FANDOM


394px-Bust Germanicus Massimo

Германик

Германик Јулије Цезар, познат као Германик (24. март 15. пре Христа–10. октобар 19. године) био је члан Јулијевско-клаудијевске династије. Син је Друса Старијега и адоптивни је син свога стрица Тиберија. Његов син Калигула је био трећи римски цар.

Породица Уреди

Германик је рођен у Риму 15. пре Христа као најстарије дете Нерона Клаудија Друза (Друза Старијега) и Антоније Млађе. Друс Старији је био син царице Ливије Друсиле, треће супруге Октавијана Августа, а Друзов брат био је каснији цар Тиберије. Антонија Млађа је била ћерка Марка Антонија и Октавије Млађе. Германик је имао сестру Ливилу и брата Клаудија, који ће касније четврти римски цар. Германик се између 5. пре Христа и 1. пре Христа оженио рођаком из другог колена по мајчиној линији Агрипином Старијом, Октавијаном унуком. Имали су шесторо деце: Нерон Цезар, Друз Цезар, будући цар Калигула, будућа царица Агрипина Млађа, Јулија Друсила и Јулија Ливила.[1] Имали су још троје деце, али они нису дуго поживели.[2] Преко Агрипине Млађе Германик је био деда цара Нерона.

НаследникУреди

Након смрти оца Друса Старијега 9. пре Христа добио је као и његов отац и брат почасни назив Германик због очевих победа у Германији.[3] Германик је постао изузетно популаран међу грађанима Рима, који су одушевљено прослављали његове војне победе. Био је љубимац свога рођака Октавијана Августа, који је једно време рачунао на Германика као на свога наследника. Током 4. године царица Ливија је наговорила Августа да промени мишљење и да њенога сина, а Августовога пасторка Тиберија узме за наследника. Ипак Август је прислио Тиберија да он усвоји Германика као свога сина и да га именује својим наследником. [4][5] Након усвајања Германик носи име Германик Јулије Цезар, а пре тога се звао Нерон Клаудије Друс. Приликом усвајања постао је адоптивни брат Тиберијевога сина Друса Млађега.

Батонов устанак Уреди

Германик је 7. године именован за квестора. Пет пута је узастопце био именован за квестора, да би 12. године био именован за конзула. Од тада је био у неколико војних похода у Панонији и Далмацији заједно са својим адоптивним оцем Тиберијем. По први пут га је Август послао 7. године у Илирију, где је избио велики Батонов устанак.[6] Пошто је највећи део римске војске био са Тиберијем у Германији Август се успаничио, па су у Риму морали да регрутују и ветеране и да ослобађају робове. Германик је са својом војском победио племе Мазеја у босанским планинама. [7] У Илирику је током 9. дине учествовала велика римска војска Германик је командоаво делом војске и истакао се својом вештином великога војсковође заузевши поред осталих места у Далмацији и утврђено место Сплонум (можда Плевља). [8] Освојио је и Ретинум, али страдало му је доста војске, када је нешријатељ запалио град.[9] Осталу војску предводили су Тиберије, Марко Плауције Силван и Марко Емилије Лепид. Међутим и даље се побуњено становништво није предавало. Тиберије је поделио војску на три дела и кренуо је у завршне операције сламања батоновога устанка.[10] Германик је био са Тиберијевим делом војске и они су се дуго кретали за Батоном, који се на крају склонио у добро утврђени Андетриј, недалеко од Салоне.[11] Ту је на крају сломљен устанак. Тиберију је добио тријумф због те победе, а Германик је почашћен тријумфалним орноментима.[12] Германик је поред тога био проглашен претором.[13]

220px-Germanicus

Германик каовојсковођа

Поход у ГерманијиУреди

Германик је неколико пута подузимао значајне војне походе у Панонији и Далмацији. Забележено је да је био изврстан војсковођа, кога је обожавала војска римских легија. Заједно са Тиберијем Германик је 11. године упућен у Германији као проконзул.[14] Били су опрезни након великога римскога пораза у бици код Теутобуршке шуме, па се нису удаљавали много од Рајне, али нису се ни сукобили са непријатељем. [15] Након пет мандата у звању квестора 12 године био је именован за конзула.[16] Након Августове смрти 14. године Тиберије је постао нови цар. Германик је у то време био намесник трију Галија и обављао је цензус у Галији.[17][18] Тиберије се бојао Германика, јер је био популаран међу војском.[19] Германик је подржавао Тиберија и заклео му се на лојалност.[20]

Гушење војне побунеУреди

Одмах након ступања Тиберија на власт побунила се војска најпре у Панонији, а онда и у Германији. Друз Млађи је отишао да гуши побуну у Панонији. У то време војни рок се са дотадашњих 16 година службе продужио на 20 година, што је изазвало војну побуну. Војска се осим тога жалила и на малене плате и лоше услове живота. За разлику од побуњене војске у Панонији, чији захтеви су били само повећање плата и скраћење војнога рока војска у Германији је поред тих захтева имала и политички, да Германик буде именован царем.[21] Почели су да салутирају Германику као цару.[22] Германик је војсци отворено рекао да ће пре умрети него бити нелојалан Тиберију. Германик се суочио са тешким задатком, да побуну угуши силом или да попусти основним захтевима војника. [23] Побуну није могао да гуши силом, јер би то одмах могли да искористе Германи са друге стране Рајне, па је због тога био присиљен да попусти.[24] Да би добили на времену написали су лажно Тиберијево писмо, којим су нудили војсци да са 20 година одмах буду демобилисани, а са 16 година да буду у резерви.[25] Исплата новца је обећана за касније, али у дуплом износу. Међутим пошто је војска захтевала да се то одмах спроведе трибуни су приступили демобилизацији оних, који су испунили услове.[26] Када је дошла сенатска комисија војска је посумњала да ће концесија да буду повучене, па су се окупили и умало линчовали вођу комисије.[27] Сенатска комисија је критиковала Германика, јер је превише попустио војсци, а саветовали су га да своју трудну жену Агрипину Старију и дете Калигулу пошаље на сигурније, даље од побуњене војске.[28] Одлазак Агрипине Старије и Калигуле је толико погодио војску, да су се покајали и сами су казнили кривце за побуну.[29] Две легије, које су прве започеле побуну биле су удаљене 100 км, а Германик је најповерљивијим људима послао тајно писмо како да се обрачунају са најокорелијим вођама побуне, што су они и учинили.[30]

Рат са Германима Уреди

Да би осигурао лојалност војске Германик је са њима кренуо преко Рајне нудећи им да пљачком за себе узму новце, који су им раније били обећавани. Повео их је у поход на германско племе Марса у горњем току Рајне.[31] Тиберије је био задовољан због угушене војне побуне, али био је узнемирен јер је Германик задобио наклоност војске.[32] Германи нису били спремни за римски изненадни напад. Током две године ратовао је са 8 легија против коалиције германских племена окупљених око Арминија, који је раније 9. године успешно окончао римску власт у Германији. Највећи Германиков успех било је заробљавање Арминијеве жене 15. године.[33] Тражио је да се поштују заробљене германске жене тврдећи да ће ускоро сви они бити римски грађани. Успевао би да опустоши широко подручје и да тако елиминише било који облик активнога отпора. Већина Германа би након тога бежала у удаљену и дубоку шуму чим би угледали римску војску. Његови напади били су успешни, јер је успео да уништи мрежу савезништава. Гллавни Германиков циљ је био да појединачно уништи Херуске, Хате и Бруктере.[34] Први успешан напад извео је напавши Хате, где је након победе запалио њихов главни град.

Победа над Херусцима Уреди

Посетио је и подручје, где се 9. године одиграла битка код Теутобуршке шуме, у којој је убијено око 20.000 Римљана. Ту је покопао посмртне остатке поражене римске војске. [35] Германик је настојао да искористи поделу међу германским племеном на Ариминијеве и Сегестове присташе.[36] Након тога запутио се према самом средишту Арминијевога племена Херуска.[37] Арминије је у почетку намамио Германикову коњицу у замку, у којој је успео да нанесе мањи пораз римској војсци.[38] Међутим доласком римске пешадије ситуација се изменила, па Германи нису могли да очувају бојни поредак и морали су да побегну у шуму. Била је то римска победа, али како се приближавала зима Германик је морао са војском да се враћа на зимовање на Рајни. Иако је Тиберије сумњао Германик је успео да регрутује нову велику војску и да поново изврши инвазију на Германију 16. године. Римска војска имала је велике губитке приликом преласка реке Весер код Миндена. Након преласка сукобили су се са Арминијевом војском код Идистависа (близу данашњега Ринтелна) у бици на Весеру. У тој бици Германик је показао своје квалитете способнога војсковође, који је надмоћном тактиком и боље опремљеним и увежбаним легијама непријатељу задао тежак пораз. У тој бици страдао је велики број Германа, док је римска војска имала минималне губитке. Коначна битка одвијала се код данашњега Хановера код Ангиваријанскога зида. Поново је римска војска до ногу потукла Германе. Пошто је остварио свој основни циљ, а приближавала се зима Германик је своју војску повео на зимовање уз помоћ флоте, која је деломично оштећена на Северном мору. Након још неколико похода преко Рајне успео је да поврати два од три легијска орла, које је римска војска изгубила током 9. године.

220px-Germanicus Aureus

Калигулин златник (ареус) са ликом Германика на једној страни

Тиберије тражи прекид ратаУреди

По повратку у Рим Тиберије је обавестио Германика да ће му бити приређен тријумф због победа у Германији. Тиберије је цели поход у Германији сматрао непотребним и узалудним трошком.[39] Иако је Германик имао успеха у борбама у Германији, ипак је тај поход био реакција на побуну војске и поход није имао стварне стратешке вредности.[40] Тиберије је био уверен да се у Германији не могу остварити трајни успеси. Германик је био повео своју војску преко Рајне, а да није пре тога тражио одобрење од Тиберија. Осим тога тај поход је био и противан ранијим Августовим саветима да границе царства буду на реци. Такве грешке у стратешкога и политичкога типа дали су Тиберију повода да га опозове.

Поход у Азији Уреди

Због проблема на истоку, посебно у Каподокији Тиберије је одлучио да Германика пошаље у Азију. На тај начин одвајао је Германика од њему верне војске на Рајни. Пре тога проглашен је конзулом и добио је империј са источне стране Јадрана. Германик је 18. године краљевину Каподокију и Комаген претварио у римске провинције.[41] Током посете Египту, који је тада био под личном царском влашћу, Германик је изгледа узурпирао извесна царска овлаштења.[42] Током 19. године уочио је да је управник Сирије Гнеј Калпурније Писон поништио нека његова решења.[43] Германик је онда опозвао Писона и послао га у Рим, што је изгледа било ван његових овлаштења. Усред тих спорова Германик је изненада умро у Антиохији, а његова смрт је одмах изазвала бројне гласине. Германик је тврдио да га је Писон тровао.[44] Неколико извора је оптуживало Писона да је по наређењу Тиберија убио Германика. То никада није било доказано, пошто је Писон умро док је чекао суђење. Наводно је извршио самоубојство, али Тацит претпоставља да је Тиберије наредио да га убију, да га не би оптужио за Германика. Германикова смрт под сумњивим околностима јако је умањила Тиберијеву популарност, а то је онда довеле до климе страха у Риму. Сумњало се да је у смрт умешан и Тиберијев главни саветник и перфект преторијанаца Сејан.

640px-Nicolas Poussin 019

"Германикова смрт", уље н платну Николе Пусена, око 1628.

Посмртне почастиУреди

Германикова смрт изазвала је велику жалост у Риму и у целом Римском царству. Његова смрт објављена је 19. децембра у Риму, па су за време децембарских светковина објављени дани жалости. Тацит и Светоније помињу спровод и све посмртне почасти, које су указане Германику. На спроводу није било Германикових статуа, али одржани су бројне посмртне беседе, да би се сви подсетили њеновога карактера. Подигнути су му славолуци, не само у Риму, него и на Рајни и Аману.[45] Подигнут му је и споменик у Антиохији. Док је још трајала жалост за Германиком његова сестра Ливила родила је близанце, од којих је један био Германик Млађи.[46] Германиков син Калигула је постао цар 37. године и у част свога оца месец септембар преименовао је у германик.

ЛитератураУреди

  • Корнелије Тацит, Анали, превод Љиљане Црепајац, Тема, Београд 2006
  • Светоније
  • Гај СветонијеТранквил, Дванаест римских царева, превод Николе Шопа, Дерета, Београд 2001
  • Касије Дион
  • Велеј Патеркул
  • Levick Barbara , Tiberius the Politician, Routledge (1999), ISBN 0415217539
  • Shotter David (1992). Tiberius Caesar. London: Routledge. ISBN 0-415-07654-4
  • Seager, Robin , Tiberius, Blackwell Publishing (2005), ISBN 1405115297
  • Barrett, Anthony A , Caligula: the corruption of power, London: Batsford (1989), ISBN 0-7134-5487-3

РеференцеУреди

  1. Светоније, Калигула 7
  2. Светоније, Калигула 7
  3. Касије Дион 55.2
  4. Касије Дион 55.13
  5. Тацит 4.57
  6. Касије Дион 55.31
  7. Касије Дион 55.32
  8. Касије Дион 56.11
  9. Касије Дион 56.11
  10. Касије Дион 56.12
  11. Касије Дион 56.12
  12. Касије Дион 56.17
  13. Касије Дион 56.17
  14. Касије Дион 56.25
  15. Касије Дион 56.25
  16. Касије Дион 56.26
  17. Тацит 1.33
  18. Касије Дион 57.3
  19. Касије Дион 57.3
  20. Тацит 1.34
  21. Seager стр.53
  22. Касије Дион 57.5
  23. Тацит 1.36
  24. Seager стр.55
  25. Тацит 1.36
  26. Тацит 1.37
  27. Тацит 1.40
  28. Тацит 1.40
  29. Тацит 1.44
  30. Тацит 1.48
  31. Тацит 1.50
  32. Тацит 1.52
  33. Тацит 1.57
  34. Seager стр.62
  35. Тацит 1.62
  36. Тацит 1.55
  37. Тацит 1.63
  38. Тацит 1.63
  39. Seager стр.72
  40. Seager стр.72
  41. Seager стр.85
  42. Тацит 2.59
  43. Тацит 2.69
  44. Тацит 2.71
  45. Тацит 2.82
  46. Тацит 2.84

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Ad blocker interference detected!


Wikia is a free-to-use site that makes money from advertising. We have a modified experience for viewers using ad blockers

Wikia is not accessible if you’ve made further modifications. Remove the custom ad blocker rule(s) and the page will load as expected.