Историјска енциклопедија
Register
Advertisement

Гнеј Манлије Вулсон (лат. Gnaeus Manlius Vulso, почетак 2. века пре Христа) је био римски војсковођа и политичар. Изабран је 189. пре Христа за конзула. Тада је без одобрења Сената успешно водио Галаћански рат у Малој Азији. Победио је и покорио Галаћане.

Galatia war

Вулсонов галаћански поход

Фамилија и рана каријера[]

Син је Гнеја Манлија Вулсона и унук Луција Манлија Вулсона Лонга, који је био конзул за време Првога пунскога рата, тј. 256. пре Христа и 250. пре Христа. Његова браћа су били Луције Манлије Вулсон, претор 197. пре Христа и Аул Манлије Вулсон, конзул 178. пре Христа. Био је курулни едил 197. пре Христа и заједно са својим колегом Публијем Корнелијем Сципионом Насиком организовао је највеличанственије римске игре и три пута су их понављали.[1] Организовање спектакуларних игара о њиховом трошку служило је стицању подршке за будуће изборе. Током 197. пре Христа Гнејев брат Луције био је претор, а Гнеј је 195. пре Христа именован за претора Сицилије.[2] Више пута кандидовао се неуспешно за конзула. Истакао је кандидатуру током 192. пре Христа и 191. пре Христа.

Конзул[]

Именован је за конзула 189. пре Христа заједно са Марком Фулвијем Нобилиором.[3] Као провинцију добило је Малу Азију, где је требао да настави Римско-сиријски рат против Антиоха III Великога.[4] Међутим пре његовога поласка стигле су вести о окончању рата са Антиохом. Ипак почетком пролећа стигао је у Ефез, где је заменио Луција Корнелија Сципиона Азијатика.[5]

Припрема рата са Галаћанима[]

Обратио се својим војницима и честитао им на победама и предложио је нови рат са Галаћанима.[6] Као изговор за рат са Галаћанима навео је да су они Антиоху слали војнике пре битке код Магнезије.[7] Главни разлог рата са Галаћанима била је Манлијева жеља да се домогне блага, које су Галаћани нагомилали око сто година пљачкајући околне народе и градове у Малој Азији. Био је то први рат, који је започео римски генерал без одобрења Сената или народа и као такав представљао је опасан преседан, а постаће и узор за будућност. Гнеј Манлије Вулсон је започео ратне припреме позивајући Пергам да му пружи подршку.[8] Краљ Пергама Еумен II је тада био у Риму, па је његов брат Атал II као регент преузео заповедништво над војском.[9] Придружио се римској војсци са 1.000 војника и 500 коњаника.[10]Римска војска и 1.500 пергамских војника кренули су из Ефеза, а касније им се придружило 1.300 пергамских војника. Антиохов син Селеук IV Филопатор снабдео их је по споразуму житом. Док су се кретали долином горњега Меандра и кроз Памфилију регрутовали су војску без значајнијега супростављања.[11] Тиранина Моагета су присилили да им плати 100 таланата.[12] На путу до Галатије присилио је Термес да се повуче са територија Синда у Писидији . Заузео је успут неколико градова у Писидији и изнудио плаћање данка.

Победа на Олимпији[]

Постојала су три галаћанска племена. Гнеј Манлије је успоставио контакт са Епосогнатом, јединим поглавицом Галаћана Тектосага, који је био у пријатељским односима са Пергамом. Епосогнат је молио Римљане да не нападају обећавајући да ће покушати да наговори остале поглавице да се покоре.[13] Римска војска се након тога улогорила крај галаћанскога упоришта Кубалума, а галаћанска коњица је напала римску претходницу и нанела јој велике губитке. Римска коњица је извела протунапад и Галаћани су били потиснути уз велике губитке.[14] Након тога римска војска је опрезно кренула напред. Када је римска војска дошла до напуштенога града Гордија[15] Епосогнат им је поручио по куриру да није успео да наговори остале вође.[16] Толистобоги су се окупили на планини Олимпији, с Тектосаги и Трокми су отишли на другу планину.[17] Галаћани су се утврдили на Олимпији.[18] Римљани су два дана извиђали планину, а трећи дан су напали Галаћане.[19] Римљани су победили у бици на Олимпији. Погинуло је 10.000 Галаћана, а 40.000 их је заробљено.[20]

Покушај атентата[]

Након римске победе на Олимпији Тектосаги су молили да их Римљани не нападну и тражили су преговоре са Гнејем Манлијем Вулсоном на пола пута између логора и Анкире.[21] Тектосаги су настојали да преговорима добију на времену да могу да евакуишу жене и децу преко реке Халис.[22] Други циљ је био да за време преговора убију Гнеја Манлија Вулсона.[23] Док су ишли на преговоре галаћанска коњица је напала и успела је да надвлада Манлијеву гарду.[24] Међутим стигла је једна римска јединица, која је успела да присили Галаћане на повлачење.[25]

Битка код Анкире[]

Римљани су након два дана извиђања напали крај Анкире (крај данашње Анкаре) војску од 50.000 Галаћана.[26] Галаћански центар је био разбијен већ у првом нападу, па су побегли према логору.[27] Крила галаћанске војске су се држе одржавала, али и они су касније присиљени на повлачење.[28] Преживели Галаћани су побегли преко реке, где су им биле жене, деца и племе Трокмија.[29] Галаћани су након два тешка пораза били присиљени да моле за мир.[30] Римска војска и Гнеј Манлије Вулсон су се много обогатили током тога похода, јер су опљачкали велики део блага,[31] који су Галаћани око 100 година пљачкали и отимали од других у Малој Азији. Галаћани су од конзула тражили мир, али пошто се приближавала зима Манлије Вулсон се журио да се врати у Ефез, па је тражио од њих да дођу на преговоре у Ефез.[32]

Реорганизација Мале Азије[]

Гнеј Манлије Вулсон је остао као проконзул у Малој Азији и током 188. пре Христа.[33] Ту је примао делегације разних градова. Када су дошли представници Галаћана Вулсон је рекао да ће им одредбе мировнога споразума диктирати Еумен II, када се врати из Рима.[34] Представници кападокијскога краља Аријарата IV су дошли да траже мир и њима је одређено да плате 600 таланата.[35][36] Након тога отишао је у Апамеју, заједно са Аталом II. Ту је касније стигла и десеточлана римска комисија и Еумен II. Тада је са Антиохом Великим формално закључио мир у Апамеји, којим је окончан Римско-сиријски рат. [37] Антиох је требао да плати 12.000 таланата током 12 година. Није смео да прелази западно од Таура и Халиса. Подељена је и обала Мале Азије између Родоса и Пергама.[38]

Повратак кроз Тракију[]

Након закључења мира Гнеј Манлије Вулсон и римска комисија кренули су са војском према Хелеспонту.[39] Ту је сазвао све Гале и информисао их о склопљеном мировном споразуму упозоривши их да не нападају територију Пергама. [40] Римска војска претоварена пленом прешла је преко Херсонеза у Европу. Одморили су у Лизимахији и прикупили теглећу марву потребну за транспорт кроз Тракију. Док се римска војска кретала кроз трачке гудуре напали су их Трачани, којима је главни циљ да опљачкају огромно благо.[41] Неповољан терен помогао је Трачанима, који су се се дуго борили за плен са римском војском. Повукли су се тек када су узели много плена. У сукобу је погинуло много римских војника, укључујући и бившега конзула Квинта Минуциија Терма. Када је римска војска стигла до Аполоније на јадранској обали била је већ зима, па су зато ту презимили.

737px-Dying gaul

Гал на самрти

Спор око тријумфа[]

Када се Гнеј Манлије Вулсон вратио у Рим у пролеће 187. пре Христа тражио је да му се одобри тријумф.[42] Већина чланова десеточлане комисије, која је била у Малој Азији супростављала се његовом захтеву, а посебно су се истицали Луције Фурије Пурпурион и Луције Емилије Паул. Оптужили су га да је повео рат против Галаћана без одобрења народа или Сената.[43] Тврдили су и да је ометао преговоре са Антиохом и да су га једва спречили да пређе Таур. Оптужили су га и да је крив за губитак новца и плена у Тракији.[44] Гнеј Манлије Вулсон се бранио тврдњом да би да он није победио Галате народи Азије били присиљени да њима плаћају данак. Манлијеви пријатељи су успели да уз помоћ старијих сенатора превладајум, тако да је Манлију ипак изгласан тријумф.[45]

Претходи:
Луције Корнелије Сципион Азијатик и Гај Лелије
Конзул Римске Републике
заједно са Марком Фулвијем Нобилиором
189. пре Христа

Следи:
Гај Ливије Салинатор и Марко Валерије Месала


Литература[]

Референце[]

  1. Ливије 33.25
  2. Ливије 33.42
  3. Ливије 37.47
  4. Ливије 37.50
  5. Ливије 38.12
  6. Ливије 38.12
  7. Ливије 38.12
  8. Ливије 38.12
  9. Ливије 38.12
  10. Ливије 38.12
  11. Полибије 21.34
  12. Полибије 21.34
  13. Ливије 38.18
  14. Ливије 38.18
  15. Ливије 38.18
  16. Ливије 38.18
  17. Ливије 38.19
  18. Ливије 38.20
  19. Ливије 38.21
  20. Ливије 38.23
  21. Ливије 38.25
  22. Ливије 38.250
  23. Ливије 38.25
  24. Ливије 38.25
  25. Ливије 38.25
  26. Ливије 38.26
  27. Ливије 38.26
  28. Ливије 38.26
  29. Ливије 38.26
  30. Ливије 38.27
  31. Ливије 38.27
  32. Ливије 38.27
  33. Ливије 38.37
  34. Ливије 38.37
  35. Ливије 38.37
  36. Полибије 21.41
  37. Ливије 38.38
  38. Ливије 38.39
  39. Ливије 38.40
  40. Ливије 38.40
  41. Ливије 38.40
  42. Ливије 38.44
  43. Ливије 38.45
  44. Ливије 38.46
  45. Ливије 38.49-50

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Advertisement