FANDOM


Gaius asinius.jpg

Гај Асиније

Гај Асиније Полион (лат. Gaius Asinius Pollio, 76. пре Христа—4. године) је био римски војсковођа, политичар, оратор, песник, драматичар и историчар из периода позне реублике и Римскога царства. Био је конзул 40. пре Христа. Познат је по изгубљеној историји, која је касније била главни извор за Плутарха и Апијана. Био је Вергилијев покровитељ и Хорацијев пријатељ.

Рани живот и породица Уреди

Отац му се звао Гнеј Асиније Полион. Брат му се звао Асиније Маруцин, па се претпоставља да потичу из Маруцина. Био је ожењен Квинцијом, ћерком Луција Квинција, који је страдао приликом проскрипција 43. пре Христа. Његов син је чувени Гај Асиније Гал Салонин, други супруг Випсаније Агрипине. Гал и Випсанија имали су неколико деце од којих су двоје били конзули, а трећи заменски конзул. Полион се кретао у песничким круговима Катула. У јавни живот је ушао 56. пре Христа подржавајући политику Публија Корнелија Лентула Спинтера. Нису успели да смену народнога трибуна Гаја Катона, који је био политичко средство тријумвира Помпеја, Цезара и Марка Краса.

Цезаров грађански ратУреди

У почетку је подржавао Лентула Спинтера у грађанском рату између Цезара и Помпеја, али онда је стао на страну Цезара. Био је присутан на саветовању, када је Цезар разматрао да ли да пређе Рубикон и започне рат.[1] Када су Помпеј и сенат побегли у Грчку Цезар је послао Полиона на Сицилију да преузме заповедништво од Катона Млађега.[2] Заједно са Гајем Скрибонијем Курионом послан је у Африку да би се борио против Помпејевога гувернера Публија Атија Вара.[3] Иако су Африканци отровали изворе ипак је Курион победио Вара крај Утике. Након тога Курион је кренуо у сукоб са нумидијским краљем Јубом I, али погинуо је заједно са целом својом војском у бици на реци Багради 49. пре Христа.[4] Полион је пре тога успео са мањом војском да се повуче до Утике.[5] Полион је након тога једва уз помоћ похлепних трговаца побегао из Африке, а највећи део војске су трговци побацали у море.[6] Војска коју трговци нису примили била је заробљена. Учествовао је у бици код Фарсала 48. пре Христа као Цезаров легат и забележио је да је Помпеј имао 6.000 погинулих.[7] Током 47. пре Христа изгледа да је био народни трибун и тада се као Антонијев савезник супростављао другом трибуну Публију Корнелију Долабели да се пониште сви дугови.[8] Током 46. пре Христа вратио се у Африку заједно са Цезаром, који је прогањао Катона Млађега и Сципиона Метела.[9]

У ХиспанијиУреди

У време Цезарова убојства 44. пре Христа Полион је у Хиспанију ратовао против Секста Помпеја и тада се истакао.[10] Оклевао је приликом прихватања комисије, јер су се у њој налазили неки његови лични непријатељи. Марко Емилије Лепид је био именован за новога гувернера Хиспаније,[11] али Полион му није предавао дужност, иако је био лојалан Цезаровим присташама. Полион је у Кордуби прогласио да неће да предаје провинцију никоме ко нема овлаштење од сената.[12] Неколико месеци касније његов квестор Луције Корнелије Балб побегао је из Гадеса у Мауретанију са новцем намењеним исплатама војничких плата.[13] Секст Помпеј је након тога победио Полиона, а радило се о толико тешком поразу, да је Полион морао да прерушен побегне са бојнога поља.[14]

Улога у грађанском ратуУреди

Док се кувао грађански рат између Октавијана и Марка Антонија Полион се двоумио, да би се онда придружио Марку Антонију.[15] Октавијан, Лепид и Марко Антоније су 43. пре Христа склопили савез зван Други тријумвират. Уследила је серија крвавих проскрипција. Полионов таст Луције Квинције био је један од првих означених за погубљење. Отпловио је из Рима, али онда је извршио самоубојство бацивши се преко палубе.[16] Приликом поделе провинција Марко Антоније је добио Галију, па је Полиону дао да управља Транспаданском Галијом, тј. Галијом између реке По и Алпа.[17] Надгледао је расподелу земље ратним ветеранима на територији Мантуе, па је искористио свој утицај да би спречио конфискацију Вергилијевога имања. Фулвија и Луције Антоније су 41. пре Христа за време одсуства Марка Антонија започели Перусијски рат против Октавијана. Луције Антоније се у Перусији нашао под Октавијаном опсадом. У помоћ Луцију Антонију су из Галије дошли Публије Вентидије Бас, Гај Асиније Полион и Луције Мунације Планк и ту су чекали команду одсутнога Марка Антонија, али пошто до тога није дошло они су опседнутима помагали са великим оклевањем. Након двомесечне опсаде Октавијан је прислио Луција Антонија на предају фебруара 40. пре Христа. Полион се након Луцијева пораза са седам легија повукао на североисток у подручје данашње Венеције.[18] Након окончања Перусијскога рата 40. пре Христа уз Полионово посредовање Гнеј Домиције Ахенобарб се помирио са Марком Антонијем.[19][20][21]

Победа над Партинима Уреди

Током 40. пре Христа помогао је да се постигне помирење између Октавијана и Марка Антонија и да се склопи мировни споразум у Брундисију.[22] Изабран је за конзула 40. пре Христа заједно са Гнејем Домицијем Калвином. Вергилије је у то време њему посветио своју четврту пастирску песму. Вергилије се попут осталих Римљана надао миру и очекивао је златно доба у време Полионовога мандата као конзула. Током 39. пре Христа Полион је учествовао у успешном походу против илирскога племена Партина, који су били на страни Марка Јунија Брута.[23] Због победе над Партинима додељен му је тријумф. Вергилијева осма пастирска песма (еклога) посвећена је Полионовоме походу. Током 31. пре Христа Октавијан га је замолио да учествује у бици код Акција против Марка Антонија, али Полион је одбио, оставши неутралан.[24]

Након грађанскога ратаУреди

Након успешне војне и политичке каријере повукао се да би отада био покровитељ песника. Од ратнога плена дао је да се изгради прва јавна библиотека у Риму. Библиотека је имала латинско и грчко крило, а њено оснивање је била још ранија Цезарова жеља. У саставу библиотеке била је и величанствена уметничка колекција. Полион је обожавао хеленистичку уметност. Био је писац и критичар. Организирао би песничке вечери, где би охрабривао песнике да читају своје радове. Био је први римски песник, који је рецитовао своја дела. Вергилијево читање Енејиде изазвало је велику пажњу, укључујући и царску фамилију.

Претходи:
Публије Сервилије Ватиа Исаурик и Луције Антоније
Конзул Римске Републике
заједно са Гнејем Домицијем Калвином
40. пре Христа

Следи:
Гај Калвисије Сабин и
Луције Марције Цензорин


ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Плутарх Цезар 32
  2. Апијан Грађански рат. 2.40
  3. Апијан Грађански рат. 2.44
  4. Апијан Грађански рат. 2.45
  5. Апијан Грађански рат. 2.45
  6. Апијан Грађански рат. 2.46
  7. Апијан Грађански рат. 2.82
  8. Плутарх Антоније 9
  9. Плутарх Цезар 52
  10. Патеркул 2.73
  11. Патеркул 2.63
  12. Цицерон Писма пријатељима 10.31
  13. Цицерон Писма пријатељима 10.32
  14. Касије Дион 45.10
  15. Апијан Грађански рат. 3.97
  16. Апијан Грађански рат. 4.12
  17. Патеркул 2.76
  18. Huzar стр. 134
  19. Апијан Грађански ратови 5.50
  20. Апијан Грађански ратови 5.61
  21. Патеркул 2.76
  22. Huzar стр. 137
  23. Касије Дион 48.41
  24. Патеркул 2.86

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Ad blocker interference detected!


Wikia is a free-to-use site that makes money from advertising. We have a modified experience for viewers using ad blockers

Wikia is not accessible if you’ve made further modifications. Remove the custom ad blocker rule(s) and the page will load as expected.