Маније Ацилије Глабрион (лат. Manius Acilius Glabrio) је био римски војсковођа и политичар из времена Римско-сиријскога рата. Као римски конзул 191. пре Христа победио је Антиоха III Великога у бици код Термопила. Након тога покренуо је кажњенички поход против Етолскога савеза, на чију иницијативу је Антиох започео инвазију у Грчкој и Римско-сиријски рат. Након освајања Хераклеје Етолцима је одобрио примирје, али рат се касније обновио јер Етолци нису били спремни да пристану на тешке мировне услове. У наставку рата успео је да опколи Наупакт, а када је Наупакт био близу пада умешао се Тит Квинкције Фламинин, који је наговорио Глабриона да одустане од опсаде Наупакта и уништења Етолије, као војне силе.
Прве дужности[]
Био је народни трибун 201. пре Христа и тада се успротивио предлогу конзула Гнеја Корнелија Лентула да добије Африку као своју провинцију.[1] Лентул се надао да би добијањем Африке као провинције њему припала слава због окончања Другога пунскога рата. Два народна трибуна Маније Ацилије Глабрион и Квинт Минуције Терм су се тада успротивили Лентулу, па је након тога народна скупштина одлучила да се врховна команда у рату у Африци повери Сципиону Африканцу.[2] Током 200. пре Христа Глабрион је био именован комесаром за свете ритуале уместо преминулога Марка Аурелија Коте.[3]
Гушење побуне робова у Етрурији[]
Изабран је за перегринскога претора 196. пре Христа.[4] Етрурија је у то време била поприште завере робова.[5] Побуна је била тако озбиљна да је Глабрион морао са једном градском легијом да интервенише у Етрурији.[6] Завереници су поражени у једној бици, а многи су били погубљени или заробљени. Коловође су погубљене након батинања.[7] Као перетор председавао је заједно са Гајем Лелијем плебејским играма.[8] Кандидовао се током 192. пре Христа за конзула, али није изабран.[9]
Конзул[]
Изабран је за конзула 191. пре Христа заједно са Публијем Корнелијем Сципионом Насиком.[10] Антиох Велики је крајем 192. пре Христа извршио инвазију Грчке са 10.000 војника, па је Рим Антиоху објавио рат, познат као Римско-сиријски рат. Глабрион је као конзул добио провинцију Грчку, односно добио је врховну команду у рату са Антиохом Великим. Кренуо је 15. маја 191. пре Христа из Брундисија и искрцао се у Аполонији са 10.000 пешака, 2.000 коњаника и 15 слонова.[11][12] Имао је поред тога на располагању римску војску, која се већ налазила у Грчкој.
Поход у Тесалији[]
Филип V Македонски и Марко Бебије Тамфил спровели су опсежне и брзе операције у Тесалији пре него што је стигао Глабрион.[13] У том походу преузели су већину места, које су Етолци раније заузели заједно са Антиохом. Глабрион је пешадију послао до Ларисе, а он се са коњицом придружио Филипу V код Лимнеје.[14] Чим је стигао конзул Лимнеја се предала, а у њој је био Антиохов гарнизон и Атаманци.[15] Глабрион се онда придружио опсади Пелинеја, а ту су се најпре предали Атаманци, а онда и претендент на македонски трон Филип из Мегалопоља, који је у ланцима послан у Рим.[16] Глабрион је након одмора у Лариси кренуо за Кранон, а успут су му се предали Фарсал, Скотуса и Фера заједно са Антиоховим гарнизонима.[17] После тога заузео је и Таумаке.[18] У исто време Филип V Македонски је освојио Атаманију.
Битка код Термопила[]
Након пораза у Тесалији Антиох Велики се повукао у Термопилски кланац, који се налазио крај непроходнога планинскога ланца, који је секао Грчку на два дела.[19] Једини пролаз водио је крај мора и ту се Антиох добро утврдио са 10.000 војника.[20] Поред осталога послао је две јединице од укупно 4.000 Етолаца, једне да држе Хераклеју, а друге да држе Хипату, а онда је 2.000 Етолаца остало у Хераклеји, а 2.000 Етолаца је запосело три планинска врха, да би спречили римску војску да заобилазним планинским непроходним путевима заобиђе Термопиле.[21] Маније Ацилије Глабрион је са римском војском дошао до Термопила, али није могао даље. Луције Валерије Флак и Катон Старији добили су од Глабриона сваки по 2.000 војника и задатак да нападну Етолце на планинама.[22] Катон Старији је успео да обави задатак и да након дуље борбе потисне Етолце са врхова.[23][24] Појава Катонове војске на планинама иза Антиохових линија иазвала је панику и бег Антиохове војске. Веома мали део Антиохове војске спасио се током бега. Глабрион је кренуо у потеру за Антиохом, а у Фокиди и Беотији предавали су му се градови, који су се раније одметнули од савеза са Римом. Антиох Велики је успео да отплови из Халкиде за Малу Азију пре доласка Глабриона.[25][26] Цела Еубеја се након тога одмах предала Римљанима.
Освајање Хераклеје и дрзак поступак са Етолцима[]
Бегом Антиоха у Малу Азију окончао се рат са њим у Европи, али почео је рат са Етолским савезом. Глабрион је започео опсаду Хераклеје, у коју се склонило преко 2.000 Етолаца.[27] Етолци су око месец дана успешно одолевали опсади велике римске војске. Када је освојио Хераклеју Глабрион је у њој заробио Дамокрита, једнога од истакнутих етолских вођа.[28][29] Пад Хераклеје сломио је дух Етолцима, па су послали изасланике тражећи мир од Глабриона.[30] Вођа етолске делегације Фенеја обратио се Глабриону и рекао да се предаје на веру Римљанима.[31] Глабрион је одмах тражио да му Етолци предају Аминандра, Дикеарха, Менеста и још неке вође, али Фенеја је нагласио да се они не предају у робље и указао да Глабрион можда различито тумачи грчки термин предаје на веру.[32][33] Глабрион је онда наредио ликторима да донесу окове и претио је Фенеји и осталима да ће их оковати не послушају ли га.[34] Фенеје је тражио 10 дана да ту одлуку ратифицира етолска скупштина.[35] Етолци су се одлучили на наставак рата због Глабрионових претераних захтева, али и због поново распирене наде да би Антиох могао да обнови рат.[36]
Наставак рата са Етолцима[]
Пошто је сазнао да су се Етолци одлучили на наставак рата и да се окупљају у Наупакту Глабрион је послао Апија Клаудија Пулхера (к. 185. пре Хр.) да заузме тешке планинске прелазе према Наупакту.[37] Глабрион је до Наупакта напредовао преко веома тешких планинских путева. Два месеца је опседао Наупакт, у коме је био цвет етолске војске.[38] Пред пад Наупакта Тит Квинкције Фламинин је објаснио Манију Ацилију Глабриону да велико слабљење Етолскога савеза није у римском интересу.[39] Етолски савез је могао да служи да ограничи македонски утицај и спречи Филипа да шири свој утицај по Грчкој. Глабрион се сложио са Фламинином, дигао је опсаду, одобрио примирје и Етолцима је одобрено да пошаљу делегацију у Рим. Након тога присуствовао је са Фламинином скупштини Ахајскога савеза у Егијуму, а главна питања су била повратак спартанских изгнаника и приступање Елиде Ахајском савезу. Када су се Етолци вратили из Рима рат се обновио.[40] Етолци су очекивали да ће Глабрион да нападне Наупакт, па су добро осигурали планинске прелазе, али Глабрион је напао Ламију.[41] Након освајања Ламије опседао је Амфису и ту је војску предао новом конзулу Луцију Корнелију Сципиону Азијатику.[42]
Оптужбе за проневеру[]
По повратку у Рим одобрен му је тријумф. Био је кандидат за цензора 189. пре Христа, али није изабран. Био је један од главних кандидата.[43] Оптужен је од народних трибуна да је проневерио и сакрио део ратнога плена.[44] Катон Старији је сведочио да је нестало много Антиоховога златнога и сребренога посуђа. Било је и сведока, који су говорили Глабриону у корист. Тражило се да Глабрион плати велику казну, али када је Глабрион повукао кандидатуру одустало се од даљњега поступка против њега. [45]
Претходи: Луције Квинкције Фламинин и Гнеј Домиције Ахенобарб |
Конзул Римске Републике заједно са П. Корнелијем Сципионом Насиком 191. пре Христа |
Следи: Луције Корнелије Сципион Азијатик и Гај Лелије
|
Литература[]
- John D. Grainger, The Roman War of Antiochus the Great 2002 Leiden-Boston, ISBN 90-04-12840-9
- Полибије,Историје
- Тит Ливије
- Апијан, Историја Рима
Референце[]
- ↑ Ливије 30.40
- ↑ Ливије 30.40
- ↑ Ливије 31.50
- ↑ Ливије 33.24
- ↑ Ливије 33.36
- ↑ Ливије 33.36
- ↑ Ливије 33.36
- ↑ Ливије 33.25
- ↑ Ливије 35.10
- ↑ Ливије 35.24
- ↑ Ливије 36.3
- ↑ Ливије 36.14
- ↑ Ливије 36.13-14
- ↑ Ливије 36.14
- ↑ Ливије 36.14
- ↑ Ливије 36.14
- ↑ Ливије 36.14
- ↑ Ливије 36.14
- ↑ Ливије 36.15
- ↑ Апијан Сиријски ратови 17
- ↑ Ливије 36.16
- ↑ Ливије 36.17
- ↑ Ливије 36.18
- ↑ Апијан Сиријски ратови 19
- ↑ Ливије 36.21
- ↑ Апијан Сиријски ратови 20
- ↑ Ливије 36.23
- ↑ Ливије 36.24
- ↑ Апијан Сиријски ратови 21
- ↑ Ливије 36.27
- ↑ Полибије 20.9
- ↑ Ливије 36.28
- ↑ Полибије 20.10
- ↑ Полибије 20.10
- ↑ Ливије 36.27
- ↑ Полибије 20.10
- ↑ Ливије 36.30
- ↑ Ливије 36.34
- ↑ Ливије 36.34
- ↑ Ливије 37.4
- ↑ Ливије 37.4
- ↑ Ливије 37.5-7
- ↑ Ливије 37.57
- ↑ Ливије 37.57
- ↑ Ливије 37.58
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]