Историјска енциклопедија
Register
Advertisement
Kras

Марко Лициније Крас

Марко Лициније Крас (лат. Marcus Licinius Crassus, 115—53. пре Христа) је римски војсковођа и политичар позне Републике. Заједно са Цезаром и Помпејем члан је Првога тријумвирата од 59. пре Христа. Угушио је Спартаков устанак победивши Спартака 71. пре Христа. Поражен је и погинуо у бици код Каре 53. пре Христа. Био је изузетно богат и сматрао се најбогатијим Римљанином. Својим богатством обезбеђивао је финансијску подршку Цезару.

Рани живот[]

Рођен је као други од три сина Публија Лицинија Краса, конзула 97. пре Христа и цензора 89. пре Христа. Марков најстарији брат Публије умро је нешто пре Савезничкога рата. Оженио се братовом женом и са њом је имао децу.[1] Када су Гај Марије и Цина преузели власт у Риму 87. пре Христа међу онима, које су убили били су Марков брат и отац Луције Лициније Крас.[2] Марко Крас је са неколико пријатеља и слуга побегао у Хиспанију (Шпанију), где му је отац раније био претор.[3] И у Хиспанији се морао сакривати, а осам месеци је провео у једној пећини.[4]

У Сулиној служби[]

Након Цинине смрти 84. пре Христа изашао је из скровишта и окупио је око себе војску од 2.500 људи. [5] Крећући се по Хиспанији опљачкали су Малаку (Малагу), а након тога је прешао у Африку код Квинта Цецилија Метела Пија и придружио му се.[6] Ту је кратко боравио и због свађе са Метелом придружио се Сули. Луције Корнелије Сула је у то време кренуо у свој Други поход на Рим и са собом је повео Марка Лицинија Краса.[7] Први задатак је веома успешно обавио а Сула је од њега тражио да међу Марсима сакупи војску.[8] Показао се као добар војсковођа приликом битке крај Колинских врата, када је само Красово десно крило успело да победи Самнићане, који су кренули на Рим, који је тада био под контролом Суле.[9] Захваљујући Красу Маријевци нису успели да освоје Рим, а Крас је том победом стекао значајан углед као успешан војсковођа.

Богаћење на рачун проскрибованих[]

Када је Сула заузео Рим било је много проскробованих Маријевих присташа. Током проскрипција и конфискација имовине Крас је дошао на јако лош глас. Куповао је велика имања по јако ниској цени.[10] У Брутију је проскробовао једнога човека, не по Сулином наређењу, него да би се сам обогатио.[11] Осим тога приметио је да су у Риму честе несреће попут пожара или рушења зграда. Због тога је он накупио 500 робова, који су били архитекти и градитељи. Куповао би запаљене куће и куће које су биле близу спаљених.[12] Куповао је по повољнијој цени, јер су се њихови власници бојали. На тај начин он је дошао у посед великог дела Рима. Поседовао је бројне руднике сребра и веома вредне комаде земљишта.[13] Ипак његова највећа вредност су били његови робови, а поседовао је јако способне робове. Када је пописао имовину пред Парћанску мисију имао је 7100 таланата.[14] То би по данашњој вредности злата било око 750 милона евра.

Last battle

Кретања Спараткове и Красове војске током 71. пре Христа

Политика[]

Посебну пажњу обраћао је говорништву, па је постао један од највећих римских оратора. [15] Када би Помпеј, Цезар или Цицерон одбили да заступају некога пред судом Марко Лициније Крас би то чинио. Био је добар познавалац историје и филозофије.[16] Окренуо се политици, а ту је имао предности као адвокат и посуђивач новца. Често је новац посуђивао Цезару и био је највећи Цезаров кредитор. Пред одлазак Цезара у Хиспанију платио је за њега 830 таланата.[17] Посуђивао је новац многима политичарима не тражећи камату.[18] Чинећи услуге везао је многе сенаторе за себе, тако да је могао да очекује да за њега гласају. Помпеј му је био ривал. За разлику од Помпеја стално је био прицутан на Форуму.

Спартаков устанак[]

Спартак је 73. пре Христа започео велики робовски устанак. Сенат у почетку није сматрао да се ради о озбиљном устанку, све док није постало јасно да је угрожен чак и Рим. Спартак је успевао да победи чак и војску коју су предводили конзули. Након пораза неколико римских легија Крас је понудио да о свом трошку опреми, обучи и предводи војску против Спартака. Сенат је онда одредио Краса као команданта војске за рат против Спартака.[19] Крас је против Спартака кренуо са 6 легија.[20] У почетку је имао проблема да предвиди кретање Спартака, а посебан проблем је био морал у Красовој војсци. Када је један део Красове војске бацио оружје и побегао из битке са Спартаком Крас је одлучио да их казни десетковањем.[21][22] Наредио је да се убије сваки десети од оних, који су побегли из битке.[23] Убрзо се драматично поправио борбени морал његове војске, јер им је Крас показао да је опаснији од непријатеља. Спартак се касније повукао у Брутиј на југозападу Италије, а Крас је онда покушао да јарком дугим 55 километара од мора да мора изолује Спартака и лиши га снабдевања.[24] Спартак је ипак успео да се пробије преко Красовога јарка засувши га на једном делу за време невремена и да онда побегне са својом робовском војском.[25]

800px-Fedor Bronnikov 002

Федор Броников, Разапињање робова у античком Риму, Третјаковска галерија, Москва

Сурово кажњавање поражених робова[]

Крас се бојао да би Спартак могао да нападне Рим, па је од Сената тражио да затраже помоћ од Марка Теренција Лукула и Помпеја Великога, који се тада налазио у Хиспанији. [26] Касније је променио мишљење и трудио се да оконча рат пре него што они стигну, да се успех не би њима приписао.[27] Крас се најпре обрачунао са делом Спартакове војске, која се одвојила од главнине. Спартак се бојао да ће бити ухваћен у клешта између Красове војске и две војске, које су се враћале на Апенинско полуострво под командом Марка Лукула и Помпеја. И Спартак и Крас су сваки због својих разлога настојали да се обрачунају у великој бици пре доласка Помпеја.[28] У последњем обрачуну са Спартаком Красова војска је однела одлучујућу победу заробивши 6.000 робова. Спартак је за време битке покушао да се пробије до Краса и да га лично убије, али успео је само да убије два центуриона из Красове гарде. Верује се да је Спартак погинуо у тој бици. По Красовом наређењу 6.000 заробљених робова било је разапето на крст дуж Апијеве цесте од Капуе до Рима.[29] Крас је забранио да се скидају лешеви са крстова, тако да су трунули покрај главне цесте као опомена за будућност.

Ривалство са Помпејем[]

Марко Лициније Крас је 71. пре Христа крваво окончао Спартаков устанак. Помпеј је стигао када је Спартак био поражен и док је робовска војска бежала. Помпејева војска је убијала робове, који су поражени бежали из битке. Помпеј је онда писао Сенату да је Крас победио робове, али да је Помпеј окончао рат са њима.[30] То је између њих двојице изазвало гложење и такмичење у слави. Помпеју је изгласан тријумф због победе над Серторијем, а Красу је изгласан мали тријумф, јер се радило о робовима.[31] Обојица су задржали војску и тежила су да се домогну положаја конзула.[32] Изабрани су за конзуле за 70. пре Христа. Након избора за конзула оба су задржали војску близу Рима.[33] Помпеј се правдао да чека повратак Квинта Цецилија Метела Пија за тријумф, а Марко Крас се правдао да Помпеј први треба да распусти војску. Народ се бојао побуне, па их је више пута молио да распусте војску и да се помире. Крас је први попустио и помирио се са Помпејем, па су обојица онда распустила војску.[34] Њихов конзулат протекао је у неслози. Красов конзулат памти се по великој гозби на 10.000 столова у част Херкула и по томе што је великодушно народу о свом трошку поделио жито за три месеца.[35] Пре избора за конзула обојица су обећали да ће укинути неке од кључних елемената Сулинога устава. Помпеј је изабран за конзула иако је уместо 42 године како је прописивао Сулин устав имао само 36 година. Крас и Помпеј су обновили традиционална права народних трибуна, која је Сула био укинуо својим законодавством.

295px-Marcus Licinius Crassus Louvre

Марко Лициније Крас

Цензор[]

Током 65. пре Христа изабран је за цензора заједно са Квинтом Лутацијем Катулом Капитолином.[36] Марко Крас је предложио да се Египат потчини, односно постане римска провинција, али Капитолин се супростављао, тако да то није изгласано.[37] Крас је осим тога предлагао да се додели римско држављанство многим грађанима Цисалпинске Галије, а Катул је био одлучно против тога предлога.[38] Ниједан од њих није учинио ништа од онога што цензори треба да раде, него су због међусобние свађе обојица поднели оставке.[39] Нису спровели цензус нити су извршили ревизију листе сенатора, а нису спровели ни реизбор витезова. За време Катилинине завере извесна сумања је пала на Краса, али радило се о непоузданом информанту.[40] Цицерон је ипак касније тврдио да је Крас до њега дошао са писмом о детаљима завере, па је због тога Крас мрзио Цицерона.[41]

Први тријумвират[]

Дуго времена Крас је политички и финансијски подржавао Цезара посуђујући му огромне своте новца. Финансирао је и Цезарову успешну кампању да постане понтифекс максимус. Цезар је по повратку из Хиспаније 60. пре Христа намеравао да постане конзул, али требала му је помоћ и Краса и Помпеја, па је због тога настојао да их помири. Помпеју је наиме била потребна подршка да се ратифицира оно што је он обећао краљевима и градовима на истоку.[42] Желио је и да се обезбеди земља за његове ветеране. Крас је са друге стране заступао публикане и тражио је да им се рефундира губитак, који су имали од сакупљања пореза у Азији за време рата.[43] Сенатори су успевали да блокирају и Помпејеве и Красове главне предлоге. Цезар је уверио Помпеја и Краса да ће њихова даљња свађа користити водећим оптиматима Катулу Капитолину и Катону Млађем, а да у случају њиховога заједничкога наступа не могу да им науде.[44] Цезар, Помпеј и Крас су због тога оформили Први тријумвират.[45] Уједињени заједно са свим својим клијентима и пријатељима били су моћнији и од сената и од народа и могли су узајамно једни другима да обаве послове.[46][47] Цезар је одмах изабран за конзула за 59. пре Христа. Помпеј је успео да обезбеди ратификацију источнога решења, а Крас је успео да обезбеди рефундацију за публикане.

Обнова тријумвирата[]

Први тријумвират обновљен је на конференцији у Луки 56/55. пре Христа. Тада је договорено да се обезбеди подршка за одлуку, којом би се Цезару продужила команда у Галији за још пет година. С друге стране договорено је да се осигура да Помпеј и Крас заједнички добију положај конзула. Помпеј и Крас су изабрани за конзуле за 55. пре Христа. Тријумвири су договорили међусобну политичку, војну и финансијску подршку. Договорено је да Помпеј управља Хиспанијом, а Крас Сиријом, с тиме што се подразумевало да је Красов циљ да нападне Парћанско царство.

Красова одлука о рату са Парћанима[]

Антички извори, а посебно Плутарх истичу похлепу, као као један од главних Красових мотива за рат са Парћанима.[48] С друге стране историчар Ерих Грин верује да је главни Красов мотив био да обогати државну благајну, сматрајући да је Крас био довољно богат да му није требало додатнога новца. Други модерни историчари сматрају да је желео да ојача свој војни углед, пошто је војно био инфериорнији од друга два тријумвира Помпеја и Цезара. Други значајан фактор за Красову одлуку било је очекивање да се ради о лаком подухвату, пошто су раније римске легије лако побеђивале бројчано надмоћне војске других источних сила, попут Понта и Јерменије. Крас је због тога очекивао да се ради о лаком походу. Цицерон помиње још један значајан фактор, а то је амбиција талентованога Марковога сина Публија Лицинија Краса, који је успешно ратовао у Галији под Цезаровом командом. Против похода побунио се и народни трибун Атеј Капитон, па је чак пре похода проклео Краса.[49] Не обазирући се на протесте Марко Лициније Крас је новембра 55. пре Христа напустио Рим, а током зиме 54–53 пре Христа придружио му се син Публије Крас са хиљаду келтских коњаника.

У Сирији[]

Марко Лициније Крас је крајем 55. пре Христа стигао у Сирију и одмах је почео да регрутује војску користећи своје огромно богатство. Окупио је 7 легија, тј око 35.000 војника. [50] Уживао је и подршку хеленских насеља у Сирији и јерменскога краља Артавазда II, који му је послао 6.000 коњаника и који га је саветовао да на Партију крене преко Јерменије, где парћанска надмоћнија коњица не би дошла до изражаја као у равници.[51] За тај правац нудио му је 40.000 војника. Међутим Крас је одбио Артаваздову понуду и одлучио се за директан пут преко Месопотамије.[52] Парћански краљ Ород II је са већином војске кренуо на Јерменију, а други део војске од 9.000 коњаника стрелаца и 1.000 катафракта послао је под запооведништвом Сурене да извиђају, успоравају, ометају и нападају римску војску.[53] Марко Лициније Крас кренуо је кроз Мезопотамију са 7 легија са око 35.000 војника и са 4.000 лаких пешака и 4.000 коњаника.[54] Крас је игнорисао савете свога квестора Гаја Касија Лонгина да сачекају информације о непријатељу и да се до тада сместе у неки град.

Пораз у бици код Каре[]

Крај града Каре Крас је наишао на парћанску Суренину војску, која је била четири пута мања од римске војске. Ту је започела битка код Каре. Крас је своју војску распоредио у шупљи квадрат.[55] Сурена је опколио римски квадрат са свих страна коњаницима стрелцима. Крас је напред послао лаконаоружану пешадију да отера коњанике стрелце, али повукли су се под кишом стрела. Након тога Парћани су са свих страна засипали римске легионаре, који су се налазили у квадрату.[56] Парћански моћни лукови одапињали су стреле велике пробојне моћи рањавајући и убијајући римску војску у формацији. Готово свака стрела погађала је циљ, јер се римска војска налазила у густој формацији.[57] Римљани су више пута покушавали да нападну парћанску војску, али чим би напредовали коњаници стрелци би се лако повукли избегавајући борбу прса о прса и поново би са безбедне дистанце испаљивали стреле на римску војску.[58] Легионари су онда формирали формацију корњаче, која је потпуно штитила од напада стрела. Међутим пошто је формација корњаче имала ограничену способност борбе то је Сурена искористио и напао је са катафрактима изазивајући панику и велике губитке у римским редовима.[59] До ноћи страдале су или рањене хиљаде римских војника. Током ноћи преостала римска војска, укључујући и Краса, оставила је рањене и повлачила се преко равнице до Каре.[60]

Смрт[]

Када се Сурена са војском појавио код Каре тражио је да му се Марко Лициније Крас и Гај Касије Лонгин предају у оковима.[61]Крас је следеће ноћи покушао да побегне из Каре, али до јутра се нашао на неповољном терену и поново је Сурена понудио преговоре са циљем да га зароби. Красова војска се побунила, па је био присиљен да оде на састанак на коме је убијен.[62] Према некима Красу је саливено растопљено злато у гркљан, да би се наругали његовој великој похлепи.[63] Већина Римљана који су покушали да побегну из Каре била је убијена или заробљена. Процењује се да је у бици код Каре погинуло 20.000 римских војника и да је 10.000 заробљено.[64]

Претходи:
Публије Корнелије Лентул Сура и
Гнеј Ауфидије Орест
Конзул Римске Републике
заједно са Помпејем Великим
70. пре Христа

Следи:
Квинт Цецилије Метел Кретик и
Квинт Хортензије


Претходи:
Луције Марције Филип Млађи и
Гнеј Корнелије Лентул Марцелин
Конзул Римске Републике
заједно са Помпејем Великим
55. пре Христа

Следи:
Луције Домиције Ахенобарб и
Апије Клаудије Пулхер


Литература[]

Референце[]

  1. Плутарх Крас 1
  2. Плутарх Крас 4
  3. Плутарх Крас 4
  4. Плутарх Крас 6
  5. Плутарх Крас 6
  6. Плутарх Крас 6
  7. Плутарх Крас 6
  8. Плутарх Крас 6
  9. Плутарх Крас 6
  10. Плутарх Крас 6
  11. Плутарх Крас 6
  12. Плутарх Крас 2
  13. Плутарх Крас 2
  14. Плутарх Крас 2
  15. Плутарх Крас 3
  16. Плутарх Крас 3
  17. Goldsworthy стр. 149
  18. Goldsworthy стр. 113
  19. Плутарх Крас 10
  20. Апијан Грађански ратови 1.118
  21. Апијан Грађански ратови 1.118
  22. Плутарх Крас 10
  23. Плутарх Крас 10
  24. Плутарх Крас 10
  25. Плутарх Крас 10
  26. Плутарх Крас 11
  27. Плутарх Крас 11
  28. Апијан Грађански ратови 1.120
  29. Апијан Грађански ратови 1.120
  30. Плутарх Крас 11
  31. Плутарх Крас 11
  32. Апијан Грађански ратови 1.121
  33. Апијан Грађански ратови 1.121
  34. Апијан Грађански ратови 1.121
  35. Плутарх Крас 12
  36. Плутарх Крас 13
  37. Плутарх Крас 13
  38. Goldsworthy стр. 114
  39. Плутарх Крас 13
  40. Плутарх Крас 13
  41. Плутарх Крас 13
  42. Апијан Грађански ратови 2.9
  43. Goldsworthy стр. 157
  44. Плутарх Крас 14
  45. Плутарх Крас 14
  46. Плутарх Крас 14
  47. Апијан Грађански ратови 2.9
  48. Плутарх Крас 17
  49. Плутарх Крас 16
  50. Плутарх Крас 20
  51. Плутарх Крас 19
  52. Плутарх Крас 19
  53. Плутарх Крас 21
  54. Плутарх Крас 20
  55. Плутарх Крас 23
  56. Плутарх Крас 24
  57. Плутарх Крас 24
  58. Плутарх Крас 24
  59. Касије Дион 40.22
  60. Плутарх Крас 27
  61. Плутарх Крас 29
  62. Плутарх Крас 30,31
  63. Касије Дион 40.27
  64. Плутарх Крас 31

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Advertisement