Историјска енциклопедија
Register
Advertisement

Луције Емилије Паул Македонац (лат. Lucius Aemilius Paullus Macedonicus, 229—160. пре Христа) је био римски војсковођа и политичар. Познат је по великој победи над македонском војском у бици код Пидне 168. пре Христа, због чега је и добио надимак Македонац.

800px-Jean-François-Pierre Peyron 001

Персеј се предаје Луцију Емилију Паулу, рад Жана Франсоа Пјера Пејрона, 1802, Музеј финих уметности, Будимпешта

Породица[]

Син је истакнутога римскога конзула Луција Емилија Паула, који је погинуо у бици код Кане 216. пре Христа за време Другога пунскога рата. Луције Емилије Паул Македонац је био на челу Емилија Паула, огранка старе и истакнуте аристократске патрицијске фамилије. Имали су огроман утицај, посебно због савеза са Сципионима. Његова сестра Емилија Паула, звана и Емилија Терција, била је удана за Сципиона Африканца. Отац је Сципиона Емилијана Африканца, који је освојио Картагину у Трећем пунском рату.

Рат у Хиспанији[]

По први пут помиње се 194. пре Христа, када је био именован за једнога од три члана комисије са задатком да оснују колонију код Кротона. Био је изабран за курулнога едила 192. пре Христа између тринаест истакнутих кандидата.[1] Изабран је за претора даљње Хиспаније 191. пре Христа. [2] Отишао је у Хиспанију са овлаштењима проконзула.[3] Ратовао је против Луситанаца између 191. пре Христа и 189. пре Христа. У почетку је био неуспешан и изгубио је једну битку и 6.000 војника крај Ликона, града од Бастетана.[4] Међутим након тога победио је у две велике битке и побио је наводно 30.000 непријатеља.[5] Заузео је или му се предало 250 насеља. Покоривши Луситанце вратио се у Рим. Хиспанија је једно време након тога била мирна.

Рат са Лигурима[]

Неколико пута се неуспешно кандидовао за конзула. По први пут именован је за конзула 182. пре Христа заједно са Гнејем Бебијем Тамфилом.[6] Оба конзула су као провинцију добили Лигурију и задатак да покоре Лигуре.[7] Током 181. пре Христа остао је у Лигурији као проконзул и кренуо је против лигурскога племена Ингуана.[8] Ингуани су искористили преговоре да би нагомилали снаге и напали римски логор.[9] Емилије Паул се са војском нашао под опсадом, па је затражио помоћ од конзула Марка Бебија Тамфила.[10] Због епидемије конзули су имали проблема при регрутацији. Пошто му није долазила очекивана помоћ Емилије Паул је одлучио да искористи несмотреност Лигура, односно њихово занемаривање важности одржавања борбенога поретка, па је изненеда на све четири капије изашла римска војска и победила Лигуре.[11] Када је победио Лигуре одузео им је бродове да више не би ометали римску трговачку морнарицу. [12] Лигури су до тада пљачкали римске трговачке бродове на великом делу мора. Поред тога порушио је бедеме неких лигурских градова, али дао им је умерени мировни споразум јер су Лигури представљали баријеру против опаснијих Гала. По повратку у Рим одобрен му је тријумф због успешнога рата са лигурским племеном Ингуана.

Други конзулат[]

Касније је желео да се домогне и другога конзулата, али након једне неуспешне кандидатуре повукао се и посветио се дужностима аугура.[13] Трећи македонски рат избио је 171. пре Христа и Персеј је успео да победи конзула Публија Лицинија Краса у бици код Калиника. Две године рат се неодлучно одвијао, а онда је Емилије Паул изабран по други пут за конзула 168. пре Христа заједно са Гајем Лицинијем Красом. Македонски краљ Персеј се учврстио на неосвојивом положају у подножју планине Олимп на реци Елпеј у северозападној Грчкој. Емилије Паул је нашао начин како да сатера Персеја са његовога добро одабранога положаја. Послао је према обали мању војску од 8.300 војника под командом Публија Корнелија Сципиона Насике Коркула,[14] а циљ је био Персеј помисли да се против њега спрема маневар обухватања са морске стране. Међутим Сципион Насика Коркул је своју војску повео јужно и преко планина западно од римске и македонске војске. Дошли су до Питија, а онда су окренули североисточно, са циљем да нападну македонску војску одострага.[15]

1000px-Pydna

Црвеним тачкама су означени покрети македонске војске. Зеленим тачкама означени су покрети римске војске. Јачим тачкама означени су покрети главнина две војске, а слабијим тачкама покрети Сципиона Насике Коркула и Милона око Олимпа

Битка код Пидне[]

Персеј је сазнао за тај маневар, па је послао Милона са војском да са те стране штити планинске прелазе. У сукобу на планинским превојима победила је римска војска под командом Сципиона Насике Коркула.[16] Након расула Милонове војске Персеј се повукао на север и улогорио се јужно од Пидне. Емилије Паул је са војском кренуо према македонском логору и 22. јуна 168. пре Христа дошло је до одлучујуће битке код Пидне. То место било је у прилично равно и погодно за развој македонске фаланге.[17] Римска војска је имала 29.000 војника, а од тога је било 24.500 пешака и 3.500 коњаника. Македонска војска је бројала 44.000 војника, а од тога је 21.000 војника била у саставу македонске фаланге. Македонска војска имала је око 4.000 коњаника.[18] У бици код Пидне победила је римска војска. Погинуло је око 25.000 македонских војника, а Персеј је након пораза побегао. Персеја је на Самотраци заробио Гнеј Октавије и онда га предао Емилију Паулу.

Комадање Македоније[]

Битком код Пидне окончао се Трећи македонски рат. Након битке цела Македонија се предала за два дана. Емилије Паул је као проконзул остао у Македонији и током 167. пре Христа.[19] Сенат је послао десет комесара, који су заједно са Емилијем Паулом одлучивали о разним политичким питањима у Грчкој и Македонији.[20] Одлучено је да се Македонија подели на четири републике.[21] Забрањено је и да отварају руднике злата и сребра. Македонија је престала да постоји. Луције Емилије Паул је ту одлуку објавио у Амфипољу.[22]

Кажњенички поход на Епир[]

Пре повратка из Грчке Емилије Паул је предузео кажњенички поход на Епир. Дао је војсци да опљачкају 70 градова, зато што су били у савезу са Персејем.[23] Поход је предузео понајвише да удовољи војсци, која није била задовољна да је добила мален део ратнога плена и блага опљачканога у Македонији. Епир је до тада био пацифициран, тако да се Паулов поход са правом може сматрати кажњеничким походом. Срушио је бедеме тих градова и покупио све злато и сребро из њих, а новац је поделио војсци.[24] Заробио је и продао у робље 150.000 људи у Епиру.[25][26] Након тога похода отишао је до Орика, одакле је прешао у Италију.

Тријумф и огроман ратни плен[]

По повратку у Рим очекивало се да му буде изгласан тријумф. Међутим војска је била незадовољна, јер је добила само мали део огромнога блага, које је римска војска опљачкала у Македонији.[27] Сервије Сулпиције Галба је због тога успео да наговори војску да гласа против Емилијевога тријумфа.[28] Пошто су водећи људи сматрали да би било срамно да се Емилију Паулу одузме тријумф обратили су се грађанима, па му је изгласан тријумф. Емилије Паул је Риму донесао толико блага да Римљани после тога 120 година нису плаћали један специјални порез.[29] Радило се о суми од 120 милиона сестерција.[30] То је одговарало 136,45 тона злата. (По данашњем курсу злата 1кг злата=32.000 евра ради се о 4,36 милијарди евра) Приређен му је величанствен тријумф. Тријумф је трајао три дана. у Тријумфалној поворци водио је заробљенога македонскога краља Персеја. Као знак признања због велике победе Сенат му је дап надимак Македонац.

Смрт[]

Управо у време величанственога тријумфа остао је без два своја рођена сина. Један му је умро пет дана пре тријумфа, а други три дана након тријумфа.[31] Током 164. пре Христа био је изабран за цензора заједно са Квинтом Марцијем Филипом. Умро је 160. пре Христа након дуге и тешке болести. Иако је из Македоније донио огроман ратни плен иза њега је, према Ливијевим и Полибијевим наводима, остало веома скромно имање. Полибије је као важан извор за тај период као пријатељ синова Емилија Паула могао да представља пристрасан извор, или извор, који је доста материјала добио од његових славних синова.

Жена и деца[]

Био је најпре ожењен за Папирију Масонију, ћерку Гаја Папирија Масона (конзул 231. пре Христа).[32] Од ње се развео, а из тога брака имао је два сина и две ћерке:

Емилије Паул се оженио по други пут и из другога брака је имао још два сина, рођена 181. и 176. пре Христа и ћерку Емилију Паулу Терцију. Пошто је имао четири сина било је тешко за све њих осигурати положаје, па је своја два сина из првога брака дао на усвајање у две познате и утицајне римске патрицијске фамилије, код Фабија Максима и Сципиона.[35] Са два сина из другога брака рачунао је као на оне, који ће наставити његово име Емилије Паул. Међутим оба сина су му умрла 167. пре Христа млади у доби од 14 и 12 година.[36]

Претходи:
Квинт Фабије Лабеон и Марко Клаудије Марцел
Конзул Римске Републике
заједно са Гнејем Бебијем Тамфилом
182. пре Христа

Следи:
Публије Корнелије Цетег и Марко Бебије Тамфил


Претходи:
Квинт Марције Филип и Гнеј Сервилије Цепион
Конзул Римске Републике
заједно са Гајем Лицинијем Красом
168. пре Христа

Следи:
Квинт Елије Пет и Марко Јуније Пен


Литература[]

Референце[]

  1. Плутарх Емилије 3
  2. Ливије 36.2
  3. Ливије 37.46
  4. Ливије 37.46
  5. Плутарх Емилије 4
  6. Ливије 39.56
  7. Ливије 40.1
  8. Ливије 40.25
  9. Ливије 40.25
  10. Ливије 40.25
  11. Ливије 40.28
  12. Плутарх Емилије 6
  13. Плутарх Емилије 6
  14. Плутарх Емилије 15
  15. Плутарх Емилије 15
  16. Плутарх Емилије 16
  17. Плутарх Емилије 16
  18. Плутарх Емилије 13
  19. Ливије 45.16
  20. Ливије 45.17
  21. Ливије 45.18
  22. Ливије 45.29
  23. Ливије 45.34
  24. Плутарх Емилије 29
  25. Ливије 45.34
  26. Плутарх Емилије 29
  27. Ливије 45.35
  28. Ливије 45.35
  29. Плутарх Емилије 38
  30. Ливије 45.40
  31. Плутарх Емилије 35
  32. Плутарх Емилије 5
  33. Плутарх Емилије 5
  34. Плутарх Емилије 5
  35. Плутарх Емилије 5
  36. Плутарх Емилије 35

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Advertisement