FANDOM


Macedonia and the Aegean World c.200

Македонија, Грчка, Мала Азија 200. пре Христа

Други македонски рат (200. пре Христа –196. пре Христа) представља рат између Македоније са једне стране и Римске републике, Пегама, Родоса и Етолскога савеза са друге стране. Македонском војском командовао је краљ Филип V Македонски. Рат се окончао македонским поразом у бици код Киноскефала 197. пре Христа. Почео је период римске хегемоније у Грчкој. Македонија је остала независна, али морала је да преда све територије ван Македоније, а посебно тзв. окове Грчке Коринт, Халкиду и Деметријаду.

Споразум са Антиохом о подели сфера утицаја Уреди

Миром у Феникеу окончао се Први македонски рат, који је омогућио Римљанима да спречавају да Македонија помаже Ханибала током Другога пунскога рата. На Пелопонезу се спорадично наставио рат између Ахајскога савеза и Спарте. Према споразуму у Феникеу Македонија није смела да се шири на запад, на простор Илирије и Јадранскога мора. Филип V Македонски се због тога окренуо истоку и Егејском мору, где је започео да гради флоту. Филип је у Критском рату помагао Етолски савез и неколико критских градова у рату против Родоса. Када је 204. пре Христа умро Птолемеј IV Филопатор на трону га је наследио шестогодишњи дечак Птолемеј V Епифан. Колапс власти у Египту уследио је након погубљења Агатоклеа од Египта, када Тлеполем преузима контролу над египатском владом. Филип V Македонски и Антиох III Велики одлучили су да искористе ту слабост, па су склопили међусобни споразум о подели сфера утицаја, да би приграбили територије Птолемејскога Египта у Малој Азији и Сирији.

Philip V of Macedon

Филип V Македонски

Освајања у Тракији и Малој АзијиУреди

Филип V Македонски се најпре кренуо са освајањима слободних грчких полиса у Тракији и на Херсонезу. Родос и Пергам су имали интерес за исто подручје, па су били узнемирени за њих неповољним развојем догађаја. Током 202. пре Христа Филип је заузео и разорио Киос и Мирлеју, грчке градове на обали Мраморнога мора. Градове је након тога предао своме шурјаку Прусији I, краљу Битиније.[1] Пошто су та два града били чланови Етолскога савеза заузимање тих градова наљутило је Етолце. Ипак савез Македоније и Етолаца одржавао се, јер су се Етолци бојали Филипа. Међутим тај инцидент отежао је њихове међусобне односе.[2] После тога Филип је напао Лисимахију и Халкедон, који су такође били чланови Етолскога савеза. Присилио их је да изађу из Етолскога савеза.[3] На повратку кући Филипова флота је заузела и Тасос.

Освајања 201. пре Христа Уреди

Филип V Македонски је 201. пре Христа започео поход у Малој Азији, па је опседао је птолемејски посед, острво Самос. Ту је заробио целу египатску флоту, која се ту налазила. Ту је додатно узнемиравало Пергам и Родос. Дошло је до отворенога рата Македоније са Родосом и Пергамом. Филип је након тога неуспешно опседао Хиј, коме су помагали Родос, Пергам, Кизик и Бизантиј. У поморској бици код Хија Филип је изгубио пола своје флоте, 6.000 веслача и 3.000 морнара и тај тежак пораз спасио је егејска острва од веће македонске инвазије. У другој поморској бици Филип је победио рођанску флоту и одмах након тога заузео је Милет. Филип је онда пустошио територију Пергама. Након тога извео је инвазију Карије, али Родос и Пергам успешно су блокирали македонску флоту у Баргилији, присиљавајући га да проведе зиму на територију са слабим снабдевањем. Родос и Пергам су се у том тренутку још увек бојали Македоније, па су тражили помоћ од Рима. Изгледа да је током 201. пре Христа Филип заузео и острва Андрос, Парос и Китнос.

Рим упозорава Филипа Уреди

Рим је био победник у Другом пунском рату. До тада је веома мало био ангажован у источном Медитерану. Први македонски рат водили су првенствено због Илирије и да спрече Филипа да пошаље помоћ Ханибалу. Први македонски рат окончао се миром у Феникеу 205. пре Христа. Македонски походи у Тракији и Малој Азији нису требали да имају икакав утицај на Рим. Ипак Римљани су саслушали жалбе Родоса и Пергама, па су онда послали три изасланика да испитају ситуацију у Грчкој. Изасланици нису показивали спремност да започну рат са Македонијом, све док нису дошли у Атину. Ту су срели Атала I, краља Пергама, и изасланике са Родоса. Док је Филип био у походу у Малој Азији његови савезници из Акарнаније заратили су са Атином, а Филип је онда послао део војске под командом Никанора да помогне својим савезницима. Пре напада на Атину Никанор је пустошио Атику, а баш када су у Атини боравили римски посланици пустошио је до Академије у Атини.[4] Римски изасланици састали су се са македонским војсковођом Никанором и тражили су од њега да македонски војници напусте све грчке градове и да плате одштету Родосу и Пергаму. Македонски генерал је напустио територију Атике и римски ултиматум је предао Филипу. Филип је одмах одбацио римски ултиматум и обновио је напад на Атину. Започео је и са опсадом Абида. Ту се Марко Емилије Лепид веома дрско обратио Филипу и запретио му је ратом, ако се не држи подаље од Птолемејевих, Аталових и родских поседа и не напада друге грчке полисе.[5] Био је то други римски ултиматум. У исто време када је Марко Емилије Лепид упућивао други ултиматум римска војска се искрцавала у Илирији. Филип се жалио да није прекршио ниједну од тачака мировнога споразума из Феникеа.

Почетак рата Уреди

Други македонски рат избио је 200. пре Христа, када је Публије Сулпиције Галба био именован за конзула заједно са Гајем Аурелијем Котом.[6] Галба је добио Македонију као своју провинцију.[7] Народ је био против новога рата, јер се још није опоравио од претходнога рата, али на инзистирање Сената и конзула центуријатска скупштина је изгласала рат.[8] Рат је поверен Публију Сулпицију Галби, па је он могао да позове афричке Сципионове ветеране, али само као добровољце. Када је окупио војску кренуо је из Брундизија, а на другој обали сачекала га је атинска делегација тражећи да их заштити од македонскога напада.[9] Да би заштитио Атину одмах је послао Гаја Клаудија Центона са 20 ратних бродова и 1.000 војника.[10] Центон је улио велику наду Атињанима. Послао је и Луција Апустија да напада погранична подручја Македоније.[11] Галба је почетком рата настојао да придобије савезнике, тако да се састао са савезницима Плеуратом, представницима Дарданаца и Аминандром, краљем Атаманије. Од Аминандера је тражио да покуша да наговори Етолски савез да уђе у рат против Македоније.[12] Послао је изасланике Аталу да се договори са њим о заједничким акцијама, а од Родоса је тражио да учествује у рату.[13]

Рат на северозападу Македоније Уреди

Гај Сулпиције Галба је у пролеће 199. пре Христа кренуо на Македонију преко планина, тј. преко територије Десарета.[14] Предавали су му се сви градови и насеља, а само мањи део је заузиман силом.[15] Успоставио је логор у Линку ( крај Битоле). Када је Филип V Македонски сазнао за римски напад није тачно знао куда се конзул запутио. Када су се две војске коначно нашле дошло је до борбе, у којој ниједна страна није остварила надмоћ, па су се вратили у своје логоре. Уследило је још неколико чарки, а у једној од њих Римљани су доживели значајан пораз. У коњичкој бици након тога Римљани су били потучени, али Македонци су били сувише ревносни у гањању пораженога непријатеља.[16] Отишли су предалеко, па су у нереду налетели на римске кохорте, које је Галба послао у помоћ. Дошло је до преокрета и македонскога пораза, а македонски краљ Филип је умало узгубио живот.[17] Филип је умакао са војском преко планина, а Галба се запутио према Плувини и онда је логоровао крај реке Осфаг. Долазило је до чарки са македонском војском, али није дошло до одлучне битке, па је Галба ујесен 199. пре Христа морао да се врати преко планина у Аполонију. Следећи конзул Публије Вилије Тапул стигао је тек ујесен у Македонију и одмах је кренуо на зимовање.

220px-Quinctius Flamininus

Тит Квинкције Фламинин

Долазак у Епир Уреди

Македонска војска је током 198. пре Христа заузела веома значајан кланац на реци Аус (Вјоси) и тако је спречавао главни правац, којим је римска војска могла да напредује према Македонији. Нови римски конзул Тит Квинкције Фламинин је пожурио у Грчку, са циљем да не изгуби драгоцено време попут његових претходника. Отпловио је из Брундизија на Коркиру, па онда у римски логор у Епиру , где је преузео заповедништво од Публија Вилија Тапула. Имао је две могућности, да заобилазним путевима нападне Македонију или да нападне директно македонску војску, која се тада налазила на изузетно повољном положају на прелазу Антигонеји.[18] Бојао се да би у случају да крене околним путевима поново читаво лето могао да изгуби, а да не дође до одлучне битке са непријатељем, што се десило претходној двојици конзула. Планине крај реке Аус на прелазу Антагонеји држала је македонска фаланга, а њихови положаји били су заштићени стрелцима, лаком пешадијом и великим бројем катапулта и балиста распоређених по планинским обронцима.[19]

Битка на реци АусУреди

Око 40 дана Тит Квинкције Фламинин није успевао да нађе решење како да заузме прелаз Антигонеју. Почео је због тога и да преговара са македонским краљем Филипом V Македонским.[20] Међутим тражио је од Филипа превише, тако да је Филип његове предлоге да ослободи Грчку и Тесалију могао само да протумачи као дрске предлоге младога војсковође, који се још није прекалио. [21] Хароп, вођа проримске фракције у Епиру, довео је једнога пастира, који је познавао околне планинске путеве, уз помоћ којих је могао да се избегне прелаз, који је заузимала македонска војска. [22] Фламинин је онда одабрао 4.000 пешака и 300 коњаника и послао их да иду са пастиром.[23] Трећега дана стигли су на позиције изнад македонске војске и јавили су се димним сигналом.[24] Римска војска је напала са две стране и истерала је македонску војску са прелаза. Македонска војска је изгубила око 2.000 војника, [25] а Филип V Македонски се после тога повукао у Тесалију. [26]

Поход на Тесалију Уреди

Епир се одмах након тога предао Римљанима, па је римска војска кренула преко планинских пролаза у Тесалију. Филип је одлучио да непријатељу остави пустош, па је током повлачења кроз Тесалију иза себе спаљивао и савезничке територије, које није могао да брани. Аминандар је од Фламинина добио нешто војске да заузме Гомфи.[27] Успео је да зауме стратешки важне градове Феку и Гомфи, који су контролисали прелазе преко Пинда између Тесалије и Атаманије. Пад Гомфија изазвао је панику, па се предало шест гарнизона у значајним утврђењима у Тесалији.[28] Тит Квинкције Фламинин је заузео Фалориј након опсаде и жилавога отпора македонскога гарнизона.[29] Град је као упозорење осталима опљачкао и спалио до темеља. Међутим важнији градови у Тесалији били су добро утврђени и брањени, а Филип је успоставио логор крај Темпе, одакле је пружао помоћ својим савезницима. Фламинин је након дуготрајне и мучне опсаде Харакса на Пенеју био присиљен да дигне опсаду, па је након пустошења околних територија отишао у Фокиду.

Мировни преговори Уреди

Предало му се неколико градова у Фокиди. У то време је Титов брат Луције Квинкције Фламинин командовао је флотом и успео је да убеди Ахајски савез да ступи у савез са Римљанима. Након дужега опседања Тит Квинкције Фламинин заузео је Елатеју, а након тога римска војска је зимовала у Локриди и Фокиди.[30][31] Током зиме 198/197. пре Христа Опус се побунио, па је македонски гарнизон морао да се повуче у утврђење.[32] Део грађана је позвао Етолце, а аристократи су позвали Римљане. Грађани нису пустили Етолце у град, а Тита Квинкција Фламинина су пустили, иако је стигао касније.[33] Македонски гарнизон је остао у акропољу не предајући се. Филип V Македонски је тражио преговоре са Фламинином. На преговорима су били присутни и римски савезници Етолци, Ахајци, Пергам и поред Римљана они су Филипу испоставили читаву листу захтева. Посебно су се у истицању захтева истицали Етолци. Основни захтев био је да Филип повуче своје гарнизоне из грчких градова. Римски савезници су сматрали да преговори требају одмах да се прекину уколико Филип не прихвати тај основни захтев. Циљ Тита Квинкција Фламинина био је другачији, да се одложи доношење одлуке, тако да је уговорено двомесечно примирје, током кога су обе стране требале да оду у Рим.[34] У Сенату су Фламининови изасланици и изасланици савезника тражили да се македонски гарнизони повуку из градова, који су се сматрали оковима Грчке, а то су Деметријада, Халкида и Коринт.[35] Македонски изасланици нису могли да се изјасне о том питању тврдећи да о томе немају инструкције.[36] Сенат их је онда упутио да даље треба да преговарају са Фламинином, који је тада од Сената добио пуна овлаштења да склапа споразум са Филипом.[37] Фламинину је империј продужен за годину дана, односно остао је као проконзул у Македонији.

Kinoskefale

Битка код Киноскефала Уреди

Vista-xmag За више информација погледајте Битка код Киноскефала

Пошто је Ахајски савез постао римски савезник Филип је јако тешко могао да брани Аргос, па га је предао краљу Спарте Набиду, са којим је склопио споразум.[38] Фламинин је након тога склопио споразум са Набидом, по коме Набид склапа примирје са Ахајским савезом и даје Римљанима мању војну подршку. Фламинин је након тога уз подршку Атала и Аристена успео да придобије дотада неодлучну Беотију.[39][40] Био је то велики успех, јер су Македонци након тога имали још само једнога савезника Акарнанију. У пролеће 197. пре Христа Тит Квинкције Фламинин је окупио римску војску и војску грчких савезника и кренуо је у поход против Македоније. Римска војска је била подједнако бројна као и македонска војска, али захваљујући етолском контингенту имала је више коњице.[41] Две војске су имале прве окршаје крај Фере у Тесалији. У коњичкој бици победила је римска војска, а након тога обе војске су се кретале паралелно једна другој према Скотузи. Две војске сукобиле су се у бици крај Киноскефала 197. пре Христа У тој одлучној бици Другога македонскога рата римска војска под командом Тита Квинкција Фламинина победила је македонску војску под командом Филипа V Македонскога. У бици је погинуло око 8.000 македонских војника.[42] Филип се након пораза повукао у Македонију, а тесалијски градови су се предали Римљанима.

Наметање мировнога споразума Македонији Уреди

Филип је након пораза код Киноскефала тражио мир. Етолски стратег Фенеја је наљутио Тита Квинкција Фламинина својим хвалисањем, да су они најзаслужнији за победу.[43] Фламинин је након тога игнорисао Етолце, а са Филипом је почео да преговара о миру. Етолци су се залагали за уништење Македоније као државе, али то није била у интересу Рима, јер би онда Етолски савез постао доминантна сила у Грчкој. Фламинин је нагласио да би у случају да нема Македоније Грчка била угрожена од Трачана, Илира и Гала. Филип је пристао на све римске захтеве. Филипу је забрањено да се меша у послове других грчких држава, морао је да плаћа ратну штету од 1.000 таланата и да преда таоце. Тит је био умерен у наметању мира Филипу, јер је имао у виду да је Ханибал наговарао Антиоха Великога да нападне Римљане. Етолци су раширили гласине да је Филип подмитио Тита Квинкција Фламинина.[44] Сенат је послао комисију од 10 чланова да помогну Титу у сређивању ситуације у Грчкој. Саветовали су га да грчке градове остави слободне, али да задржи гарнизоне у Коринту, Халкиди и Деметријади као осигурање против Антиоха Великог.[45] Етолци су на то отворено позвали градове да се побуне и позвали су Тита да ослободи "окове Грчке".

Коначни мировни споразум Уреди

У пролеће 196. пре Христа стигло је 10 римских комесара, који су требали да уређују ситуацију у Грчкој заједно са Фламинином. Заједно са Титом Квинкцијем Фламинином усагласили су коначни мировни споразум, којим је окончан Други македонски рат са Филипом V Македонским. Филипу је одобрен мир под следећим условима:[46]

  • све грчке државе у Европи и Азији бити ће независне
  • Филип треба да из њих повуче своје гарнизоне и да их преда Римљанима
  • требао је да се повуче из градова Азије: Еуром, Педаса, Баргилија, Иасос, Мирина, Абид, Тасос и Перинт и да ти градови буду слободни
  • Филип је требао да преда Риму све дезертере и заробљенике
  • треба да преда све сем пет бродова и краљевскога брода
  • бојска није смела да прелази број од 5.000 војника
  • није смео да ратује ван граница Македоније без одобрења Сената
  • требало је да плати 1.000 таланата, 500 таланата одмах, а 500 у десет годишњих рата[47]

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Полибије 15.22
  2. Полибије 15.23
  3. Полибије 15.23
  4. Полибије 16.27
  5. Полибије 16.34
  6. Ливије 31.4
  7. Ливије 31.6
  8. Ливије 31.8
  9. Ливије 31.14
  10. Ливије 31.14
  11. Ливије 31.27
  12. Ливије 31.28
  13. Ливије 31.28
  14. Ливије 31.33
  15. Ливије 31.33
  16. Ливије 31.36
  17. Ливије 31.37
  18. Ливије 32.9
  19. Плутарх Фламинин 4
  20. Ливије 32.10
  21. Ливије 32.10
  22. Ливије 32.11
  23. Ливије 32.10
  24. Ливије 32.12
  25. Ливије 32.12
  26. Ливије 32.13
  27. Ливије 32.14
  28. Ливије 32.14
  29. Ливије 32.15
  30. Ливије 32.24
  31. Ливије 32.32
  32. Ливије 32.32
  33. Ливије 32.32
  34. Ливије 32.36
  35. Ливије 32.37
  36. Ливије 32.37
  37. Ливије 32.37
  38. Ливије 32.38
  39. Ливије 33.2
  40. Плутарх Фламинин 6
  41. Ливије 33.4
  42. Ливије 33.10
  43. Плутарх Фламинин 9
  44. Плутарх Фламинин 9
  45. Плутарх Фламинин 10
  46. Ливије 33.30
  47. Ливије 33.30

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Ad blocker interference detected!


Wikia is a free-to-use site that makes money from advertising. We have a modified experience for viewers using ad blockers

Wikia is not accessible if you’ve made further modifications. Remove the custom ad blocker rule(s) and the page will load as expected.