Рушевине Спарте
Плеистоанакт (грч. Πλειστοάναξ) је био краљ Спарте из линије Агијада од 458—445. пре Христа и поново од 426—409. пре Христа. Био је оптужен да га је Перикле поткупио и да је зато пропустио прилику да победи Атињане. Морао је због тога 445. пре Христа да оде у изгнанство. Вратили су га у Спарту 426. пре Христа по упути Делфскога пророчишта. Политички непријатељи су га оптуживали да је крив за све спартанске несреће, па се залагао за мир и престанак Пелопонескога рата. Успео је да са Атињанима испреговара Никијин мир 421. пре Христа.
Малолетни краљ[]
Син је спартанскога регента Паусаније, који је заслужан за грчку победу у бици код Платеје 479. пре Христа, али који се касније осрамотио тајном преписком са персијским краљем Ксерксом. Леонидин син Плеистарх је умро 458. пре Христа, па је малолетни Плеистонакт проглашен краљем Спарте. Почетком Првога пелопонескога рата био је још малолетан, тако да је током 457. пре Христа његов стриц Никомед командовао војском, која је ишла у помоћ Дориди.[1][2]
Инвазија Атике 446. пре Христа[]
Након атинскога пораза у бици код Коронеје Атина је напустила Беотију, Фокиду и Локриду. Одмах након тога уследила је и побуна Еубеје, а док се Перикле налазио на Еубеји уследила је и побуна Мегаре. Спарта је то искористила, па је Плеистоанакт повео војску, која је напала Атику док се Перкле враћао из Еубеје.[3] Пошто је Плеистоанакт био још увек веома млад на ефори су му као саветника одредили искуснога Клеандрида.[4] Плеистоанакт је уз помоћ спартанске војске опустошио велики део Атике.[5] Када се Перикле са атинском војском вратио с Еубеје Плеистоанакт га је изазивао, али Перикле се није усудио да прихвати битку са јачим противником.[6]
Кажњавање и изгнанство[]
Тада када је Атина била у тешком положају Плеистоанакт се нагло повукао са спартанском војском из Атике.[7] Према Плутарховој тврдњи Перикле је подмитио Клеандриду.[8] Када су се са војском вратили у Спарту Спартанци су били огорчени због таквога понашања па су Плеистоанакта казнили великом новчаном казном, коју он није могао да плати, па је морао да оде у изгнанство. [9][10] С друге стране његов саветник Клеандрида је одмах отишао у изгнанство, а онда му је у одсуству досуђена смртна казна. Неки историчари сматрају да није уопште било подмићивања, а неки сматрају да су поред подмићивања понуђени још неки уступци.[11] Каган сматра да је Перикле тада понудио мировне услове, који су постали база Тридесетогодишњега мира, који је склопљен 446/445 пре Христа.[12]
Повратак из изгнанства[]
Плеистоанакт је живео у изгнанству у Аркадији, на самој граници са Лакадемоном, али како се бојао да му не науде становао је у кући, која је била у саставу Зеусовога храма.[13] Плеистоанакт је иза себе оставио малолетнога сина Паусанију II, који је уместо њега био краљ Спарте, али у име њега владали су регенти. Током Пелопонескога рата Делфско пророчиште је више пута саветовало Спартанце да треба да врате Плеистоанакта.[14] Касније су у Спарти тврдили да је он потплатио Делфско пророчиште. Вратио су у Спарту 426. пре Христа након 19 година живота у изгнанству.[15] Кривили су га да је потплаћивањем Делфскога пророчишта починио светогрђе и да због тога Спарта лоше пролази у Пелопонеском рату.
Никијин мир[]
Након погибије Клеона и Брасиде, јастребова атинске и спартанске стране, створила се добра прилика за мировни споразум или примирје. На политичкој сцени превладали су голубови атинске и спартанске стране: Никија и Плеистоанакт,[16] па је током 421. пре Христа склопљен Никијин мир. Плеистоанакт је осим тога очекивао да ће током мира моћи да одахне од сталних напада, којима је био изложен од када се вратио из изгнанства.[17] Очекивао је да ће у раздобљу мира јстребови имати мање маневарскога простора да га нападају.
Касније акције[]
Током 421. пре Христа предводио је војску у Аркадију. Помогао је Парашанима да се ослободе од Мантинеје.[18] Том приликом срушили су и веома важну тврђаву код Кипсела на стратешки важном месту, а из које су Мантинејцуи контролисали улаз у Лаконију и област Скиритиде.[19] Током 418. пре Христа за време битке код Мантинеје предводио је војску стараца и омладине са циљем да помогне у бици и са њима је стигао до Тегеје.[20] Међутим код Тегеје је сазнао да је краљ Агид II већ победио код Мантинеје, па се онда вратио у Спарту.[21] Умро је 408. пре Христа, а наследио га је син Паусаније II.[22]
Литература[]
- Тукидид, Пелопонески рат, превод Душанке Обрадовић ,Admiral Books , Београд 2010, ISBN 978-86-84983-72-7
- Диодор са Сицилије
- Плутарх, Перикле
- Paul Cartledgе ,Sparta and Laconia - A regional history 1300 to 362 BC 2nd Edition, Routledge 2002, ISBN 0-415-26356-5
- Donald Kagan,The Outbreak of the Peloponnesian War. Ithaca, NY: Cornell University Press 1989, ISBN 0-8014-9556-3
Референце[]
- ↑ Тукидид 1.107
- ↑ Диодор 11.79
- ↑ Тукидид 1.114
- ↑ Плутарх Перикле 22
- ↑ Тукидид 1.114
- ↑ Плутарх Перикле 22
- ↑ Плутарх Перикле 22
- ↑ Плутарх Перикле 22
- ↑ Плутарх Перикле 22
- ↑ Тукидид 2.21
- ↑ Каган стр. 125
- ↑ Каган стр. 125
- ↑ Тукидид 5.16
- ↑ Тукидид 5.16
- ↑ Тукидид 5.16
- ↑ Тукидид 5.16
- ↑ Тукидид 5.16-17
- ↑ Тукидид 5.33
- ↑ Тукидид 5.33
- ↑ Тукидид 5.75
- ↑ Тукидид 5.75
- ↑ Диодор 13.75