Марко Целије Руф (лат. Marcus Caelius Rufus, 82. пре Христа—48. пре Христа) је био римски политичар и оратор из периода касне Републике. Био је велики Цицеронов пријатељ. Након прекида љубавне везе са Клодијом њен брат Публије Клодије га је оптужио 56. пре Христа за убиство и покушај убиства, а успешно га је обранио Цицерон својим чувеним говором За Целија (Pro Caelio). За време Цезаровога грађанскога рата стао је на страну Цезара, који га је наградио положајем перегринскога претора. Сукобио се са Сенатом због предлагања великога опроста дугова, па је био присиљен да напусти Рим. Заједно са Милоном започео је побуну, у којој је и погинуо.
Цицерон је био Целијев пријатељ. Бранио је Целија, о чему је оставио говор "За Целија"
Рани живот[]
Рођен је изгледа 82. пре Христа у Тераму у породици витезова. Говорништво је изучио од Марка Лицинија Краса и посебно од Марка Тулија Цицерона, који му је постао велики пријатељ. Као добар оратор и скоројевић одлучио се за политичку каријеру. Изгледа да је узео учешћа у Катилининој завери, али напустио је заверенике пре него што су они покушали да спроводе своје намере. Од 62. до 60. пре Христа отишао је у Африку, где је био у служби намесника Африке Квинта Помпеја Руфа.
Процес Гају Антонију[]
Истакао се својом ораторском вештином током 59. пре Христа, када је на препоруку Цезара и Помпеја оптужио за подмићивање и издају Гаја Антонија Хибрида, који се у то време управо вратио из Македоније, којом је као проконзул управљао од 62. до 61. пре Христа. Тај процес је постао славан, јер је Цицерон бранио Гаја Антонија Хибрида. Цицерон је био конзул 63. пре Христа заједно са Гајем Антонијем. Целије је успео да добије судски спор, па је Гај Антоније био протеран из Рима, а Целије је стекао значајан углед. Целије Руф је онда могао да изнајми стан у кући Публија Клодија на Палатину и тада се упознао са Клодијевом сестром Клодијом и са њом је започео љубавну авантуру. Клодија је била удовица, око 10 година старија од Целија, а Гај Валерије Катул ју је опевао у својој песми. Крајем 57. или почетком 56. пре Христа напустио је Клодију, па је Публије Клодије одлучио да потражи начин да га казни.
Целија оптужује Бестију, а Бестијин син оптужује њега[]
Почетком 56. пре Христа Целије је оптужио Луција Калпурнија Бестију за изборну превару током избора 57. пре Христа. Цицерон је успешно обранио оптуженога. Целије није могао да отрпи пораз, па је поново оптужио Бестију, који се поново кандидовао на изборима 56. пре Христа. Бестијин син Луције Семпроније Атратин одлучио је да онда подигне оптужбу против Целија Руфа, јер у случају да се Целије прогласи кривим више не би могао да оптужује Бестију. Атратин је Целија оптужио за насиље током суђења. Публије Клодије и Луције Хереније Балб су на суђењу помагали Атратину.
За Целија (Pro Caelio)[]
Оптужили су 56. пре Христа Целија Руфа да је повезан са убојством истакнутих чланова египатске делегације, која се у Риму супростављала повратку на трон сргнутога краља Египта Птолемеја XII Аулета. Тврдили су да је Целије добио новац од Птолемеја да убије предводника делегације Диона. Целије је поред тога био оптужен и за насиље у Напуљу, за напад на делегацију у Путеолима и за покушај убојства Клодије. Највише пажње на суђењу изазвала је оптужба да је Целије Руф покушао да отрује Клодију. Цицерон је бранио Руфа и одржао је чувени говор “За Целија” (Pro Caelio) , којим га је обранио. У говору се највише обрушио на Клодију и доказивао је да је водила развратан живот. Захваљујући Цицерону Целије је ослобођен оптужби.
Уочи грађанскога рата[]
Био је изабран за народнога трибуна 52. пре Христа. Након убојства Публија Клодија покушао је да брани његовога убојицу Тита Анија Милона.[1] Као народни трибун омогућио му је повратак у Рим да говори против Клодија, коме је у исто време друга страна одавала посмртне почасти.[2] Наоружане Клодијеве присташе су разбиле тај скуп, а Милон и Целије су се прерушени једва живи умакли.[3] Током тога периода Целије је писао низ информативних писама Цицерону, који се тада налазио у Киликији на функцији проконзула. Целије је 50. пре Христа изабран за курулнога едила. Иако је у писмима Цицерону изражавао симпатије за оптимате и био против Цезара уочи Цезаровога грађанскога рата нагло мења мишљење. Када је 1. јануара 49. пре Христа Сенату предложено да се Цезар одрекне команде, да не би био стављен ван закона тада се Целије Руф супроставио том предлогу. На почетку грађанскога рата прикључио се Цезару. Борио се на Цезаровој страни у северозападној Италији и Хиспанији.
Залагање за велико смањење дугова[]
Током 48. пре Христа изабран је за перегринскога претора.[4] Одлучио је да се заузме за дужнике, којима је услед грађанскога рата и пада економске активности још више био отежан положај.[5] Доласком Цезара на власт дужници су тражили да се дугови пониште, али Цезар је тражио да се постигне компромис, па је одредио комисије за процену дужникове имовине.[6] Урбани претор Гај Требоније је требао да осигура да се питање дугова решава правично према процени имовине дужника.[7] Марко Целије Руф је био љут јер није именован за урбанога претора, па се у свему супростављао Требонију.[8] Предлагао је радикалнија решења. Предложио је да се камате отпишу, а главница дуга да се врати тек након шест година.[9] Његовом предлогу супроставио се и Сенат и конзул Публије Сервилије Ватиа Исаурик.
Сукоб са Сенатом[]
Целије је онда повукао први предлог и уместо тога предложио друга два закона, да се закупцима станова опрости годишња кирија и да се успоставе нове књиге задужења.[10] Целије је онда окупио присташе и повео је побуну против Гаја Требонија. Конзул Сервилије Исаурик и Сенат покушали су да Целија склоне са власти. Посебном одлуком Сената су му укинули власт, иако су два народна трибуна уложила вето.[11] Конзул је онда уз помоћ војске истерао Целија из Сената и онемогућио да врши преторску власт, а његове дужности је предао другоме.[12]
Погибија[]
Међутим Целије је онда у помоћ позвао свога старога пријатеља Тита Анија Милона.[13] Милон се вратио у Италију, иако му Цезар још није опростио. На југу Италије Милон је започео побуну у име Помпеја. Целије је заједно са својим присташама намеравао да чини што је могуће већу штету Цезару, па је због тога тражио савез са Милоном.[14] Целије је треажио и добио одобрење од конзула да напусти Рим, а као изговор навео је да иде до Цезара.[15] Конзул је са њим послао трибуна. Када су стигли до Кампаније сазнали су да се Милон повукао након пораза на планину Тифату.[16] Целије је побегао трибуну, који га је пратио и кренуо је да се састане са Милоном.[17] Међутим пошто је Милон погинуо пре Целијевога доласка Целије је кренуо у Брутиј намеравајући да ту подигне устанак, али убила га је Цезарова галска коњица, када је покушао да их потплати.[18][19]
Литература[]
- Апијан, Грађански ратови
- Касије Дион
- Гај Јулије Цезар, Галски рат, Грађански рат, превод др. Ахмед Тузлић, Матица српска
- Цицерон, За Целија
- Цицерон, Писма пријатељима
- Goldsworthy, Adrian Caesar: Life of a Colossus, Yale University Press (2006), ISBN 0-300-12048-6
Референце[]
- ↑ Апијан Грађански ратови 2.22
- ↑ Апијан Грађански ратови 2.22
- ↑ Апијан Грађански ратови 2.22
- ↑ Цезар Грађански рат 3.20
- ↑ Цезар Грађански рат 3.20
- ↑ Цезар Грађански рат 3.20
- ↑ Цезар Грађански рат 3.20
- ↑ Касије Дион 42.22
- ↑ Цезар Грађански рат 3.20
- ↑ Цезар Грађански рат 3.21
- ↑ Goldsworthy стр. 449
- ↑ Касије Дион 42.23
- ↑ Цезар Грађански рат 3.21
- ↑ Касије Дион 42.24
- ↑ Касије Дион 42.24
- ↑ Касије Дион 42.25
- ↑ Касије Дион 42.25
- ↑ Касије Дион 42.25
- ↑ Цезар Грађански рат 3.22