FANDOM


Ликург је био краљ Спарте од 219. пре Христа до 211. пре Христа. Од 215. пре Христа једини је краљ Спарте. Учествовао је у Савезничком рату (220-217 пре Христа) на страни Етолскога савеза, а против Ахајскога савеза и Македоније.

654px-SouthernPeloponessus.svg

Постаје краљ Уреди

Након пораза Спарте у Клеоменовом рату 222. пре Христа Антигон Досон је у Спарти укинуо краљеве. Спартом су владали ефори.[1] Унутар Спарте након укидања краљева постојала је подела. Једни су били за Македонију, а други за Етолски савез. За време Савезничком рату (220-217 пре Христа) Етолци су тражили да се Спарта придружи Етолском савезу, а против Македоније и Ахајскога савеза.[2] Проетолска група је побила ефоре, протерала противнике, а нове ефоре су изабрали из проетолске групе.[3] Након тога Спарта је стала на страну Етолаца. Трећа неутрална група ефора изабрана је 220/219 пре Христа.[4] Током 219. пре Христа након Клеоменове смрти они су одлучили да поново изаберу краљеве. За краљеве су изабрани Ликург и малолетни Агесиполис III.[5] Иако је било живих чланова краљевске линије Еуропонтида и иако ниједан Ликургов предак није био краљ, он је изабран за краља плативши свакоме ефору по таланат.[6] Лазенбај претпоставља да је та прича измишљена и да је део непријатељске пропаганде против краља Ликурга. Картлеџ исто тако сматра да се ради о сумњивој Полибијевој причи.[7]

Заузима Атенеум Уреди

Махата из Етолије је након тога лако наговорио Спарту да започне рат са Ахајским савезом,[8] тј. да уђе у Савезнички рат. Ликург је успешно напао Арголиду и заузео неколико градова.[9] Након тога опседао је тврђаву Атенеум на територији Мегалопоља близу границе са Спартом.[10] Заузео је Атенеум захваљујући спором реаговању Арата и Ахајскога савеза.

Хелионов преврат Уреди

Током 219. пре Христа у Спарти је избила револуција.[11] Хелион је сматрао да је он законити наследник трона и да су ефори погрешили, што су Ликурга изабрали за краља. У заверу је било укључено око 200 људи. Пошто су сматрали да су ефори штитили Ликурга завереници су најпре побили ефоре.[12] Након тоха Хелион је отишао до Ликургове куће. Краљ Ликург је једва уз помоћ слуга и пријатеља успео да побегне до Пелене на западној граници Лаконије. Након тога Хелион је побио много својих непријатеља. Међутим грађани Спарте му нису били наклоњени, окупила се маса против њега, па је и он побегао из Спарте и склонио се код Ахајаца.

Неуспешни походи Уреди

Док је 218. пре Христа Филип V Македонски опседао Пал на Кефаленији Ликург је кренио у поход у Месенију у исто време када је и Доримах са Етолцима извршио инвазију Тесалије.[13] Надали су се да ће тим нападима одвратити Филипа од опсаде Пала.[14] Од Филипа су тада Месењани тражили да им помогне, али он је послушао друге, који су га саветовали да нападне Етолију, а од ахајскога стратега Еперата је тражио да помогне Месењанима.[15] Ликург је мало тога постигао у Месенији.[16] Кратко време након окончања похода у Месенији заузео је град Тегеју, али вратио се у Спарту пошто није могао да заузме тврђаву у коју се склонило становништво из Тегеје.[17]

Македонска инвазија Лаконије Уреди

Након веома успешнога похода у Етолији Филип V Македонски је веома брзо са војском дошао до Тегеје на Пелопонезу изненадивши све своје противнике. Филип је са македонском војском планинским подручјем дошао близу Спарте. Заузео је брда насупрот Спарте и поред Спарте прошао до Амикле.[18] Спартанци су били престрашени и изненађени.[19] После тога Филип је пустошио територију Лаконије од Амикла до мора. Филип је од Месењана раније затражио да му пошаљу војску у Тегеју, али они су закаснили. Када су се Месењани појавили Ликург их је изненада напао и заробио им комору и већину коња.[20] Та победа охрабрила је Ликурга, па је одлучио да не дозволи Филипу да се повуче из Лаконије без битке.[21] Код Менелаја је чекао са 2.000 војника.[22] Поплавивши долину Еуроте оставио је Филипу мали пролаз, кроз који је било опасно да иде цела војска. Филип је у битку кренуо са најамницима, пелтастима и Илирима. На почетку битке Филипови најамници су губили и због лошијега оклопа и због неповољније позиције. Уласком пелтаста и Илира у битку ситуација се изменила, па су успели да потисну Ликургову војску.[23] Ликург се са војском повукао у Менелај, а Филип је безбедно изашао из Лаконије продавши у Тегеји много ратнога плена.[24]

Егзил и повратак Уреди

Ефори су недуго након тога лажно оптужили Ликурга за покушај преврата. Ликург је на време добио информацију да спремају његово хапшење, па је побегао у Етолију.[25] Следеће године 217. пре Христа ефори су открили да је Ликург био лажно оптужен, па су га позвали да се врати из егзила.[26] Ликург се договорио са етолским стратегом Пиријом да заједнички нападну Месенију.[27] Кренули у у заједнички поход. Након што је заузео Каламе у Месенији Ликург је кренуо да се састане са Пиријом,[28] али Пирија је након првога неуспеха у Месенији одлучио да се врати. Након тога Ликург је био присиљен да се врати у Спарту необављена посла. Око 215. пре Христа Ликург је успео да постане једини краљ протеравши и малолетнога Агесиполиса III.[29] Умро је 211/210. пре Христа. Након њега на власт је дошао тиранин Маханида. Иза Ликурга је остао син Пелопс, али убио га је тиранин Набид.

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Cartledge стр.56
  2. Полибије 4.34
  3. Полибије 4.35
  4. Cartledge стр.56
  5. Полибије 4.35
  6. Полибије 4.35
  7. Cartledge стр.57
  8. Полибије 4.36
  9. Полибије 4.36
  10. Полибије 4.37
  11. Полибије 4.81
  12. Полибије 4.81
  13. Полибије 5.5
  14. Полибије 5.5
  15. Полибије 5.5
  16. Полибије 5.17
  17. Полибије 5.17
  18. Полибије 5.18
  19. Полибије 5.18
  20. Полибије 5.20
  21. Полибије 5.20
  22. Полибије 5.21
  23. Полибије 5.23
  24. Полибије 5.24
  25. Полибије 5.29
  26. Полибије 5.91
  27. Полибије 5.91
  28. Полибије 5.92
  29. Ливије 34.26