FANDOM


Најамнички рат ( зван и Либијски рат и Рат без примирја ) представља устанак картагињанских најамника против Картагине. Устанку су се придружили и либијски градови, који су били под тешким теретом картагињанских пореза. Рат је трајао од 240. пре Христа до 237. пре Христа. Започео је због избегавања Картагињана да у потпуности исплате своју најамничку војску, која се борила на страни Картагине у Првом пунском рату. Картагина је била финансијски исцрпљена након дугога рата и због плаћања ратне штете према мировном споразуму са Римом из 241. пре Христа. Вође побуњених најамника били су Спендије и Матос. Веома лако су наговорили тешким порезима оптерећене либијске градове да стану на њихову страну у рату против Картагине. Картагина је била неспремна за један такав рат, а била је слабија и у војсци, снабдевању и новцу.

768px-Mercenary war map-fr.svg

Док је главни командант био Ханон Велики Картагина је губила и нашла се опкољена. Захваљујући великој способности војсковође Хамилкара Барке Картагињани су победили у бици на реци Багради и повратили су своју моћ. Побуњени најамници и Либијци поражени су коначно 237. пре Христа.

Проблем 20.000 најамника Уреди

Први пунски рат окончао се 241. пре Христа поразом Картагине. Картагина је била присиљена да се повуче са Сицилије и да плаћа велику ратну одшету Римској републици. Након исплаћивања одштете Картагињани нису имали довољно средстава, а требали су да исплате 20.000 својих најамника, који су ратовали на Сицилији током Првога пунскога рата под заповедништвом Хамилкара Барке, оца познатога Ханибала. Хамилкар Барка је заповедништво предао Геску, који је добио задатак да пребаци најамнике са Сицилије. Пошто је био забринут због велике незадовољне најамничке војске крај Картагине Геско је покушао да их шаље на разна места по широкој територији.[1]План му је био да онда једна по једна јединица долази у главни град на исплату и демобилизацију.[2]

Најамници се отимају контроли Уреди

Влада Картагине намеравала је да изигра најамнике и наговори их да пристану само на део зарађене своте.[3] На крају су све најамнике окупили у главном граду. Због учесталих нарушавања јавнога реда влада је одлучила да их премести заједно са пртљагом и породицама у град Сику, где би чекали исплату.[4] У Сики су најамници имали довољно времене да израчунају колико им заправо влада дугује. Била је то огромна свота, коју влада није могла да исплати. Ханон Велики је као врховни командант у Африци покушао да наговори најамнике да се одрекну дела својих потраживања.[5] Објашњавао им је тешку економску ситуацију, али тим покушајем је изазвао узнемиренст и метеж. Пошто најамници нису били из истога подручја и говорили су различитим језицима метеж је био тим јачи. Ханон је покушао да са њима комуницира преко официра, али није успео.[6] Најамници су одбили да даље преговарају са њим и кренули су на главни град.[7] Улогорили су се код Туниса на око 20 километара од Картагине. Било је око 20.000 најамника.

Почетак рата Уреди

Картагињани су се нашли у опасности, па су морали да капитулирају пред захтевима најамника.[8] Најамници нису желели да преговарају са Ханоном, а нису хтели ни са Хамилкаром Барком, јер им се није обратио приликом првих преговора.[9] Преговарали су са Геском. Пошто су имали много јачу преговарачу позицију најамници су много повећали своје захтеве, а Картагињани су и на то морали да пристану. Геско је преговарао са најамничким официрима и предложио је да се исплаћују најамници по нацијама, сваку нацију посебно. [10]Тада су двојица најамника Спендије и Матос потакли страх код Либијаца да ће влада најпре исплатити стране најамнике, а да онда њих неће да исплате.[11] Њих двојица су успели да се брзо наметну за вође побуне и маса их је изабрала за генерале.[12] Тада су ухапсили Геска и његове пратиоце и започели су рат са Картагињанима.[13] Тај рат се назива Најамнички рат или Либијски рат.

Либијци се придружују најамницима Уреди

Током Првога пунскога рата најтежи терет рата пребачен је на Либијце, који су били изузетно тешко опорезовани.[14] Посебно суров је био Ханон Велики. Либијци су због тога са одушевљењем дочекали почетак побуне и новчано су помогли најамничке вође и побуну.[15] Најамници су тако добили довољно новца за рат. Побуни су се придружили готово сви либијски градови, који су дали војску и снабдевање.[16] Либијци су pочели да опседају Утику и Хипакрит, јер се ти градови нису придружили побуни.[17] Картагињани су за врховнога команданта војске изабрали Ханона Великога, који се био показао у смиривању једне раније побуне. Он је регрутовао грађанску војску. С друге стране Матос је окупио 70.000 Либијаца, поделио је војsку на неколико делова и опседао Утику и Хипакрит.[18] Осигурао је главни логор у Тунису, а Картагина је била одсечена од осталога копна.[19]

Hamilcar

Хамилкар Барка

Ханон Велики као лош командантУреди

Ханон Велики није имао довољно искуства и енергије за вођење рата.[20] Кренуо је да Утику ослободи опсаде. Имао је преко 100 слонова и са њима је преплашио непријатеља, али није знао да искористи предност и оствари победу. Уз помоћ слонова пробио се у непријатељски логор, а непријатељ је побегао и окупио се на стрмом обраслом брду.[21] Ханон је из ранијега ратовања са Либијцима и Нумиђанима навикао да када једном побегну, да тада беже неколико дана. Због тога је сматрао да је остварио победу и није подузео мере заштите свога логора. Међутим радило се о најамницима, који су научили тактику Хамилкара Барке. Они су напали и освојили Ханонов логор.[22] Заробили су сав пртљаг и све Ханонове справе за опседање. Било је још неколико случајева који су показали да Ханон није знао да искористи прилике, које су му се пружале.[23] Ипак изгледа да је Полибије пренагласио Ханонову неспособност, а то је потицало из изввора који су били наклоњени Хамилкару.[24]

Хамилкар Барка Уреди

Картагињани су због Ханонове неспособности Хамилкара Барку именовали за другога команданта.[25] Дали су му 70 слонова, преостале плаћенике и дезертере из плаћеничке војске. Укупно је имао 10.000 војника.[26] Већ у првом походу био је веома успешан. Неочекивано је напао, обесхрабрио непријатеља и Утику ослободио опсаде.[27] Иако је Матос добро чувао све планинске прелазе и газове преко река ипак је Хамилкар успео да нађе начин да ноћу преведе своју војску преко једне плаже на ушћу реке Баграде.[28]

Битка на реци БаградиУреди

Када је Хамилкар прешао преко реке Баграде морао је да се суочи са великом војском која је била близу. У близини се налазио град, у коме су најамници имали 10.000 војника, а из Утике је дошло 15.000 војника.[29] Развила се битка на реци Багради. Побуњеници су мислили да се Картагињани налазе у замци. Хамилкар Барка је напред распоредио слонове, иза њих коњицу, па лаконаоружане и на крају хоплите. Наредио је да се пред непријатељем повуку и да након тога обрну бојни распоред.[30] Непријатељ је помислио да се Картагињани повлаче у страху, па су кренули за њима коњицом. Када се коњица нашла пред хоплитима морала је да се повуче и да улеће и прави метеж у властитим редовима. За њима је ишла картагињанска војска у бојном поретку и лако су победили војску која је била разбијенога бојнога поретка. Око 6.000 Либијаца је погинуло,а 2.000 је заробљено.[31] Остали су побегли. Након тога Хамилкар Барка је освојио мост на реци Багради и неколико градова.

800px-Majrda testour

Река Баграда

Нарава прелази на страну Картагињана Уреди

Матос је наставио да опседа Хипакрит. Саветовао је Спендија да се држи неравна терена да би избегао картагињанске слонове и коњицу.[32] Добио је појачање у либијској и нумиђанској коњици. Успео је да изманеврише Хамилкара Барку, који се нашао у опасној позицији.[33] Хамилкарова позиција битно се побољшала, када је на његову страну прешао Нумиђанин Нарава са 2.000 коњаника.[34] Либијци и најамници су удруженим снагама након тога напали Картагињане. Картагињани су победили. Погинуло је 10.000 непријатељских војника, а 4.000 их је заробљено.[35] Хамилкар је заробљене пустио да иду кућама или да се придруже његовој војсци.

Окрутност две стране Уреди

Матос и Спендије су се посебно бојали ефекта Хамилкаровога благога поступка према заробљенима.[36] Одлучили су да злочинима присле и другу страну да чини исто. Тада су прописно намучили и убили Геска и око 700 заробљеника. Секли су им најпре руке и друге екстремитете, мучили их и још живе бацили у јаме.[37] Након свих тих поступака и Хамилкар Барка је почео да се према заробљенима понаша на сличан начин, па их је бацао под слонове.[38]

Свађа команданата и успеси најамника Уреди

Ханон Велики и Хамилкар Барка су сјединили своје снаге, али онда су почели да се свађају, па су пропуштали добре прилике. Картагињани су онда наредили да се један од њих двојице одрекне команде. Побуна најамника на Сардинији избила је по узору на побуну у Картагини. Најамници су напали Картагињане на Сардинији, па је Картагина изгубила и Сардинију.[39] Један од највећих удараца за Картагину био је прелазак Утике и Хипакрита на другу страну.[40] Они су побили око 500 Картагињанских војника, који су им пре тога помагали. Након тога град су предали побуњеницима. Матос и Спендије су након тих успеха започели опсаду Картагине.[41]

Хамилкар Барка је главни командант Уреди

Картагињани су изгласали да се Ханон Велики повуче. Након тога Хамилкару Барки се у команди придружио Ханибал.[42] Хамилкар Барка је након тога уз велику помоћ Нараве и његове нумиђанске коњице пресецао линије снабдевања Матоса и Спендија.[43] Матос и Спендије су наставили са опсадом, али остали су без снабдевања, па су морали да одустану од опсаде.

Између Картагине и Рима избио је нови спор око 500 трговаца, које су Картагињани затворили због снабдевања плаћеника и Либијаца. Када су Римљани послали изасланство да би дипломатским средствима избавили своје трговце Картагињани су их пустили. Римљани су узвратили услугу пуштајући све картагињанске заробљенике из Првога пунскога рата. Римски трговци су добили дозволе од Рима да тргују са Картагином, а забрањена им је трговина са побуњеним најамницима.

Велики пораз и покољ најамничке војске Уреди

Матос и Спендије су окупили 50.000 најамника и Либијаца, држећи на оку Хамилкара Барку.[44] Избегавали су равницу због слонова и Наравасове нумиђанске коњице. Заузимали су брда и уске пролазе и добро су изводили нападе, али недостајала им је тактичка вештина. Хамилкар Барка их је побеђивао у више одвојених сукоба, одсецајући и опкољавајући много непријатеља и онда би га уништио.[45] Понекад би непријатељу нанио велике губитке намамивши их у заседу, а понекад би изазивао панику појавивши се када га најмање очекују.[46] Заробљене би бацао под слонове. Хамилкар Барка је коначно изненадио најамнике, сатеравши их у изузетно неповољан положај, да нису смели да нападну Картагињане, али нису могли ни да се извуку.[47] Довео их је у такав положај да се нису усуђивали да крену у битку, а нису могли ни да побегну. Потпуно их је опколио кољем и јарком да су ту остали без хране. Нису се усудили да започну битку јер су знали да ће изгубити, а због пријашњих злочина према заробљенима ни сами нису могли да очекују ништа боље.[48] Најамничка и либијска војска се надала да ће им стићи помоћ, а док су чекали јели су једни друге. Појели су заробљенике и робове.[49] Вође најамника Зарза, Спендије и Аутарита ипак су одлучили да траже споразум од Хамилкара Барке. Он је тражио десеторицу по избору, а остали да онда могу да оду. Када је узео десеторицу вођа најамници су се побунили, али Хамилкар је на њих послао слонове и војску и све их побио.[50]

Коначна победа Картагињана Уреди

Након тога пораза либијски градови су се предавали Хамилкару. Када су преузели већину градова Картагињани су почели да опседају Матоса у Тунису. Заједно са Хамилкаром у команди је био Ханибал (није његов син). Матос је уочио превелику Хамилкарову необазривост самоувереност, па је то искористио. Напао је логор Картагињана, многе побио, заробио Ханибала и велику комору. Картагињани су формирали комитет од 30 сенатора и повели Ханона Великога и преостале војноспособне грађане. Сенатори су помирили Ханона и Хамилкара. Након тога Картагињани су били успешнији у низу мањих сукоба око Лептиса, па се вођа побуњених најамника Матос одлучио за велику одлучујућу битку. Обе стране су онда позвале све своје савезнике. Картагињани су победили у тој бици, а већина Либијаца је погинула. Остатак је побегао у један град, али се предао.

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Полибије 1.66
  2. Полибије 1.66
  3. Полибије 1.66
  4. Полибије 1.66
  5. Полибије 1.67
  6. Полибије 1.67
  7. Полибије 1.67
  8. Полибије 1.68
  9. Полибије 1.68
  10. Полибије 1.69
  11. Полибије 1.69
  12. Полибије 1.69
  13. Полибије 1.70
  14. Полибије 1.72
  15. Полибије 1.72
  16. Полибије 1.70
  17. Полибије 1.70
  18. Полибије 1.73
  19. Полибије 1.73
  20. Полибије 1.74
  21. Полибије 1.74
  22. Полибије 1.74
  23. Полибије 1.74
  24. Dexter Hoyos стр. 36
  25. Полибије 1.75
  26. Полибије 1.75
  27. Полибије 1.75
  28. Полибије 1.75
  29. Полибије 1.76
  30. Полибије 1.76
  31. Полибије 1.76
  32. Полибије 1.77
  33. Полибије 1.77
  34. Полибије 1.78
  35. Полибије 1.78
  36. Полибије 1.79
  37. Полибије 1.80
  38. Полибије 1.82
  39. Полибије 1.79
  40. Полибије 1.82
  41. Полибије 1.82
  42. Полибије 1.82
  43. Полибије 1.82
  44. Полибије 1.84
  45. Полибије 1.84
  46. Полибије 1.84
  47. Полибије 1.84
  48. Полибије 1.84
  49. Полибије 1.85
  50. Полибије 1.85