Историјска енциклопедија
Register
Advertisement
800px-Peter Paul Rubens 107

Погибија Публија Деција Муса, рад П. П. Рубенса

Латински рат (340. пре Христа -338. пре Христа) представља рат између Римске Републике и њихових побуњених савезника Латина. Латини су тражили од Римљана стварање јединствене републике, где ће две стране бити равноправне. Римљани су одбили да прихвате Латине у римски Сенат и да им дају да бирају једнога конзула, а након њихова одбијања започео је рат. Рат се окончао римском победом. Латински савез је распуштен. Различити латински градови су добили различито решење свога статуса . Једни су добили потпуно римско грађанско право, други су добили са мањим, а трећи са већим ограничењима.

Латини и Кампанци нападају Самните[]

У Првом самнитском рату Римљани су се борили уз подршку Латина и Кампанаца против Самнита. Када су победили 341. пре Христа склопили су мировни споразум са Самнитима. Римски Сенат је склопио мир са Самнитима, а на њихову молбу дозволио им је да смеју нападати Сидицине. Сидицини су након тога тражили помоћ од Латина. Удружена војска Кампанаца, Латина и Сидицина напала је Самнијум.[1] Уследила је велика пљачка. Самнити су након тога молили Римљане да обуздају своје савезнике Кампанце и Латине. Римљани су обуздали Кампанце, а за Латине су знали да немају власт над њима. Латини су се тада охрабрили, па су почели тајне припреме за рат са Римљанима.[2] Ливијева аналистичка традиција је према Форсајту вукла паралеле из Савезничкога рата (90-88. пре Христа), односно каснији римски историчари су користили каснији рат да би описали тај давнији рат са савезницима.[3] Због тога је сумњив повод за рат, како га описује Ливије, а рат је сигурно изазван растом римске моћи, која је почела да угрожава независност Латина.[4]

Незадовољство Латина положајем унутар Латинскога савеза[]

Римљани су сазнали преко неких личних веза међу Латинима да они спремају рат против Рима.[5] Рим је позвао латинске вође да дођу на преговоре. Латини су били незадовољни својим положајем унутар Латинскога савеза.Они су давали једнако војске за војне походе као и Римљани, али нису имали никакво учешће у власти. Латин није могао да буде члан Сената, а није ни могао да буде изабран за конзула.[6] Латини су се охрабрили када су чули о молби Самнита Римљанима да обуздају Латине и Кампанце. Римљани су одмах обуздали Кампанце да не ратују са Самнитима, а од Латина се то нису усудили да траже.[7] Било је још свеже сећање како су Латини 349. пре Христа одбили да Римљанима дају војску, па се Рим тада нашао у великим невољама. Све су то били елементи, који су ојачали латинско самопоуздање.

Захеви Латина у римском Сенату[]

Латински представник Луције Аније се појавио у римском Сенату и тада је тражио од Римљана равноправност. Нагласио је да су Латини толико ојачали да су победили Самните, а добили су и нове савезнике Сидицине, Кампанце и Волске.[8] Рекао је да су Латини довољно моћни да сами могу да постигну независност од Рима. Ипак предложио је да остану једна држава у којој ће Римљани и Латини давати једнак број сенатора и сваки народ ће давати по једнога конзула.[9] Римски конзул Тит Манлије Торкват је веома оштро одговорио и рекао је да ако то Сенат дозволи да ће он убити свакога Латина сенатора.[10] Сенатори су одбили предлог Латина и прогласили су рат против њих.[11]

Сурова дисциплина[]

Латини и Римљани су имали исти језик и обичаје, слично наоружање, а имали су исте и војне инситуције. Због свега тога римски конзули су одлучили да се строго спроводи војна дисциплина. Посебно је наређено да нико не сме да се бори са војском Латина ван свога строја. Конзулов син Тит Манлије скупо је платио непоштовање војне дисциплине. У једном коњичком двобоју победио је противника и дошао је да се похвали своме оцу конзулу Титу Манлију Торквату.[12] Отац је одлучио да га казни смртном казном, јер је прекршио наређење. Ликтори су га погубили секиром и спалили му тело уз почасти. Тако суров призор према властитом сину имао је застрашујући ефекат, па је војска постала послушна.[13]

Битка код Везува[]

Римски конзули 340. пре Христа били су Тит Манлије Торкват и Публије Деције Мус. Велика битка између Латина и Римљана одиграла се крај Везува. Манлије је комадовао десним, а Деције левим крилом. Конзули су пред битку добили пророчанство да ће победити они чији се војсковођа жртвује. Због тога су донели одлуку да се од њих двојице жртвује онај чије крило се буде повлачило.[14] Када је током битке Децијево крило почело да се повлачи тада је Публије Деције Мус јурнуо усред непријатељске војске.[15] Око њега су падали непријатељски војници, све док га нису погодили и срушили многим копљима. Међутим до тога тренутка већ је латинска војска била обесхрабрена, а римска охрабрена па се престала повлачити и поново је кренула. Тит Манлије Торкват је касније успео да победи Латине и заузме им логор.[16]

Битка код Трифанума[]

Преживели Латини поново су се окупили у Весцији. Њихов војсковођа Нумизије тврдио им је да су Римљани само формално победили, али да је готово читава римска војска била уништена. Рекао је и да су латински губици велики али да лакше могу да надокнаде губитке него Римљани.[17] Убрзо су Латини добром пропагандом регрутовали нову војску међу Волсцима и по Лацију, међу омладином.[18] Међутим, та у нереду сакупљена војска није била достојан противник римској војсци под заповедништвом конзула Тита Манлија Торквата. Битка се одиграла код Трифанума, а Латини су се одмах предали чим им је пришла римска војска.[19] Онда су се предали и Кампанци.

Латинима се одузима земља и дели колонистима[]

Латинима и Капуи је одузета земља јужно од Велитре и Ланувијума.[20] Римски плебејци добили су по два југера латинске земље и још земље кампанских народа Приверната и Фалерна.[21] Кампански коњаници, који нису ратовали против Римљана добили су за награду римско грађанство. Латини су били незадовољни због одузимања земље, поготово они који су морали напустити Кампанију . Побуна и се наставила, али поново су били поражени у отвореној бици. Након тога Латини су се затворили у градове и из њих су пружали отпор. Римљани никако нису успевали да заузму град Педум.[22]

Коначан пораз Латина[]

Током 338. пре Христа конзули су били Луције Фурије Камил и Гај Меније. Латини су се одлучили да се затворе у градове и да прискачу у помоћ онима, који би се нашли на удару. Педум је представљао најтврђи орах, па када је он пао онда су падали град за градом, све док Римљани нису покорили цели Лацијум.

Мир из 338. пре Христа[]

Након победе над Латинима Луције Фурије Камил је предложио да опросте побеђенима. По одлуци Сената градови Ланувијум, Арициј, Номентум и Педум добили су римско грађанско право.[23] Грађанско право од раније имали су Тускулум и Велитре. Становницима Тускулума је опроштено, а становници Велитре су морали да се преместе на другу страну Тибра.[24] Поједини латински градови имали су римска грађанска права, али нису имали право да се жене и да тргују унутар свога града. Кампанци су добили грађанско право, али не и право гласа. Рим је поделио поражене и са њима није радио као са групом, него са сваком заједницом посебно. Укинути су савези и конфедерације. Јединице Римске републике биле су везане не више међусобним везама, него чврстим односом са Римом.

Литература[]

Референце[]

  1. Ливије 8.2
  2. Ливије 8.3
  3. Форсајт 289
  4. Форсајт 289
  5. Ливије 8.3
  6. Ливије 8.4
  7. Ливије 8.4
  8. Ливије 8.5
  9. Ливије 8.5
  10. Ливије 8.5
  11. Ливије 8.6
  12. Ливије 8.7
  13. Ливије 8.8
  14. Ливије 8.6
  15. Ливије 8.9
  16. Ливије 8.10
  17. Ливије 8.11
  18. Ливије 8.11
  19. Ливије 8.11
  20. Ливије 8.11
  21. Ливије 8.11
  22. Ливије 8.12
  23. Ливије 8.14
  24. Ливије 8.14

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Advertisement