељи су то протумачили као опасност за Цезара једном када му се оконча империј у Галији. Помпеј је с друге стране спречавао да Цезар може да се за конзула кандидује у одсутности. Осим тога Цезар је морао не само да напусти провинције, него није могао да задржи војску. Помпеј је све учинио да се за конзуле 50. пре Христа изаберу велики Цезарови непријатељи Луције Емилије Лепид Паул и Гај Клаудије Марцел.[137] За народнога трибуна изабран је Гај Скрибоније Курион, који је исто тако важио за Цезаровога непријатеља.[138] Међутим Цезар је поткупио Куриона, који је онда почео да ради за њега. Курион је нападао Помпеја да тежи диктатури пошто нема намеру да напусти власт кад и Цезар. Тражио је да се Цезар и Помпеј прогласе непријатељима и да се на њих крене са војском ако обојица не напусте власт.[139] Цезар је око 1. јануара 49. пре Христа тражио је да док не буде изабран за конзула задржи две легије, Цисалпинску Галију и Илирик.[140] Цицерон је онда предлагао као компромис провинције и 6.000 војника,[141] али није дошло до компромиса него до рата.

Dyrrhachium map

Битка код Дирахија

Грађански рат Уреди

Цезар је са војском прешао Рубикон као границу своје провинције и тако је започео Цезаров грађански рат. Помпеј је пре тога тврдио да је довољно да он лупне ногом у земљу па да му се на услузи нађе огромна војска. Цезар је веома брзо напредовао према Риму, па је Помпеј морао да напусти Рим. Отишао је са војском у Епир и Грчку. Сматрао је да ће ту моћи лако да скупи велику војску од својих клијената на Истоку. Цезар је најпре отишао у Хиспанију да се обрачуна са Помпејевим војсковођама Луцијем Афранијем и Марком Петрејем. За то време Помпеј је окупио огромну војску у Македонији. Имао је велику флоту којом је контролисао прелаз преко Јадранскога мора. Цезар је успио да неопажено пређе у Епир новембра 49. пре Христа са 15.000 војника и 600 коњаника и након искрцавања заузео је Орик и Аполонију. У то време Помпеј се са војском налазио крај Охридскога језера на око 100 километара од обале и ту је чуо за Цезарово искрцавање,[142] па је убрзаним маршем пожурио је према Дирахију, да га Цезар не заузме.[143] Неколико месеци касније Марко Антоније је након више неуспеха успео да пређе у Епир и придружи се Цезару. Цезар је неуспешно покушао да освоји Помпејеву главну базу за снабдевање у Дирахијуму, а након тога две војске су дуго једна другу покушавале да исцрпе. Помпеј је победио Цезара у бици код Дирахија 48. пре Христа. Цезар се након пораза повукао у Тесалију. У Тесалији је дошло до одлучне битке код Фарсала, која се окончала Помпејевим поразом.

Смрт у ЕгиптуУреди

Помпеј се након пораза запутио на Исток, а онда у Египат. Помпејеву судбину одлучили су саветници младога краља Птолемеја XIII. Док је Помпеј чекао на мору они су процењивали која је цена ако Помпеју понуде уточиште у условима када је Цезар већ на путу према Египту. Краљев саветник и еунух Потин је саветовао да убију Помпеја, како би тиме умилостивили Цезара. Када је Помпеј требао да се искрца био је убијен, а глава му је одсечена. Убијен је само један дан након 58-ога рођендана. Цезар је у Египат стигао нешто касније и примио Помпејеву главу и прстен у корпи. Помпејев пријатељ Филип га је кремирао и организовао му једноставну сахрану.

Претходи:
Публије Корнелије Лентул Сура и
Гнеј Ауфидије Орест
Конзул Римске Републике
заједно са Красом
70. пре Христа

Следи:
Квинт Цецилије Метел Кретик и
Квинт Хортензије


Претходи:
Луције Марције Филип Млађи и
Гнеј Корнелије Лентул Марцелин
Конзул Римске Републике
заједно са Красом
55. пре Христа

Следи:
Луције Домиције Ахенобарб и
Апије Клаудије Пулхер


Претходи:
Гнеј Домиције Калвин и
Марко Валерије Масала Руф
Конзул Римске Републике
сам
52. пре Христа

Следи:
Помпеј Велики и
Метел Сципион


Претходи:
Помпеј Велики сам
Конзул Римске Републике
заједно са Метелом Сципионом
52. пре Христа

Следи:
Марко Клаудије Марцел и
Сервије Сулпиције Руф


ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Seager стр. 21
  2. Seager стр. 23
  3. Seager стр. 23
  4. Плутарх Помпеј 4
  5. Seager стр. 25
  6. Плутарх Помпеј 4
  7. Плутарх Помпеј 5
  8. Плутарх Помпеј 5
  9. Плутарх Помпеј 6
  10. Плутарх Помпеј 6
  11. Плутарх Помпеј 6
  12. Апијан Грађански рат. 1.80
  13. Плутарх Помпеј 8
  14. Плутарх Помпеј 9
  15. Плутарх Помпеј 9
  16. Плутарх Помпеј 10
  17. Плутарх Помпеј 10
  18. Плутарх Помпеј 10
  19. Плутарх Помпеј 11
  20. Апијан Грађански ратови 1.80
  21. Плутарх Помпеј 12
  22. Плутарх Помпеј 12
  23. Плутарх Помпеј 13
  24. Seager стр. 28
  25. Seager стр. 28
  26. Плутарх Помпеј 13
  27. Seager стр. 28
  28. Плутарх Помпеј 13
  29. Плутарх Помпеј 13
  30. Плутарх Помпеј 14
  31. Плутарх Помпеј 14
  32. Seager стр. 28
  33. Плутарх Помпеј 15
  34. Seager стр. 30
  35. Плутарх Помпеј 15
  36. Плутарх Помпеј 16
  37. Салуст Хист. 1.77
  38. Плутарх Помпеј 16
  39. Флор 2.11
  40. Апијан Грађ. ратови 1.107
  41. Плутарх Помпеј 16
  42. Плутарх Помпеј 16
  43. Плутарх Серторије 12
  44. Плутарх Помпеј 17
  45. Seager стр. 32,33
  46. Плутарх Помпеј 20
  47. Плутарх Помпеј 20
  48. Seager стр. 34
  49. Плутарх Серторије 27
  50. Плутарх Помпеј 20
  51. Плутарх Серторије 27
  52. Плутарх Крас 11
  53. Плутарх Крас 11
  54. Плутарх Помпеј 21
  55. Плутарх Крас 11
  56. Плутарх Крас 11
  57. Апијан Грађански ратови 1.121
  58. Апијан Грађански ратови 1.121
  59. Апијан Грађански ратови 1.121
  60. Плутарх Помпеј 22
  61. Seager стр. 39
  62. Seager стр. 39
  63. Keaveney стр. 120
  64. Keaveney стр. 120
  65. Плутарх Помпеј 24
  66. Плутарх Помпеј 25
  67. Касије Дион 36.23
  68. Seager стр. 45
  69. Плутарх Помпеј 26
  70. Плутарх Помпеј 26
  71. Плутарх Помпеј 27
  72. Плутарх Помпеј 28
  73. Плутарх Помпеј 30
  74. Плутарх Помпеј 31
  75. Seager стр. 54
  76. Seager стр. 54
  77. Плутарх Помпеј 32
  78. Seager стр. 55
  79. Seager стр. 55
  80. Касије Дион 36.51
  81. Seager стр. 55
  82. Плутарх Помпеј 33
  83. Плутарх Помпеј 33
  84. Плутарх Помпеј 33
  85. Касије Дион 36.53
  86. Касије Дион 37.3
  87. Јудејски рат 1.7.5
  88. Јудејски рат 1.7.6
  89. Плутарх Помпеј 41
  90. Seager стр. 60
  91. Seager стр. 60
  92. Апијан Митр. рат. 114
  93. Апијан Митр. рат. 114
  94. Апијан Митр. рат. 114
  95. Апијан Митр. рат. 114
  96. Seager стр. 61
  97. Seager стр. 61
  98. Seager стр. 62
  99. Апијан Митр. рат. 116
  100. Плутарх Катон Млађи 30
  101. Плутарх Катон Млађи 30
  102. Плутарх Помпеј 45
  103. Плутарх Помпеј 44
  104. Касије Дион 37.49
  105. Касије Дион 37.50
  106. Касије Дион 37.50
  107. Goldsworthy стр. 157
  108. Плутарх Крас 14
  109. Плутарх Крас 14
  110. Плутарх Крас 14
  111. Апијан Грађански ратови 2.9
  112. Плутарх Помпеј 47
  113. Плутарх Помпеј 48
  114. Seager стр. 88
  115. Seager стр. 88
  116. Seager стр. 88
  117. Касије Дион 38.30
  118. Касије Дион 38.30
  119. Касије Дион 38.30
  120. Seager стр. 106
  121. Касије Дион 39.7,8
  122. Seager стр. 107
  123. Плутарх Помпеј 50
  124. Плутарх Помпеј 50
  125. Плутарх Помпеј 51
  126. Плутарх Помпеј 50
  127. Плутарх Катон Млађи 41
  128. Плутарх Катон Млађи 41,42
  129. Касије Дион 39.33
  130. Плутарх Помпеј 53
  131. Плутарх Помпеј 53
  132. Плутарх Помпеј 55
  133. Плутарх Помпеј 54
  134. Плутарх Катон Млађи 47
  135. Плутарх Помпеј 54
  136. Плутарх Помпеј 54
  137. Апијан Грађански ратови 2.26
  138. Апијан Грађански ратови 2.26
  139. Апијан Грађански ратови 2.28
  140. Апијан Грађански ратови 2.32
  141. Плутарх Цезар 31
  142. Цезар Грађански рат 3.11
  143. Цезар Грађански рат 3.13

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Ad blocker interference detected!


Wikia is a free-to-use site that makes money from advertising. We have a modified experience for viewers using ad blockers

Wikia is not accessible if you’ve made further modifications. Remove the custom ad blocker rule(s) and the page will load as expected.