Историјска енциклопедија
Register
Advertisement

Критски рат (205. пре Христа до 200. пре Христа) је рат између Филипа V Македонскога, Етолскога савеза, неколико критских градова и спартанских пирата с једне стране и Родоса, Атала I, Бизантија, Кизика, Атине и Кнососа с друге стране. Након окончања Првога македонскога рата Филип V Македонски је видео прилику да порази Родос, па је оформио савез са етолским и спартанским пиратима, који су нападали рођанске бродове. Оформио је савез и са неколико крићанских градова. Филип је веровао да ће Родос бити на коленима након велике економске штете, па ће га након тога лако освојити. Склопио је савез и са Антиохом Великим против Птолемеја V, па је нападао територије рођанских и египћанских савезника у Тракији и на Хелеспонту. Родос се 202. пре Христа удружио са Пергамом, Кизиком и Бизантијом, па су удруженом флотом победили Филипа 201. пре Христа у поморској бици код Хиоса. Неколико месеци касније македонска флота победила је Рођане код Ладе. Пошто је Филип пустошио територију Пергама и нападао градове у Карији Атал I је осигурао савез са Атињанима, који су прогласили рат Македонији. Када су Македонци напали Атину добили су ултиматум од Римљана да се повуку. Македонци су се повукли, али тек након пораза у бици са флотом Родоса и Пергама. Пре тога напали су Абид на Хелеспонту и освојили га након дуге опсаде приликом које је већина становништва извршила самоубојство. Римљани су Филипу упутили ултиматум, тражећи да престане да напада грчке градове, а када је он то одбио Римска република му је објавила рат. Био је то почетак Другога македонскога рата. Након тога критски градови су се предали Родосу.

Macedonia and the Aegean World c

Македонија, Грчка, Мала Азија 200. пре Христа

Увод[]

Током 205. пре Христа окончан је Први македонски рат, а по споразуму у Феникеу Македонији није дозвољено да се шири на запад. Рим је са друге стране био заузет ратом са Картагином, па се Филип надао да ће то моћи да искористи. Знао је да му је користан савез са Критом. Након што је победио Пергам и успоставио савез са Етолцима једини преостали противник у грчком свету био је Родос, који је економски и војно доминирао југоисточним Медитераном. Родос је био и римски савезник.

Пиратство и рат[]

Philip V of Macedon

Филип V Македонски

Према споразуму у Феникеу Македонија није смела да се шири на запад, на простор Илирије и Јадранскога мора. Филип V Македонски се због тога окренуо истоку и Егејском мору, где је започео да гради флоту. Била су два начина како је Филип могао да угрожава доминантну позицију Родоса, а то су били пиратство и рат. Одлучио се да користи обе методе, па је наговорио своје савезнике да започну са пиратским нападима на бродове од Родоса. Наговорио је на пиратство Крићане, који су то и иначе радили. Поред њих наговорио је Етолце и Спартанце да учествују у пиратским акцијама. Обећавао им је велики плен са заробљених рођанских бродова. Послао је Дикеарха на велику поход по Егеју, када је он пљачкао територије Родоса и Киклада. До краја 205. пре Христа Родос је био битно ослабљен, па се Филипу указала шанса да крене са другим делом свога плана, да се директно војно обрачуна. Наговорио је неколико градова на Криту да прогласе рат против Родоса. Почетни одговор Родоса био је дипломатски, односно тражили су помоћ од Римске републике. Римљани су у то доба били исцрпљени Другим пунским ратом. Римски Сенат није успевао да наговори Римљане чак ни након уласка Пергама, Кизика и Бизантија у рат на страни Родоса.

У том тренутку Филип V Македонски је заузео и разорио Киос и Мирлеју, грчке градове на обали Мраморнога мора. Градове је након тога предао своме шурјаку Прусији I, краљу Битиније.[1] Прусија I је након тога поново изградио градове и именовао их Пруса и Апамеја, по себи и својој жени. Филипу је обећао да ће поново да се шири на рачун Пергама. Пошто су та два града били чланови Етолскога савеза заузимање тих градова наљутило је Етолце. Ипак савез Македоније и Етолаца одржавао се, јер су се Етолци бојали Филипа. Међутим тај инцидент отежао је њихове међусобне односе.[2] После тога Филип је напао Лисимахију и Халкедон, који су такође били чланови Етолскога савеза. Присилио их је да изађу из Етолскога савеза.[3]

407px-Antiochos III

Антиох III Велики

На повратку кући Филипова флота зауставила се на Тасосу, крај обала Тракије.Грађани Таса су Филиповоме генералу Метродору рекли да ће му предати град ако им не наметне гарнизон и плаћање данка и ако им дозволи да живе по својим законима.[4] Метродор је рекао да се Филип слаже, па су Ташани пустили Македонце у град. Међутим Филип V Македонски је прекршио реч и поробио је Ташане и попљачкао град.

Филип је склопио споразум са Антиохом III Великим. Циљ је био да поделе Птолемејеве територије. Македонија је требала да помогне Антиоху да освоји Египат и Кипар, а Антиох је требао да помогне Македонији да заузме Киренаику, Кикладе и Јонију. Након тога споразума македонска војска је напала Птолемејеве територије у Тракији. Македонска флота је заузела Самос и заробила је египатску флоту, која се налазила на Самосу. Након тога опседали су острво Хиос. Филип је намеравао да користи северна егејска острва као одскочне даске за освајање Родоса.

Битка код Хиоса[]

Опсада Хија није била успешна, пошто су им помагали Пергам, Родос, Кизик и Бизантиј, који су блокирали македонску флоту.[5] Филип се због тога одлучио за поморску битку крај Хиоса против Родоса и његових савезника. Битка се одиграла 201. пре Христа. Македонска флота је имала око 200 бродова, а савезници су имали дупло мање бродова.[6] Битку је први започео Атал I, који је заповедао савезничким левим крилом. Савезничким десним крилом заповедао је Теофилиск. Савезници су на левом крилу заробили Филипов адмиралски брод.[7] Филипов адмирал Демократ погинуо је у бици. На савезничком десном крилу Македонци су потискивали Рођане. Теофилиск је задобио три ране, али успео је да окупи савезничке бродове и преокрене ситуацију.

На савезничком левом крилу Атал I је кренуо да помогне једном броду, који је био тешко оштећен.[8] Када је Филип угледао да се Атал I удаљио од своје флоте кренуо је према његовом броду са 7 својих бродова.[9] Пошто је одсекао Атала натерао га је да извуче своје бродове на копно.[10] Атал I је након тога побегао у Еритру, а Филип је заробио његове бродове и пртљаг.[11] На савезничком десном крилу ситауција се изменила, па су Македонци били натерани да се повуку. Рођани су одвукли македонске оштећене бродове у Хиос. Савезнички центар и лево крило су већ ранији били у предности, па су натерали македонску флоту да се повуче.

У бици код Хиоса Македонци су изгубили 92 брода, а 7 бродова им је заробљено.[12] Савезници су изгубили 6 бродова и два брода су им заробљена. Македонци су изгубили 6.000 веслача и 3.000 морнара, а заробљено им је 2.000 људи.[13] Савезнички губици су били много мањи. Изгубили су 130 људи, а 600 људи им је заробљено.[14] Био је то тежак пораз, који је осакатио македонску флоту и спасио егејска острва од друге веће инвазије.

Након битке рођански адмирал Теофилиск одлучио је да напусти Хиос и да се врати кући. На путу кући умро је од рана задобијених у бици. Док је рођанска флота пловила између Ладе и Милета напала их је македоснка флота под Филиповим заповедништвом. Филип је победио и натерао је Рођане да се повуку на Родос.

Поход у Малој Азији[]

450px-Attalos-I

Атал I

Атал I је пре похода против Филипа ојачао градске бедеме Пергама. Када је Филип V Македонски дошао до Пергама уочио је да у Пергаму има мало посаде, али ипак су га лако одбили. Пошто је утврдио да су градски бедеми исувише јаки повукао се и уништио неколико храмова, укључујући и Афродитин храм. Филип је био разочаран ратним пленом у Мисији, па је кренуо на југ, где је пљачкао градове у Карији. Филипова војска је остала без хране, па су град Мијунт заузели да би од Магнешана добили храну.[15] Пошто Магнешани нису имали жита дали су Македонцима смокве. Филип V Македонски је заузео неколико градова Јас, Баргилију, Еуром и Педасу. Док је зимовао у Баргилији флота Пергама и Родоса блокирала му је луку. У македонском логору била је очајна ситуација, да су били близу предаје. Филип се из те ситуације извукао уз помоћ преваре. Послао је једнога дезертера да јави Аталу да намерава да нападне савезничку флоту следећега дана. Док су се савезници спремали за предстојећи напад Филип им је умакао ноћу са својом флотом. За то време оставио је да горе бројне ватре у логору.

Пустошење Атике[]

Док је Филип био у походу у Малој Азији његови савезници из Акарнаније заратили су са Атином након што су Атињани убили двојицу атлета из Акарнаније. Акарнанци су се жалили Филипу, па је Филип послао део војске под командом Никанора да би им помогао да нападну Атику. Пре напада на Атину пустошили су Атиком. Никанор је пустошио све до Академије баш када су у Атини боравили римски посланици.[16] Римски посланици упутили су Македонцима ултиматум захтевајући да не ратују ни са једном грчком државом и да Аталу надокнаде ратну штету.[17]

Једна македонска ескадра је упловила у Пиреј, где је заробила неколико атинских бродова. Док се македонска ескадра повлачила рођанска и пергамска флота их је напала, победила и вратила заробљене атинске бродове. Атињанима су враћени бродови, а Атал I и Рођани су након тога наговорили атинску скупштину да објави рат Македонији.[18] Пергамска флота се вратила у базу у Егини, а Рођани су кренули да преотимају македонска острва од Егине до Родоса. Успешно су вратили сва острва сем Андроса, Пароса и Китноса. Филокле, Филипов перфект Еубеје, добио је задатак да нападне Атину са 2.000 војника пешадије и 200 коњаника.[19] Филокле није успео да освоји Атину.

Римска интервенција[]

Делегација Родоса, Пергама и Атине појавила се пред Сенатом у Риму. Информисали су сенаторе о споразуму између Филипа V Македонскога и Антиоха III Великога. Жалили су се и због Филипових напада на њихове територије. Као одговор на те жалбе Римљани су послали три амбасадора Марка Емилија Лепида, Гаја Клаудија Нерона и Публија Семпронија Тудитана у Египат. [20] Након Египта требали су да оду на Родос.

Thracian chersonese

Трачки Херсонез и Хелеспонт

Опсада Абида[]

Филип V Македонски је у међувремену напао и заузео Маронеју, Кипселу, Дориск и Сереум и Ем, који су припадали Птолемеју.[21] На Трачком Херсонезу је освојио Перинт, Сест, Елеј,Алепеконез, Мадит и Калипољ.[22] Након тога Филип је напао Абид, у коме се налазио комбиновани гарнизон Пергама и Родоса. Филип је опседао Абид и са копна и са мора.[23][24] Абиђани су се у почетку успешно супростављали и катапултима и ватром уништавали су Филипове опсадне справе.[25] Након тога Македонци су почели са поткопавањем, па су успели да сруше спољашњи зид.[26] Када је ситуација за опседнуте постала очајна упутили су изасланике Филипу и понудили су предају града, ако им Филип допусти да неометано напусте град. Међутим Филип је тражио безусловну капитулацију.[27] Грађани Абида су након тога одлучили да се не предају. Ослободили су робове. Жене су окупили у једној просторију, а децу са дадиљама у другој. Злато, сребро и све вредније ствари укрцали су на два брода. Изабрали су 50 старијих грађана, који су требали да побију све жене и децу када Македонци освоје бедеме.[28] Све злато су требали да потопе. Када је пао унутрашњи зид Абиђани су се храбро борили. Све до ноћи Филип је слао чету за четом, али град нису успевали да освоје.[29] Македонци су се повукли преко ноћи у логор, а Абиђани су одлучили да поштеде жене и децу, па су град предали Филипу.[30] Грађани Абида су након предају убијали себе и чланове својих породица, тако да је већина извршила самоубојство.

Састанак са Лепидом[]

Када је Атал I чуо да је Абид под опсадом допловио је до Тенеда.[31] Марко Емилије Лепид, најмлађи од римских амбасадора, чуо је за опсаду Абида још на Родос, па је кренуо да разговара са самим Филипом. Када се срео са Филипом Лепид га је обавестио о жељама Сената.[32] Обавестили су Филипа о одлуци Сената да га позивају:

  • да не ратује са Грцима
  • да не напада Птолемејеве поседе
  • да одговара за неправде нанесене Пергаму и Родосу.[33]

Почетак Другога македонскога рата[]

Филип је наредио други напад на Атину. Није успео да уђе ни у Атину ни у Елеусину, али пустошио је Атиком. Римљани су након тога објавили рат Филипу и напали су Илирију. Суочен са нападом Римљана Филип је био присиљен да престане са походом на Родос и на Пергам. Започео је Други македонски рат. Након што се Филип повукао Рођани су напали критске градове Хијерапитну и Олоус, који су били македонски савезници. На самом Криту нашли су савезника Кносос, који се придружио Родосу да би остварио надмоћ на самом Криту. Хијерапитна се предала, а и Олоус је био присиљен да прихвати доминацију Рођана.

Последице[]

Родос је контролисао знатан део источнога Крита. После тога Родос је могао да помаже своје савезнике за време Другога македонскога рата. Критски рат је био веома скуп за Македонију. Изгубили су флоту, коју су градили три године. Поред тога тај рат је потакао Ахајски савез и Етолски савез да напусте савез са Македонијом и да пређу на страну Римљана. Одмах након рата илирско племе Дарданаца напало је северну границу Македоније, али Филип је успео да одбије напад. Римљани су победили Филипа V Македонскога у бици код Киноскефала 197. пре Христа. Тада је изгубио већину територија ван Македоније и био је присиљен да плати ратну штету од 1.000 таланата.

Рођани су поново овладали Кикладима и потврдили су поморску надмоћ у Егејском мору. Контрола над источним Критом омогућила им је да битно смање пиратске нападе. Атал I је умро 197. пре Христа и наследио га је Еумен II, који је наставио са очевом антимакедонском политиком.

Литература[]

Референце[]

  1. Полибије 15.22
  2. Полибије 15.23
  3. Полибије 15.23
  4. Полибије 15.24
  5. Полибије 16.2
  6. Полибије 16.2
  7. Полибије 16.3
  8. Полибије 16.6
  9. Полибије 16.6
  10. Полибије 16.6
  11. Полибије 16.6
  12. Полибије 16.7
  13. Полибије 16.7
  14. Полибије 16.7
  15. Полибије 16.24
  16. Полибије 16.27
  17. Полибије 16.27
  18. Полибије 16.26
  19. Ливије 31.16
  20. Ливије 31.2
  21. Ливије 31.16
  22. Ливије 31.16
  23. Ливије 31.16
  24. Полибије 16.30
  25. Полибије 16.30
  26. Полибије 16.30
  27. Полибије 16.30
  28. Полибије 16.31
  29. Полибије 16.33
  30. Полибије 16.33
  31. Полибије 16.34
  32. Полибије 16.34
  33. Полибије 16.34

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Advertisement