FANDOM


Маније Ацилије Глабрион (лат. Manius Acilius Glabrio) је био римски војсковођа и политичар из времена Римско-сиријскога рата. Као римски конзул 191. пре Христа победио је Антиоха III Великога у бици код Термопила. Након тога покренуо је кажњенички поход против Етолскога савеза, на чију иницијативу је Антиох започео инвазију у Грчкој и Римско-сиријски рат. Након освајања Хераклеје Етолцима је одобрио примирје, али рат се касније обновио јер Етолци нису били спремни да пристану на тешке мировне услове. У наставку рата успео је да опколи Наупакт, а када је Наупакт био близу пада умешао се Тит Квинкције Фламинин, који је наговорио Глабриона да одустане од опсаде Наупакта и уништења Етолије, као војне силе.

800px-Roman-Syrian-War it

Римско-сиријски рат

Прве дужности Уреди

Био је народни трибун 201. пре Христа и тада се успротивио предлогу конзула Гнеја Корнелија Лентула да добије Африку као своју провинцију.[1] Лентул се надао да би добијањем Африке као провинције њему припала слава због окончања Другога пунскога рата. Два народна трибуна Маније Ацилије Глабрион и Квинт Минуције Терм су се тада успротивили Лентулу, па је након тога народна скупштина одлучила да се врховна команда у рату у Африци повери Сципиону Африканцу.[2] Током 200. пре Христа Глабрион је био именован комесаром за свете ритуале уместо преминулога Марка Аурелија Коте.[3]

Гушење побуне робова у ЕтруријиУреди

Изабран је за перегринскога претора 196. пре Христа.[4] Етрурија је у то време била поприште завере робова.[5] Побуна је била тако озбиљна да је Глабрион морао са једном градском легијом да интервенише у Етрурији.[6] Завереници су поражени у једној бици, а многи су били погубљени или заробљени. Коловође су погубљене након батинања.[7] Као перетор председавао је заједно са Гајем Лелијем плебејским играма.[8] Кандидовао се током 192. пре Христа за конзула, али није изабран.[9]

Конзул Уреди

Изабран је за конзула 191. пре Христа заједно са Публијем Корнелијем Сципионом Насиком.[10] Антиох Велики је крајем 192. пре Христа извршио инвазију Грчке са 10.000 војника, па је Рим Антиоху објавио рат, познат као Римско-сиријски рат. Глабрион је као конзул добио провинцију Грчку, односно добио је врховну команду у рату са Антиохом Великим. Кренуо је 15. маја 191. пре Христа из Брундисија и искрцао се у Аполонији са 10.000 пешака, 2.000 коњаника и 15 слонова.[11][12] Имао је поред тога на располагању римску војску, која се већ налазила у Грчкој.

Поход у Тесалији Уреди

Филип V Македонски и Марко Бебије Тамфил спровели су опсежне и брзе операције у Тесалији пре него што је стигао Глабрион.[13] У том походу преузели су већину места, које су Етолци раније заузели заједно са Антиохом. Глабрион је пешадију послао до Ларисе, а он се са коњицом придружио Филипу V код Лимнеје.[14] Чим је стигао конзул Лимнеја се предала, а у њој је био Антиохов гарнизон и Атаманци.[15] Глабрион се онда придружио опсади Пелинеја, а ту су се најпре предали Атаманци, а онда и претендент на македонски трон Филип из Мегалопоља, који је у ланцима послан у Рим.[16] Глабрион је након одмора у Лариси кренуо за Кранон, а успут су му се предали Фарсал, Скотуса и Фера заједно са Антиоховим гарнизонима.[17] После тога заузео је и Таумаке.[18] У исто време Филип V Македонски је освојио Атаманију.

Битка код ТермопилаУреди

Након пораза у Тесалији Антиох Велики се повукао у Термопилски кланац, који се налазио крај непроходнога планинскога ланца, који је секао Грчку на два дела.[19] Једини пролаз водио је крај мора и ту се Антиох добро утврдио са 10.000 војника.[20] Поред осталога послао је две јединице од укупно 4.000 Етолаца, једне да држе Хераклеју, а друге да држе Хипату, а онда је 2.000 Етолаца остало у Хераклеји, а 2.000 Етолаца је запосело три планинска врха, да би спречили римску војску да заобилазним планинским непроходним путевима заобиђе Термопиле.[21] Маније Ацилије Глабрион је са римском војском дошао до Термопила, али није могао даље. Луције Валерије Флак и Катон Старији добили су од Глабриона сваки по 2.000 војника и задатак да нападну Етолце на планинама.[22] Катон Старији је успео да обави задатак и да након дуље борбе потисне Етолце са врхова.[23][24] Појава Катонове војске на планинама иза Антиохових линија иазвала је панику и бег Антиохове војске. Веома мали део Антиохове војске спасио се током бега. Глабрион је кренуо у потеру за Антиохом, а у Фокиди и Беотији предавали су му се градови, који су се раније одметнули од савеза са Римом. Антиох Велики је успео да отплови из Халкиде за Малу Азију пре доласка Глабриона.[25][26] Цела Еубеја се након тога одмах предала Римљанима.

Herakleja

Освајање Хераклеје и дрзак поступак са Етолцима Уреди

Бегом Антиоха у Малу Азију окончао се рат са њим у Европи, али почео је рат са Етолским савезом. Глабрион је започео опсаду Хераклеје, у коју се склонило преко 2.000 Етолаца.[27] Етолци су око месец дана успешно одолевали опсади велике римске војске. Када је освојио Хераклеју Глабрион је у њој заробио Дамокрита, једнога од истакнутих етолских вођа.[28][29] Пад Хераклеје сломио је дух Етолцима, па су послали изасланике тражећи мир од Глабриона.[30] Вођа етолске делегације Фенеја обратио се Глабриону и рекао да се предаје на веру Римљанима.[31] Глабрион је одмах тражио да му Етолци предају Аминандра, Дикеарха, Менеста и још неке вође, али Фенеја је нагласио да се они не предају у робље и указао да Глабрион можда различито тумачи грчки термин предаје на веру.[32][33] Глабрион је онда наредио ликторима да донесу окове и претио је Фенеји и осталима да ће их оковати не послушају ли га.[34] Фенеје је тражио 10 дана да ту одлуку ратифицира етолска скупштина.[35] Етолци су се одлучили на наставак рата због Глабрионових претераних захтева, али и због поново распирене наде да би Антиох могао да обнови рат.[36]

Наставак рата са Етолцима Уреди

Пошто је сазнао да су се Етолци одлучили на наставак рата и да се окупљају у Наупакту Глабрион је послао Апија Клаудија Пулхера (к. 185. пре Хр.) да заузме тешке планинске прелазе према Наупакту.[37] Глабрион је до Наупакта напредовао преко веома тешких планинских путева. Два месеца је опседао Наупакт, у коме је био цвет етолске војске.[38] Пред пад Наупакта Тит Квинкције Фламинин је објаснио Манију Ацилију Глабриону да велико слабљење Етолскога савеза није у римском интересу.[39] Етолски савез је могао да служи да ограничи македонски утицај и спречи Филипа да шири свој утицај по Грчкој. Глабрион се сложио са Фламинином, дигао је опсаду, одобрио примирје и Етолцима је одобрено да пошаљу делегацију у Рим. Након тога присуствовао је са Фламинином скупштини Ахајскога савеза у Егијуму, а главна питања су била повратак спартанских изгнаника и приступање Елиде Ахајском савезу. Када су се Етолци вратили из Рима рат се обновио.[40] Етолци су очекивали да ће Глабрион да нападне Наупакт, па су добро осигурали планинске прелазе, али Глабрион је напао Ламију.[41] Након освајања Ламије опседао је Амфису и ту је војску предао новом конзулу Луцију Корнелију Сципиону Азијатику.[42]

Оптужбе за проневеру Уреди

По повратку у Рим одобрен му је тријумф. Био је кандидат за цензора 189. пре Христа, али није изабран. Био је један од главних кандидата.[43] Оптужен је од народних трибуна да је проневерио и сакрио део ратнога плена.[44] Катон Старији је сведочио да је нестало много Антиоховога златнога и сребренога посуђа. Било је и сведока, који су говорили Глабриону у корист. Тражило се да Глабрион плати велику казну, али када је Глабрион повукао кандидатуру одустало се од даљњега поступка против њега. [45]

Претходи:
Луције Квинкције Фламинин и Гнеј Домиције Ахенобарб
Конзул Римске Републике
заједно са П. Корнелијем Сципионом Насиком
191. пре Христа

Следи:
Луције Корнелије Сципион Азијатик и Гај Лелије


ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Ливије 30.40
  2. Ливије 30.40
  3. Ливије 31.50
  4. Ливије 33.24
  5. Ливије 33.36
  6. Ливије 33.36
  7. Ливије 33.36
  8. Ливије 33.25
  9. Ливије 35.10
  10. Ливије 35.24
  11. Ливије 36.3
  12. Ливије 36.14
  13. Ливије 36.13-14
  14. Ливије 36.14
  15. Ливије 36.14
  16. Ливије 36.14
  17. Ливије 36.14
  18. Ливије 36.14
  19. Ливије 36.15
  20. Апијан Сиријски ратови 17
  21. Ливије 36.16
  22. Ливије 36.17
  23. Ливије 36.18
  24. Апијан Сиријски ратови 19
  25. Ливије 36.21
  26. Апијан Сиријски ратови 20
  27. Ливије 36.23
  28. Ливије 36.24
  29. Апијан Сиријски ратови 21
  30. Ливије 36.27
  31. Полибије 20.9
  32. Ливије 36.28
  33. Полибије 20.10
  34. Полибије 20.10
  35. Ливије 36.27
  36. Полибије 20.10
  37. Ливије 36.30
  38. Ливије 36.34
  39. Ливије 36.34
  40. Ливије 37.4
  41. Ливије 37.4
  42. Ливије 37.5-7
  43. Ливије 37.57
  44. Ливије 37.57
  45. Ливије 37.58

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]