За остале особе истога имена погледајте Марко_Емилије_Лепид_(вишезначна_одредница)
Марко Емилије Лепид (лат. Marcus Aemilius Lepidus, 89/88 пре Христа—13/12 пре Христа) је био римски војсковођа, политичар и тријумвир. Био је конзул 46. пре Христа и 42. пре Христа и три године заменик диктатора (заповедник коњице) 46-44. пре Христа. Заједно са Марком Антонијем преузео је власт након Цезаровога убојства. Члан је Другога тријумвирата заједно са Октавијаном и Марком Антонијем. Међутим имао је подређен положај у односу на друга два тријумвира, па је добио готово безначајну провинцију Африку. Озлојеђен подређеним положајем покушао је 36. пре Христа да искористи метеж настао након пораза Секста Помпеја и да преузме Сицилију, али Октавијан га је онда лишио свих функција сем положаја понтифекса максимуса.
Тријумвир Марко Емилије Лепид
Порекло и прве дужности[]
Син је Марка Емилија Лепида, конзула 78. пре Христа и брат Луција Емилија Лепида Паула. Његов отац је по окончању конзулске власти 78/77 пре Христа започео Лепидову побуну, у којој је био поражен. Тријумвир Марко емилије Лепид био је ожењен Јунијом Секундом, сестром Марка Јунија Брута. Са њом је имао дете Лепида Млађега. Марко Емилије Лепид се по први пут помиње 52. пре Христа, када га је Сенат након погибије Публија Клодија именовао за интеррекса. У својству интеррекса је требао да одржи скупштину. Рим је у то време био у стању анархије. Пошто је Лепид одбио да одржи скупштину за избор конзула позивајући се да није уобичајено да то обави први интерекс, онда га је напала бесна руља Клодијевих присташа, тако да је једва спасио властити живот.
Претор[]
Изабран је за претора 49. пре Христа управо у време избијања Цезаровога грађанскога рата. Придружио се Цезару, па пошто су конзули заједно са Помпејем побегли из Италије Лепид је као претор остао са највишим положајем. Када је Цезар кренуо у рат у Хиспанији против Луција Афранија и Марка Петреја оставио је Лепида да управља Римом,[1] али уствари Лепид је зависио о Марку Антонију без кога није могао да одржи ред у Италији.[2] За време Цезаровога одсуства председавао је скупштинама, на којима је Цезар проглашен за диктатора. Цезар је онда као диктатор могао да одржи конзуларне изборе за 48. пре Христа.
Проконзул у Хиспанији[]
Током 48. пре Христа Лепид је био изабран за проконзула Ближе Хиспаније.[3] У Даљњој Хиспанији је у то време избила побуна, а онда и рат између проконзула Квинта Касија Лонгина и Марка Марцела Есерна.[4] Марко Емилије Лепид је са 35 кохорти стигао у Даљњу Хиспанију са намером да помири Марцела и Касија Лонгина.[5] По повратку из Хиспаније Цезар га је наградио тријумфом који Лепид ничим није заслужио.[6]
Конзул и заменик диктатора[]
Цезар је као заменика диктатора, односно команданта коњице за 46. пре Христа именовао Лепида.[7][8] Лепид је поред тога изабран и за конзула за 46. пре Христа заједно са Цезаром.[9] За заменика диктатора Лепид је именован и током 45. и 44. пре Христа. Током 44. пре Христа добио је као провинције Нарбонску Галију и Ближу Хиспанију. Пре атентата на Цезара још увек је прикупљао војску са којом је требао да оде у провинције. Завереници су предложили да поред Цезара убију њега и Марка Антонија, али Марко Јуније Брут је предложио да Лепида и Марка Антонија поштеде.[10]
Цезарово убојство[]
Вече пред мартовске иде Цезар је вечерао код Лепида.[11] Био је присутан када су завереници убили Цезара и одмах након тога је побегао из Сената са другим Цезаровим пријатељима.[12] С друге стране према Касије Диону Лепид није био присутан у Сенату.[13] Лепид је након извеснога времена отишао на речно острво где је била једна легија, која је била њему на располагању.[14] Била је то једина регуларна војна формација у Риму. Завереници су с друге старне ангажовали гладијаторе и једино су се бојали конзула Марка Антонија и Марка Емилија Лепида, који је располагао једном градском легијом.[15] Лепид је током ноћи са једном легијом заузео форум и одржао је говор против убица и завереника.[16] Лепид је био спреман да се обрачуна са завереницима, али Марко Антоније га је наговорио да то не чини.[17] Марко Антоније је исто као Лепид желео да освети Цезара, али ипак сматрао је да је боље да сачекају развој догађаја.[18] Одлучили су се на преговоре са завереницима, па је дошло до компромиса, којим је привремено избегнут грађански рат. Убојице су амнестиране, а с друге стране потврђене су све Цезарове одлуке. Марко Антоније је међутим надгробну беседу Цезару и Цезаров тестамент вешто искористио да потпали народ против убица, па је након кремације руља са упаљеним буктињама појурила да спали куће завереника, који су онда морали да напусте Рим.[19]
Смеђе територије представљају Лепидове провинције
У провинцији придобија Секста Помпеја[]
Због подршке коју је пружио Марку Антонију Лепид је био изабран за врховнога свештеника, понтифекса максимуса.[20] Та функција остала је упражњена након Цезаровога убојства. Марко Антоније је да би још јаче учврстио политички савез са Лепидом заручио своју ћерку за Лепидовога сина.[21] Лепид се након тога запутио према својим провинцијама, Нарбонској Галији и Ближој Хиспанији, а према Антонијевим упутствима посебно је радио на помирењу са Секстом Помпејем.[22] Марко Антоније је стекао наклоност Сената када је успео да преко Лепида постигне помирење са Секстом Помпејем.[23] Секст Помпеј се вратио из Хиспаније, враћена му је имовина и добио је заповедништво над флотом.[24][25] Међутим Сенат није схватио Антонијев план да заправо сенат лиши Секстове војске у Хиспанији. Лепид је успешно обавио важну мисију за Марка Антонија и обе стране су га због тога цениле.
Мутински рат[]
Између Марка Антонија и Сената дошло је до расцепа, када је Марко Антоније од народа добио провинцију Цисалпинску Галију, коју је држао Децим Јуније Брут Албин.[26][27] Пошто му Децим Брут није предавао провинцију Марко Антоније је у децембру 44. пре Христа кренуо да са 4 легије преузме своју провинцију у Мутинском рату.[28] Децим Брут се није могао супроставити Антонију, па се нашао под опсадом у Мутини. Сенат је стао на страну Децима Брута и покушавали су да наведу Лепида да помогне Бруту.[29] Лепид је са оне стране Алпа имао 7 легије и могао је да дође у помоћ Дециму Бруту и да лако победи Марка Антонија. Сенат је покушавао да разним почастима придобије Лепида, али Лепид је оклевао чекајући исход Мутинскога рата. У једном тренутку послао је јединицу под командом Марка Силана са нејасним инструкцијама, али Силан је знао да Лепид навија за Антонија, па се у Мутинском рату прикључио Марку Антонију.[30] Када је Марко Антоније био поражен у Мутинском рату након Мутине повукао се до Алпи надајући се да ће Луције Мунације Планк и Марко Емилије Лепид као бивше лојалне Цезарове присташе да стану на његову страну.[31] Сенат је са друге стране изричито тражио од Лепида, Луција Мунација Планка и Гаја Асинија Полиона да зарате против Антонија.[32]
Удружује се са Марком Антонијем[]
Марко Антоније је повео своју војску у провинцију Марка Емилија Лепида. Цезарови ветерани из Лепидове војске су тражили су да се прикључе Марку Антонију.[33] Лепидова војска је онда 29. маја 43. пре Христа прешла на страну Марка Антонија и приморала Лепида да се сложи са тим.[34][35] Марко Антоније је тада добио 7 Лепидових легија.[36] У Риму су били запрепаштени брзим развојем догађаја, а Лепида су одмах прогласили државним непријатељем.[37] Марку Антонију се присдружила и војска Луција Мунација Планка и Гаја Асинија Полиона. Октавијан Август је у то време још увек наставио само формално да подржава Сенат, али након окончања Мутинскога рата показало се да му Сенат не верује. Октавијан се одлучио да напусти страну за коју је било сигурно да губи. Октавијан је у августу 43. пре Христа присилио Сенат да му дозволе кандидатуру за конзула. На његов захтев Сенат је морао да поништи и декрете против Лепида и Марка Антонија.[38]
Октавијан Август
Други тријумвират[]
У октобру 43. пре Христа Лепид, Октавијан и Марко Антоније састали су се крај Бононије (Болоња).[39][40] Лепид је био посредник у преговорима. Одлучили су да образују савез зван Други тријумвират. Други тријумвират је ступио на снагу изгласавањем у скупштини 27. новембра 43. пре Христа. Одлучили су да успоставе нову власт ради обуставе грађанских ратова. Лепид, Октавијан и Марко Антоније су требали да на пет година као тријумвири добију конзулску власт.[41] Поделили су и провинције, па је Лепид добио Хиспанију и Нарбонску Галију и био је именован за конзула за 42. пре Христа.[42][43] Октавијан и Марко Антоније су требали да воде рат против Марка Јунија Брута и Гаја Касија Лонгина.[44] Од 20 легија Лепиду су припале само три.[45] Лепиду је на тај начин припала секундарна улога у сукобу тријумвира и Сената. Лепид је свога брата Луција Емилија Лепида Паула ставио на листу проскрибованих.[46]
Другоразредни тријумвир[]
Лепид је током 42. пре Христа остао у Риму као конзул. Након битке код Филипа Октавијан и Марко Антоније лишили су Лепида његових провинција и свели га на статус подређенога другоразреднога партнера.[47] Наводили су да је одржавао тајне контакте са Секстом Помпејем. Утаначено је међутим да ако докаже да је невин да тада добије Африку као компензацију за изгубљене провинције. Иако нису могли да докажу да је Лепид крив нису му давали провинцију све до окончања Перусијскога рата 40. пре Христа. Тада је добио провинцију, јер га је Октавијан настојао да придобије за себе у случају сукоба са Марком Антонијем. Лепид је остао у Африци до 36. пре Христа. Приликом обнављања тријумвирата 37. пре Христа на следећих пет година Лепид је био укључен, али он фактички није имао власт.
Покушвај да постане равноправан тријумвир[]
Октавијан га је 36. пре Христа позвао на Сицилију да му помогне у рату против Секста Помпеја.[48] Лепид је послушао, али како му је досадило да буде потчињен другим тријумвирима одлучио је да покуша да задржи Сицилију за себе и да обнови изгубљену власт.[49] Напустио је Африку 1. јула 36. пре Христа и по доласку на Сицилију почео је да ради на своју руку не консултујући Октавијана. Најпре је заузео Лилибај и околна места, па је онда кренуо на Месану, коју је исто тако освојио.[50][51] Придружило му се 8 легија Секста Помпеја, које су се налазиле у сицилијанским гарнизонима. Укупно је тада располагао са 22 легије, па се осећао довољно моћан да пред Октавијаном тражи једнак удео у власти и да Сицилију сматра својом провинцијом.[52] Пошто Октавијан није био спреман да попусти био је неизбежан грађански рат. Ипак војска није била довољно привржена Лепиду, па је Октавијан нашао начин да придобија Лепидову војску.[53] Једнога дана се Октавијан чак усудио да ујаше у Лепидов логор и позива војску да спасе Републику грађанскога рата.[54] Тај Октавијанов покушај окончао се неуспехом и умало Октавијановим рањавањем.[55]
У кућном притвору[]
Ипак временом Лепида је напуштала јединица за јединицом, па је био присиљен да се преда Октавијану.[56] Октавијана је молио да му поштеди живот. Живот му је био поштеђен, али лишен је положаја тријумвира, војске и провинција.[57] По Октавијановом наређењу морао је да живи у кућном притвору. Октавијан му је оставио имовину и титулу понтифекса максимуса.[58] Живио је до 13. пре Христа.
| Претходи: Квинт Фуфије Кален и Публије Ватиније |
Конзул Римске Републике заједно са Гајем Јулијем Цезаром 46. пре Христа |
Следи: Гај Јулије Цезар сам
|
| Претходи: Гај Вибије Панса Цетронијан и Аул Хирције |
Конзул Римске Републике заједно са Луцијем Мунацијем Планком 42. пре Христа |
Следи: П. Сервилије Ватиа Исаурик и Луције Антоније
|
Литература[]
- Касије Дион
- Апијан, Грађански ратови
- Цезар Александрински рат
- Плутарх Цезар
- Плутарх Антоније
- Гај Јулије Цезар, Галски рат, Грађански рат, превод др. Ахмед Тузлић, Матица српска
- Goldsworthy, Adrian Caesar: Life of a Colossus, Yale University Press (2006), ISBN 0-300-12048-6
- Huzar, Eleanor G. (1978). Mark Antony: A Biography. Minneapolis: University of Minnesota Press, ISBN 0-8166-0863-6
Референце[]
- ↑ Плутарх Антонијеј 6
- ↑ Плутарх Антонијеј 6
- ↑ Цезар Александријски рат 59
- ↑ Цезар Александријски рат 59
- ↑ Цезар Александријски рат 63
- ↑ Касије Дион 43.1
- ↑ Касије Дион 43.1
- ↑ Плутарх Антонијеј 10
- ↑ Касије Дион 43.1
- ↑ Плутарх Брут 18
- ↑ Апијан Грађански рат. 2.115
- ↑ Плутарх Цезар 67
- ↑ Касије Дион 44.22
- ↑ Апијан Грађански рат. 2.118
- ↑ Апијан Грађански рат. 2.119
- ↑ Касије Дион 44.22
- ↑ Касије Дион 44.34
- ↑ Апијан Грађански рат. 2.124
- ↑ Плутарх Брут 21
- ↑ Касије Дион 44.53
- ↑ Касије Дион 44.53
- ↑ Касије Дион 45.10
- ↑ Апијан Грађански рат. 3.4
- ↑ Апијан Грађански рат. 3.4
- ↑ Касије Дион 45.10
- ↑ Апијан Грађански рат. 3.27,3.30
- ↑ Касије Дион 45.9
- ↑ Huzar стр. 102
- ↑ Касије Дион 46.29
- ↑ Касије Дион 46.38
- ↑ Huzar стр. 109
- ↑ Апијан Грађански рат. 3.74
- ↑ Плутарх Антоније 18
- ↑ Huzar стр. 112
- ↑ Плутарх Антоније 18
- ↑ Апијан Грађански рат. 3.84
- ↑ Huzar стр. 112
- ↑ Апијан Грађански рат. 3.96
- ↑ Апијан Грађански рат. 4.2
- ↑ Касије Дион 46.54,55
- ↑ Апијан Грађански рат. 4.2
- ↑ Апијан Грађански рат. 4.2
- ↑ Касије Дион 46.55
- ↑ Касије Дион 46.56
- ↑ Апијан Грађански рат. 4.3
- ↑ Апијан Грађански ратови 4.12
- ↑ Касије Дион 48.1
- ↑ Апијан Грађански рат. 5.97
- ↑ Апијан Грађански рат. 5.123
- ↑ Апијан Грађански рат. 5.98
- ↑ Апијан Грађански рат. 5.122
- ↑ Апијан Грађански рат. 5.123
- ↑ Апијан Грађански рат. 5.124
- ↑ Апијан Грађански рат. 5.124
- ↑ Апијан Грађански рат. 5.125
- ↑ Апијан Грађански рат. 5.126
- ↑ Апијан Грађански рат. 5.126
- ↑ Апијан Грађански рат. 5.126
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]