Lisandar

Lisandar (grč. Λύσανδρος, do 395. pre Hrista) je bio spartanski vojskovođa najpoznatiji po pobedi nad Atinjanima u bici kod Egospotama 405. pre Hrista. Zahvljujući toj pobedi prisilio je 404. pre Hrista Atinu da kapitulira u Peloponeskom ratu. Uspostavio je oligarhijsku vlast u Atini poznatu kao Tridesetorica tirana. Po okončanju Peloponeskoga rata učvršćivao je spartansku hegemoniju uspostavljajući oligarhije i spartanske garnizone u bivšim članovima Delskoga saveza. Podržao je i potpalio spartansku invaziju Male Azije, a uvukao je Spartu i u Korintski rat 395. pre Hrista.

Lisandar

Poreklo i moral

Za Lisandrovog oca Aristokleita se kaže da je potomak Heraklea, iako nije bio član kraljevske porodice. Lisandar je odgajan u siromaštvu i kao i svi Spartanci bio je poslušan, disciplinovan i otporan na zadovoljstva, osim onih koja pripadaju uspešnim i poštovanim. Bilo je to jedino zadovoljstvo, koje se dozvoljavalo mladima u Sparti. Želeli su da se deca boje prekora, a da su željni pohvala. Tokom celog svog života Lisandar je žudio za slavom. Bio je izgleda prirodno previše servilan ljudima od moći i uticaja i bio je spreman da izdrži arogantni autoritet samo da bi on dobio ono šta želi. Iako nikad nije primao mito i rođen je u siromaštvu ipak je zemlju ispunio bogatstvom i željom za bogatstvom. Nakon rata sa Atinom doneo je dosta zlata i srebra, a da sebi nije uzeo ni drahmu. Pošto se i u Sparti počelo ceniti bogatstvo, Spartu više nisu cenili kao ranije u vreme njena prezira prema bogatstvu.

Lisandar

Preuzima zapovedništvo

Peloponeski rat se odvijao neko vreme, a nakon katastrofe na Siciliji (413. pre Hrista) očekivalo se da će Atina izgubiti kontrolu na moru i da će odustati od rata. Međutim kada se Alkibijada vratio iz egzila obnovio je atinsku pomorsku nadmoć. Spartanci su bili preplašeni, pa su poslali Lisandra da preuzme zapovedništvo nad mornaricom 408. pre Hrista. Početkom 407. pre Hrista došao je u Efez sa 70 brodova, a radilo se o spartanskim i rođanskim brodovima. Kada je došao u Efez zatekao je grči grad naklonjen Sparti, ali ekonomski zaostao i sa mnogim preuzetim persijskim običajima. Lisandar je u Efezu oformio logor i sav je transport preusmerio preko Efez, a osnovao je i brodogradilište za ratne brodove. Njegovim zaslugama grad je ekonomski oživeo.

Poznanstvo sa Kirom Mlađim

Lisandar je brzo pokazao svoje zavidno diplomatsko umeće. Kada je saznao da je kraljev sin Kir Mlađi došao u Sard (kao satrap mesto Tisaferna) otišao je kod njega da optuži Tisaferna. Tisafern je dotad pomagao Spartancima protiv Atinjana, ali Alkibijad ga je nagovorio da slabi peloponesku flotu, pa im je Tisafern smanjio finansiranje. Kir je bio zadovoljan da je našao nekoga ko će da optuži Tisaferna, pa je zbog toga rešio da pomogne Lisandra. Lisandar je zamolio Kira da mu da novca da poveća platu peloponeskih mornara sa tri obola na četiri obola. Kir mu je dao 10.000 darika. Ubrzo Atinjani su veoma teško mogli da unajme nove mornare, jer su mnogi slobodni mornari prelazili u spartansku flotu zbog veće plate. Ipak Lisandar se nije usudio da započne pomorsku bitku, jer se plašio Alkibijada, koji je imao i više brodova i dotad je uvek pobeđivao.

Pobeda nad atinskom flotom

Kada je Alkibijad sa Samosa otišao u Fokeju, Antioha je ostavio na čelu flote kod Notijuma blizu Efeza sa instrukcijama da ne započinje bitku. Antioh je sa nekoliko brodova prkosio Lisandru i rugao mu se. Lisandar se razjario pa je najpre poslao nekoliko troveslarki (trirema) za njim, a kada su Atinjani poslali pojačanje svojim brodovima Lisandar je pokrenuo celu flotu i pobedio je. Bila je to bitka kod Notijuma 406. pre Hrista. Zarobio je 15 atinskih trirema. Kada je došao Alkibijad neuspešno je pokušao da izazove Lisandra u novi pomorski boj. Iako je to bila mala bitka uticala je na sudbinu Alkibijada. Atinjani su smenuli Alkibijada kao komandanta, koji je onda otišao na Hersonez. Lisandar je pozvao veoma smele i pouzdane ljude iz raznih gradova i nagovorio ih da stvaraju u svojim gradovima političke klubove i da se prijavljuju za državne poslove, tako da kada padne atinsko carstvo oni će moći da se oslobode demokratskih uprava po svojim gradovima pa će oni postati vrhovna vlast. Svi oni su se privezali za Lisandra, očekujući mnogo, ako on ostane na vlasti. Kasnije kada je (406. pre Hrista) došao drugi spartanski admiral Kalikratida oni su žalili za Lisandrom.

Dolazak Kalikratide i bitka kod Arginuskih ostrva

Kada je došao Kalikratida Lisandar je ostatak novca vratio u Sard, a Kalikratidi je rekao da ode u Sard da traži novac. Kalikratida nije doneo novac iz Sparte, a nije mogao ni gradove naterati na prisilno plaćanje, tako da je jedino mogao da ide da traži novac od Persijanaca. Lisandrove pristaše su Kalikratidi pravili prepreke svih vrsta i od Sparte su tražili da pošalje iskusnoga komandanta. Kalikratida je otišao u Sard, ali Kir Mlađi je odbijao da ga primi. Kalikratida je poginuo u pomorskoj bici kod Arginuskih ostrva (406. pre Hrista).

Ponovo je zapovednik flote

Zatim su spartanski saveznici otišli u Spartu i tražili su da Lisandar ponovo bude komandant. I Kir Mlađi je to isto tražio od Sparte. Pošto su Spartanci imali zakon koji zabranjuje da neko dva puta bude admiral, poslali su izvesnog Araka da formalno bude admiral, a Lisandra su poslali kao viceadmirala (405. pre Hrista). On je samo formalno bio viceadmiral, a zapravo je imao glavnu vlast. Onima koji su od Lisandra zahtevali da Heraklovi potomci ne vode rat prevarom on bi odgovorio da tamo gde ne može stići lavlja koža mora se zakrpiti lisičjom. On je svojim prijateljima u Miletu obećao pomoć u zbacivanju demokracije i proterivanju protivnika, ali oni su se predomislili i pomirili sa protivnicima. Lisandar se pretvarao da je zadovoljan, ali tajno ih je psovao i poticao da opet krenu. Kada je počela pobuna, on je ušao u grad i onda je ukorio prve zaverenike na koje je naišao, kao da će ih kazniti, a narodu se obratio i rekao im da se ne boje jer je on sada sa njima. On je zapravo želeo da ne pobegnu vođe narodne stranke, tako da ostanu u gradu, da budu ubijeni. Ko god mu je poverovao stradao je.

Lisandrove ofanzivne akcije protiv Atinjana

Kir Mlađi je pozvao Lisandra u Sard i dao mu je mnogo novca. Uz pomoć toga novca Lisandar je obnovio flotu, koja je bila prepolovljena nakon bitke kod Arginuskih ostrva. Kada je Kira pozvao njegov otac persijski car Darije II Kir je Lisandru dao da po maloazijskim gradovima i celoj satrapiji skuplja danak umesto njega. Imao je poverenje u Lisandra, da novac neće koristiti za vlastito bogaćenje. Lisandru je dodelio danak od gradova i dao mu da vlada mesto njega. Preporučio mu je da ne započinje bitku sa Atinjanima ako nema numeričku prednost. Obećao mu je mnogo brodova iz Fenikije i Kilikije. Pošto Lisandar nije mogao mirovati on je pobunio neka ostrva protiv Atine i pregazio Eginu i Salaminu. Iskrcao se u Atici, gde je sreo Agisa. Posle toga otišao je na Helespont, gde je napao Lampsak sa mora, a Toraks je sarađivao sa kopnenim snagama, pa su zauzeli grad i dali vojsci da ga opljačka. U to vreme stigla je atinska flota od 180 troveslarki u Elej na Hersonezu, a kada su saznali za pad Lampsaka, uputili su se za Sest, pa za Egospotami. Atinjane je predvodilo nekoliko generala, a jedan od njih bio je Filokle, koji je nagovarao narod da izglasaju da se ratnim zarobljenicima odseca desni palac, pa bi i dalje mogli da veslaju, ali ne bi mogli da bacaju koplje.

Bitka kod Egospotama

Očekivalo se da će doći do pomorske bitke. Lisandar je naredio svojim mornarima da se ujutro ukrcaju na brodove kao da će doći do bitke. Atinjani su isplivili i izazvali na bitku. Međutim ostajao bi u poretku i nije izlazio da se sukobi sa neprijateljima. Kad su Atinjani otplovili natrag tada je poslao nekoliko brodova da izvide i kad je javljeno da se neprijatelj iskrcao Lisander bi se isto iskrcao. Tako se ponavljalo tri dana. Četvrti dan su se Atinjani ohrabrili, verujući da se neprijatelj boji. Alkibijad je živeo u obližnjem Hersonezu i on je ukorio atinske generale jer su logor postavili na lošem i čak opasnom mestu na otvorenoj plaži. Druga primedba je bila da dobijaju snabdevanje iz udaljenog Sesta umesto da se nalaze u Sestu. Nisu ga poslušali. Peti dan opet su Atinjani otišli do Spartanaca i natrag. Lisandar je poslao izviđačke brodove i rekao im da čim se Atinjani iskrcaju da se odmah punim veslima vraćaju, a kada budu na pola puta natrag da tada na pramac postave bronzani štit, što će biti signal za napad. Za to vreme spartanski brodovi su čekali povratak izviđačkog broda, a kada je izviđački brod dao signal svi spartanski brodovi su krenuli.

Atinjani su se iskrcali iz svojih brodova i razišli su se okolo, neki na tržnicu, neki pod šator. Konon je bio prvi koji je ugledao spartansku flotu, koja se približava njihovim praznim brodovima. Konon je uspeo da umakne sa osam brodova i nastavio je do Kipra do Evagore. Ostali brodovi su bili ili prazni ili je posada tek stizala. stizali su nenaoružani, pa su izginuli. Lisandar je tada zarobio 3.000 Atinjana zajedno sa tri generala i zarobio je celu flotu osim jedne galije i Kononovih osam brodova. Kada su opljačkali neprijateljski logor vratio se u Lampsak sa zarobljenim brodovima.

Lisandar je tako u jednom satu okončao Peloponeski rat, koji je trajao jako dugo.

Specijalni savet spartanskih saveznika osudio je 3.000 atinskih zarobljenika na smrt. Posle toga Lisandar je dolazio do raznih gradova i poručio je da će pobiti sve Atinjane, koji se nađu van Atine. Lisandar je ukinuo demokratije i druge oblike vlasti u sve gradove koji su bili pod vlašću Atine i postavio je Spartanca kao guvernera i 10 arhonta, koji su birani prema volji Spartanaca.

Kapitulacija Atine

Lisandar se kretao u Spartu sa 200 brodova. U Atici se sreo sa kraljevima Pausanijem i Agisom II. Pokušavali su da zauzmu Atinu. Pošto Lisandar nije odmah uspeo otišao je u Aziju i tu je ukidao demokratije i uspostavljao oligarhije. Pobio je mnoge građane, a mnoge je i proterao. Kada je Lisandar zauzeo Sest odlučio je da raseli stanovništvo i da grad preda svojim važnim mornarima, ali Lakademonjani su Sest ipak vratili njegovim građanima. Vratio je Eginu, Melos i Skion njihovim građanima, koje je Atina proterala. U opkoljenoj Atini mnogi su umirali od gladi, pa su se Atinjani predali. Efori su tražili da se sruše dugi zidovi i Pirej, da Atinjani napuste sve druge gradove i da se drže Atike.

Uspostava oligarhije u Atini, Tridesetorica tirana

Lisandar je uzeo Atinjanima celu flotu ostavivši im samo dvanaest brodova. Počeo je da poduzima mere da promeni oblik atinskog ustava, tj da ukine demokratiju. Kad su Atinjani počeli da se protive Lisandar im je ukazao da nisu ispoštovali sporazum da sruše arinske bedeme. Pošto su prekršili sporazum Lisandar je dao saveznicima da odluče o njihovoj sudbini. Pojedini pisci kažu da je on zapravo pitao saveznike da li da se celi grad proda u roblje. Tebanac Erijant je predlagao da se uništi Atina. Ipak većina je smatrala da je okrutno da unište toliko poznat i slavan grad. Atinjani su na sve pristali, pa je Lisandar tražio flautiste u gradu. Srušio je zidove i zapalio brodove, sve uz zvuke flaute, a saveznici su se sakupili i proslavljali kao početak svoje slobode. Uspostavio je oligarhiju, tj. Tridestoricu tirana, a u Pireju vlast desetorice. Garnizon je smestio na akropolj. Sparatnac Kalibije je postavljen za guvernera.

Lisandar je poslao mnogo vreća novca u Spartu

Nakon toga Lisandar je otputovao u Trakiju. Ono novca, što je ostalo, te razne darove i krune sve je to poslao u Spartu po Gilipu. Gilip je rašio odozdo vreće, izvukao sebi mnogo srebra i onda opet zašio vreće. Kada je došao u Spartu pokradeno je stavio ispod crepova, a vreće je predao eforima i pokazao im pečate, koji su stajali na vrećama. Gilip nije znao da je u vrećama sve bilo prebrojano i da je bilo napisano što koja vreća sadrži. Kada su efori prebrojali novac i pogledali spisak videli su veliku razliku. To ih je uznemirilo sve dok im Gilipov sluga nije otkrio istinu pomoću zagonetke da mnogo sova spava pod crepovima. Većina novca je na sebi imalo sovu, simbol Atine.

Spartanci su novac smatrali opasnim iskušenjem

Gilip je tako svojim ranijim briljantnim uspesima dodao sramotno delo i otišao je sramotno iz Sparte. Najmudriji Spartanci su se bojali moći novca, jer može dovesti u iskušenje i vođe, pa su ukorili Lisandra što ga je doneo i preklinjali su efore da sve zlato i srebro sklone van zemlje, jer je to uvozna propast. Efori su sazvali savetovanje o tom pitanju. Flogida je savetovao da Spartanci ne primaju ni zlatan ni srebren novac, nego da nastave da koriste tradicionalni gvozden novac. Lisandrovi prijatelji su se protivili toj meri i inzistirali su da zlatan novac ostane u Sparti. Odlučeno je da se novac može koristiti samo za potrebe države, a da se privatno posedovanje zlata kažnjava smrću. Od plena Lisandar je dao da se napravi u Delfiju bronzana statua njega i svakog njegovog admirala, kao i zlatne zvezde Dioskura. Lisandar je u to vreme postao moćniji nego bilo koji Grk pre njega. Bio je prvi Grk, kome su podizani oltari i žrtvovalo mu se kao bogu.

Lisandar je mnoge gradove predao okrutnim oligarsima

Kod Lisandra nije bilo više umerenosti. bilo u nagradama ili kaznama. Prijatelje i saveznike je nagrađivao neodgovornim pravom vlasti nad gradovima. Jedina kazna, koja ga je zadovoljavala bila je smrt. Nije se zadovoljvao egzilom. Tako je u Miletu dao oligarsima da ubiju 800 narodnih vođa. U gradovima nije samo on naređivao da se ubiju oni, koje on mrzi, nego je dopuštao da se ubiju svi oni koje su njegovi prijatelji mrzili.

Žalbe, Lisandrov pad i smena njegovih ljudi

Dok su se drugi žalili na Lisandra Spartanci na se na to nisu obazirali. Kada je satrap Farnabaz poslao izaslanstvo u Spartu i žalio se eforima da Lisandar pljačka njegovu teritoriju, onda su se efori naljutili. Osvetili su se na Lisandrovoim prijatelju Toraksu, kod koga su našli novac u privatnom posedu, pa su ga osudili na smrt. Odmah su i Lisandru poslali poruku da se vrati kući. Lisandar je dobio poruku od efora i bio je uznemiren. Otišao je kod Farnabaza i molio je Farnabaza da napiše drugo pismo eforima i da porekne svoje prvo pismo kao pogrešno napisano i da negira pritužbe na Lisandra. Farnabaz je obećao da će mu učiniti uslugu i otvoreno je pred Lisandrom napisao pismo po Lisandrovoj želji, ali pri pečaćenju je zamenio to pismo drugim pismom, u kome je stajala istina o Lisandrovim postupcima. Lisandar je sa tim pismom otišao eforima uveren da nema više pritužbi na njega. Međutim efori su pročitali pismo i pokazali mu ga. Nekoliko dana kasnije rekao je eforima da se obavezao da će otići u Amonov hram u Libiji da obavi žrtvu bogovima. Većina veruje da se on zapravo bojao efora, a da mu je odlazak u hram samo bio izgovor. Kada su ga efori jedva pustili i on otišao kraljevi Sparte su shvatili da su gradovi bili potpuno pod njegovom vlašću i da je on bio gospodar Grčke. Zbog toga su svuda smenili njegove prijatelje, ukinuli Lisandrove oligarije i vratili narodima njihov stari oblik vlasti.

Pobuna u Atini protiv oligarha

Trasibul je zajedno sa prognanim Atinjanima najpre zauzeo Filu, a onda je napao Pirej i zauzeo Munihiju. Sukobio se sa Tridesetoricom tirana i u tom sukobu je poginuo glavni vođa Tridestorice Kritija. Tridestorica su tada pobegli u Eleusinu, Trasibul je vladao u Pireju a nova Desetorica oligarha u Atini. Lisandar se zbog toga vratio i nagovorio Lakademonjane da pomognu oligarhije. Zato su Tridestorici poslali 100 talanata i Lisandra kao generala. Ipak kraljevi su bili ljubomorni na njega i bojali su se da mu puste da drugi put zauzme Atinu, pa su zato odlučili da jedan kralj ide sa njim. Pausanija II je išao, tobože u ime tirana i protiv naroda, a zapravo da zaustavi rat i ne dozvoli da Lisandar bude ponovo gospodar Atine. Pausanija II izmirio je dve strane i omogućio je ponovu uspostavu demokratije u Atini. Proglašena je amnestija za sve sem za Tridesetoricu tirana. Taj postupak označavao je prekid sa Lisandrovim oblikom imperijalizma uz pomoć uskih oligarhija. Po povratku u Spartu Pausanijevi politički neprijatelji odlučili su da ga optuže i da mu sude. Smatrali su ga krivim, jer se povukao iz Atine, iako je mogao da pobedi. Pola geruzije ga je proglasilo krivim, ali druga polovina i efori su glasali da nije kriv.Taj događaj označio je pad Lisandrovoga prestiža u Sparti, pa je on odlučio da se nakratko skloni i otišao je u diplomatsku misiju u Sirakuzu.

Lisandar pomaže Agesilaja

Kada je umro kralj Agis II (399. pre Hrista) ostao je iza njega brat Agesilaj II i navodni sin Leotihida. Lisander je bio ranije Agesilajev ljubavnik i nagovorio ga je da traži da bude kralj. Za Leotihida se verovalo da je Alkibijadov sin, a ne Agisov. Agis je bio odsutan, tako da po računanju vremena Leotihnid nije trebalo da je njegov sin. Međutim na samrtničkoj postelji Agis je prihvatio da mu Leotihida bude sin. Agesilaj je uz Lisandrovu podršku ipak proglašen kraljem. Lisandar je želeo da nagovori Agesilaja II da pošalje ekspediciju u Aziju. Poticao je kod Agesilaja nade o osvajanju Persije. Osim toga Lisandar je pisao svojim prijateljima da mole Spartance da im pošalju Agesilaja kao generala za rat protiv Persijanaca.

Svađa sa Agesilajem

Agesilaj II je sa sobom poveo Lisandra kao glavnog od trideset savetnika. Smatrao je Lisandra najvećim prijateljem. Kada su došli u Aziju ljudi su poznavali samo Lisandra i samo su se njemu obraćali, kao da Agesilaj ne postoji. Kralj kao da je samo imao titulu, a sva vlast je bila kod Lisandra, pa je Agesilaj zbog toga počeo da postavlja razne prepreke Lisandru. Lisandrovi prijatelji su počeli da gube razne sporove, a sprečavao je i da ostvare bilo kakvu korist. Kasnije je Lisandra postavio na neki veoma nizak položaj, pa je Lisandar tražio da ga ne vređa, nego da mu dade položaj gde mu neće smetati. Agesilaj II je onda poslao Lisandra kao ambasadora u Helespont. Tu je Lisandar nagovorio Persijanca Sfiridata da se pobuni protiv Farnabaza. Kralju više Lisander nije trebao, pa se on vratio u Spartu. Bio je ne samo ljut na Agesilaja, nego je i mrzio spartansko državno uređenje i zato se odlučio da pripremi revolucionarni prevrat.

Lisandar priprema revoluciju u Sparti

Heraklidi su se ujedinili sa Doranima i došli na Peloponez. Samo dve kuće su imenovale kraljeve, a to su bili Euripontidi i Agijadi. Ostali nisu imali specijalne privilegije u vlasti zbog visoka roda, nego su čast i uticaj sticali prema svojim sposobnostima. Kada je Lisandar postao slavan zbog svojih dela sikiralo ga je da je Sparta ojačala zahvaljujući njemu, a da Spartom vladaju drugi. Zbog toga je nameravao da izmeni politički poredak i da kraljevska vlast ne pripada samo dvema kraljevskim kućama nego svim Heraklidima. Obavio je temeljite pripreme za prevrat, a pošto mu je za taj poduhvat trebala hrabra podrška, odlučio je da koristi proročanstva, religiozni strah i nadnaravne sile. Pokušao je da potplati Pitijsku proročicu, zatim proročicu u Dodoni, pa sveštenike Amonova hrama. Posebnu prevaru je Lisandar pripremao sa jednom ženom iz Ponta, koja se predstavljala kao Apolonovo dete. Mnogi joj nisu verovali, a kada joj se rodilo dete Silen Lisandar je čuo za to. U Spartu je doneo priču da postoji staro proročanstvio, koje se drži u tajnosti i da se ne može dobiti, a ni saznati šta piše dok ne dođe neko rođen od Apolona nakon mnogo vremena i dade čuvarima dokaz svoga rođenja i taj bi dobio te tajne tablice. Lisandar je sve pripremao da jednoga dana dođe Silen i traži te tablice, a da onda Silen pročita pred brojnim svedocima proročanstva, a jedno od njih bi bilo da je u interesu Sparte da izabire kralja među svojim najboljim građanima.

Ipak kada je Silen postao mladić i sve bilo spremno za prevaru, jedan od učesnika prevare se povukao tako da je sve propalo. O toj prevari se saznalo tek nakon Lisandrove smrti.

Korintski rat

Lisandar je umro pre nego što se Agesilaj vratio iz Azije. Pre toga Lisandar je uvukao Grčku u Korintski rat Agresija Sparte 395. pre Hrista dovela je do saveza Atine i Tebe protiv Sparte. Korint i Arg su 394. pre Hrista ušli u savez, a celi rat je trajao do 387. pre Hrista i poznat je kao Korintski rat. Jedni smatraju da je Lisandar kriv za rat, a drugi da su Tebanci.

Jedni tvrde da je persijski kralj potplatio Tebance da započnu rat protiv Sparte, a oni su najpre napali Fokidu. S druge strane tvrdi se da je Lisandar bio ljut na Tebance jer su tražili desetinu ratnog plena. Kada je Lisandar odredio da će ubiti svakog Atinjana koji se ne vrati u Atinu Teba je donela uredbu da svako mora da primi Atinjana, ako je u nevolji i da ko to ne učini da će biti uhapšen i kažnjen jednim talentom. Ako neko nosi oružje protiv atinskih oligarha tada to Tebanci ne treba da primećuju. Kada su Trazibul i njegovi saborci zauzeli Fil, oni su krenuli iz Tebe, gde su bili naoružani. To su sve bile optužbe Lisandra protiv Tebe.

Lisandrova pogibija u bici kod Halijarta

Lisandar je nagovorio efore da napadnu Tebu. On je prvi krenuo (u Fokidi je prikupljao saveznike), a kasnije se priključio kralj Pausanija sa vojskom. Plan je bio da Pausanija ide oko planine Kiteron i da odatle napadne Beotiju, a da Lisandar ide kroz Fokidu i da se onda spoje. Orhomen je dobrovoljno prišao Lisandru, a Lebadeju je osvojio. Po kuriru zamolio je Pausanija da ovaj krene kroz Plateju, da bi se sastali kod Halijarta. Kurir koji je nosio pismo pao je u ruke Tebanaca. Tebanci su zato dali Atinjanima da čuvaju njihov grad, a sami su stigli u Halijart pre Lisandra. Deo se rasporedio u gradu, a deo je čekao van grada. Tu se 395. pre Hrista odigrala bitka kod Halijarta.

Lisandar je najpre čekao Pausanija na jednom brdu kraj Halijarta, ali kako je dan prolazio nije mogao da bude neaktivan, pa je krenuo prema zidinama grada. Tebanci su se bili utišali unutar grada i čekali su da Lisandar dođe. Lisandar nije bio svestan da je Halijart dobio pomoć i da se i u gradu i van grada nalazi velika tebanska vojska. Kada je sa prethodnicom prišao zidinama grada oni su naglo otvorili kapije i napali Lisandrovu vojsku. Ubili su Lisandra. Nakon toga tebanska vojska koja je čekala u pozadini van grada iznenada je napala iz pozadine i razbila Lisandrovu vojsku, koja je tada pobegla u brda. Tokom te bitke poginulo je oko 1.000 Lisandrovih vojnika. Palo je i 300 Tebanaca, kada su pokušali da prođu kroz planinske zasede.

Pausanija II je vest o nesreći čuo dok je bio na maršu od Plateje do Tespije. On je onda došao do Halijarta. Pausanijaje sa Tebancima sklopio primirje, da bi pokupio mrtvog Lisandra i ostale. Čim su izašli iz Beotije pokopali su Lisandra na prijateljskoj zemlji.

Nakon smrti pronalaze Lisandrov ustav

Kada su Spartanci čuli za takav Lisandrov kralj pozvali su kralja na suđenje, pa je Pausanija II pobegao u Tegeju, gde je bio do kraja života u Atininom svetilištu. Kroz Lisandrove ruke je prolazilo ogromno bogatstvo, ali on sam je bio siromašan.

Posle nekog vremena kada je izbio neki spor između Sparte i saveznika bilo je nužno pretražiti po Lisandrovim papirima. Zbog toga je Agesilaj II otišao u njegovu kuću i tu je našao knjigu, koja je sadržavala govor o ustavu, po kome bi se svi Spartanci imali pravo da budu kraljevi, a ne samo dve porodice. Agesilaj je nameravo da to objavi, ali jedan oibazriv čovek, koji je tada bio efor je savetovao da se to ne objavljuje, jer je bilo jako uverljivo napisano.

Literatura

• Plutarh,Lisandar
• Tukidid, Peloponeski rat, prevod Dušanke Obradović ,Admiral Books , Beograd 2010, ISBN 978-86-84983-72-7
• Ksenofont Helenska istorija, prevod dr Milena Dušanić,: Matica srpska, Novi Sad 1988
• Fine, J. V. A. (1983). The Ancient Greeks: A critical history. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 0-674-03314-0
• Kagan, D. (2003). The Peloponnesian War. New York: Penguin Books. ISBN 0-670-03211-5
• Donald Kagan, The Fall of the Athenian Empire. Ithaca, NY: Cornell University Press, 1991, ISBN 0-8014-9984-4
• A.Andrewes, “The Spartan resurgence” in The Cambridge Ancient History (Cambr. Univ. Press, 1992), vol. 5, ISBN 0 521 23347 8 X
• Paul Cartledgе ,Sparta and Laconia - A regional history 1300 to 362 BC 2nd Edition, Routledge 2002, ISBN 0-415-26356-5

Reference

Napomena:
Ovaj članak može da se prenese ili preradi samo ako se označi da je prenešen ili prerađen sa Istorijske enciklopedije i da je autor Verlor.
Članak je prebačen na [Srpsku enciklopediju]