FANDOM


Гнеј Калпурније Писон (лат. Gnaeus Calpurnius Piso, 44/43 пре Христа—20. године) је био римски војсковођа из доба ранога Римскога царства. Био је конзул 7. пре Христа. Тиберије му је 17. поверио управу над Сиријом, где је дошао у сукоб са Германиком, који је имао империј над целим истоком Римскога царства. Када је 20. Германик умро појавиле су се гласине да га је Писон отровао по Тиберијевом налогу. Извршио је самоубојство током суђења.

Писонова охолост Уреди

Син је Гнеја Калпурнија Писона Старијега, конзула замене 23. пре Христа, који је био присташа републиканаца у грађанском рату против Цезара, а онда и против тријумвира.[1]Млађи Гнеј Калпурније Пизон је био конзул заједно са Тиберијем 7. пре Христа.[2] Био је намесник Хиспаније и проконзул Африке. Био је на злу гласу по оштром језику и неспутаноме духу.[3] Према Тациту био је плаховите нарави, непослушан и охол попут свога истоименога оца.[4] Био је поносан на своје племенито порекло, а оженио се са племенитом и веома богатом Планцином, што је само повећало његову охолост.[5] Ако је веровати Тациту једва је подносио да је други иза Тиберија, а на Тиберијеву децу гледао са висине.[6]

394px-Bust Germanicus Massimo

Германик

Способан за принцепса Уреди

Октавијан Август је 14. године у својим последњим разговорима пред смрт разматрао ко би био способан да врши дужност принцепса, а ко не.[7] Тада је према једнима историчарима поменуо Писона као онога који би и желео и био способан да буде принцепс.[8] Када је Тиберије требао да буде ван Рима Гнеј Калпурније Пизон је сматрао да ће то бити држави на част да сенат расправља и у цареву одсуству.[9] Први је на тај начин искористио прилику да покаже како су сенатори тобоже слободни.[10] Међутим Гај Асиније Гал је тврдио да истинску вредност имају само оне сенатске расправе, које се воде у Тиберијеву присуству.[11]

Намесник Сирије Уреди

Тиберије је 17. Германику приредио тријумф због победа у Германији и онда га је упутио 18. на исток са великим империјом за цели исток Римскога царства. У исто време када је слао Германика на исток Тиберије је опозвао намесника Сирије и на његово место поставио Гнеја Калпурнија Писона.[12] Писон је сматрао да је постављен да би обуздао Германика, а постојале су и гласине да му је Тиберије давао тајне налоге.[13] Тиберије се сигурно бојао да би у случају да га не омета Германик могао поново да придобије војску у Сирији, на исти начин, на који је придобио војску у Германији.[14] Тиберије је због тога одабрао Писона да би могао да надзире Германика, а Германику је именовање Писона могло да буде јасан знак да му Тиберије још увек не верује.[15]

Постаје отац легионара Уреди

Писон је одмах по именовању пожурио према Сирији. Успут је дошао у Атину, где је индиректно критиковао Германика, јер је био благ према Атињанима.[16] После Атине Писон је пожурио преко Киклада, да би стигао Германика код Родоса.[17] Писонов брод је крај Родоса захватила олуја, да га је Германик једва спасио.[18] На Родосу се задржао само један дан и пожурио је да у Сирију стигне пре Германика. Чим је стигао почео је да новцем и попустљивошћу придобија римске легионаре.[19] Сменио је строге центурионе и трибуне и поставио себи одане официре, а војску пустио да беспосличи и да се исквари.[20] Војници су га називали оцем легионара, а чак и најпоштенија војска је сматрала да он то све ради уз Тиберијево одобрење.[21] Германик је био свестан шта се дешава у Сирији, али ништа није подузео, него је отишао у поход у Јерменију.[22] Иако је Писон радио у интересу Тиберија војску је придобио и везао за себе.[23]

Непријатељство са Германиком Уреди

Германик је 18. године успоставио ред у Јерменији устоличивши Артаксију, а краљевину Каподокију и Комаген претварио је у римске провинције.[24] Док је био на походу Германик је Писону као свом подређеном послао наређење да пошаље један део војске у Јерменију, али Писон је игнорисао то наређење.[25] Касније се Германик срео са Писоном у Киру, североисточно од Антиохије, а пре тога Германикови пријатељи су још више измишљотинама потпалили Германика, који се тада свадио са Писоном.[26] Отада се Писон ретко појављивао код Германика, а и када би се појавио отворено би му се супростављао. Германик је преговарао и са парћанским краљем Артабаном и удовољио је његовој молби да се претенденту Вонону откаже боравак у Сирији.[27] Међутим Германик је на тај начин понизио Писона, који се залагао за Вонона, јер је од њега добио много поклона.[28]

Германик пред смрт оптужује Писона да га је тровао Уреди

Германик је 19. отишао у Египат, што је била његова велика грешка.[29] Иако Тацит помиње туризам као његов мотив недавно откривен папирус потврђује да се радило о службеној посети.[30] Германик није имао право да путује у Египат, који је био принцепсова провинција. По повратку из Египта Германик је утврдио да није спроведена ниједна његова наредба, него да су чак радили и супротно.[31] Било је то разумљиво, пошто се радило о Писоновој провинцији, па је он на тај начин показивао самопоштовање.[32] Германик се због тога тешким речима обратио Писону, који му није остао дужан, него је још после тога одлучио да напусти Сирију.[33] Међутим Германик се разболио, па је због тога Писон одложио пут.[34] Германик је веровао да га је Писон отровао.[35] Германик је тада Писону написао да га сматра непријатељем, а према многим ауторима, које је Тацит консултовао наредио му је да напусти Сирију.[36] Писон је тада отпловио, али споро се кретао, да би могао да се врати.[37] Пред смрт Германик је пред пријатељима оптужио Писона и Планцину да су га отровали.[38]

Benjamin West 001

Агрипина се искрцава у Бриндизију са пепелом свога мужа Германика, слика Бенџамина Веста (1768)

Неуспео покушај повратка у Сирију Уреди

Писон је код острва Кеја чуо за Германикову смрт и тада је међу његовим пријатељима дошло до расправе да оде у Рим да се обрани пре него што стигне Агрипина Старија са Германиковим пепелом и децом или да се врати у Сирију и преузме своју провинцију.[39] У међувремену у Сирији је војска изабрала новога команданта Сентија. Писон је Тиберију написао писмо оптуживши Германика да је припремао терен за преврат.[40] Писон је покушао да врати команду у Сирији рачунајући на лојалност војске и на легалност своје позиције, али покушај се окончао неуспехом и умало није потпирио грађански рат.[41] У Риму су се рашириле гласине да су Писон и Планцина криви за Германикову смрт, а да су иза свега стајали Тиберије и Ливија.[42]

Писоново суђење Уреди

Писон је одуговлачио са доласком у Рим, а пре тога послао је свога сина Тиберију и Друзу Млађем, кога је уверавао да нема ништа са Германиковом смрћу.[43] Када се вратио у Рим најпре га је оптужио један тужилац, који је на том случају желио славу, али Германикови пријатељи су онда интервенисали, па су конзули дали Тиберију да води истрагу.[44] Тиберије је био свестан да та истрага може да буде погубна за његов углед, па је цео случај предао сенату.[45] Тиберије је знао да би у случају да он води истрагу, а Писон буде ослобођен то представљало за многе доказ да је сам Тиберије убио Германика.[46] Писон је знао да ако сенат води случај има мале шансе. Уследло је суђење, током кога су успевали да докажу да је Писон корумпирао војску дајући им много слободе.[47] Доказали су и да се понашао непријатељски према Германику, али тврдње о тровању нису биле убедљиве.[48] Међутим сенатори су ипак били уверени да Германик није умро природном смрћу, а руља пред сенатом тражила је да се Писон линчује.[49] Када се Писон првога дана суђења вратио кући Планцина га је напустила тражећи милост Ливије. Пошто је и другога дана суђења уочио да не може да очекује никакву милост Писон је сам себи пререзао грло.[50]

ЛитератураУреди

  • Корнелије Тацит, Анали, превод Љиљане Црепајац, Тема, Београд 2006
  • Светоније
  • Гај СветонијеТранквил, Дванаест римских царева, превод Николе Шопа, Дерета, Београд 2001
  • Касије Дион
  • Levick Barbara , Tiberius the Politician, Routledge (1999), ISBN 0415217539
  • Seager, Robin , Tiberius, Blackwell Publishing (2005), ISBN 1405115297

РеференцеУреди

  1. Тацит 2.43
  2. Seager стр. 83
  3. Seager стр. 83
  4. Тацит 2.43
  5. Тацит 2.43
  6. Тацит 2.43
  7. Тацит 1.13
  8. Тацит 1.13
  9. Тацит 2.35
  10. Тацит 2.35
  11. Тацит 2.35
  12. Тацит 2.43
  13. Тацит 2.43
  14. Seager стр. 83
  15. Seager стр. 83
  16. Тацит 2.55
  17. Тацит 2.55
  18. Тацит 2.55
  19. Тацит 2.55
  20. Тацит 2.55
  21. Тацит 2.55
  22. Тацит 2.55
  23. Seager стр. 85
  24. Seager стр.85
  25. Тацит 2.57
  26. Тацит 2.57
  27. Тацит 2.58
  28. Тацит 2.58
  29. Seager стр. 87
  30. Seager стр. 87
  31. Тацит 2.69
  32. Seager стр. 88
  33. Тацит 2.69
  34. Тацит 2.69
  35. Тацит 2.69
  36. Тацит 2.70
  37. Тацит 2.70
  38. Тацит 2.71
  39. Тацит 2.75-77
  40. Тацит 2.78
  41. Тацит 2.80-81
  42. Тацит 2.82
  43. Тацит 3.8
  44. Тацит 3.10
  45. Тацит 3.10
  46. Seager стр. 96
  47. Тацит 3.13
  48. Тацит 3.14
  49. Тацит 3.14
  50. Тацит 3.15

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Ad blocker interference detected!


Wikia is a free-to-use site that makes money from advertising. We have a modified experience for viewers using ad blockers

Wikia is not accessible if you’ve made further modifications. Remove the custom ad blocker rule(s) and the page will load as expected.