Историјска енциклопедија
Register
Advertisement
Битка код Каре
Део
800px-Parther reich
Време: 53. пре Христа
Локација: Каре (Харан), данашња Турска
Резултат: Одлучна победа Парћана
Сукобљене стране
Римска република Партско царство
Заповедници
Марко Лициније Крас
Публије Лициније Крас
Гај Касије Лонгин
Сурена
Јачина
35.000 пешака
4.000 коњаника,
4.000 лаких пешака
9.000 коњаника-стрелаца,
1.000 катафракта
Губици
20.000 мртвих,
10.000 заробљених
Врло мали

Битка код Каре представља велику битку 53. пре Христа између Римске републике и Партскога царства. У бици је победила парћанска војска под командом Сурене. Римском војском командовао је Марко Лициније Крас, члан првога тријумвирата и један од најбогатијих Римљана. Крас је без службенога одобрења Сената кренуо у прву римску битку против Партскога царства очекујући велику славу и богатство. Одбио је понуду јерменскога краља Артавазда II да крене у инвазију преко Јерменије. Уместо тога Крас је са војском кренуо кроз пустиње Месопотамије. Бројчано надмоћна римска војска од 40.000 војника сукобила се са парћанском војском крај Каре ( Харан у данашњој Турској). Парћанска коњица под командом Сурене изманеврисала је римску тешку пешадију. Већина римске војске је побијена или заробљена. Крас је убијен након неуспелих преговора. Красовом погибијом окончао се Први тријумвират и онда је уследио грађански рат између Цезара и Помпеја.

Политичка позадина у Риму[]

Током 60. пре Христа успостављен је Први тријувират између Помпеја, Цезара и Марка Лицинија Краса. Тријумвират је учвршћен 56. пре Христа, када су се тријумвири поново састали. Тада је договорено да се обезбеди подршка за одлуку, којом би се Цезару продужила команда у Галији за још пет година. С друге стране договорено је да се осигура да Помпеј и Крас заједнички добију положај конзула. Тријумвири су договорили међусобну политичку, војну и финансијску подршку. Договорено је да Помпеј управља Хиспанијом, а Крас Сиријом, с тиме што се подразумевало да је Красов циљ да нападне Парћанско царство. Изузетно богати Марко Лициније Крас је имао око шездесет година у време када се упустио у поход против Парћана.[1] Антички извори, а посебно Плутарх истичу похлепу, као као један од главних Красових мотива за рат са Парћанима.[2] С друге стране историчар Ерих Грин верује да је главни Красов мотив био да обогати државну благајну, сматрајући да је Крас био довољно богат да му није требало додатнога новца. Други модерни историчари сматрају да је желео да ојача свој војни углед, пошто је војно био инфериорнији од друга два тријумвира Помпеја и Цезара. Красов највећи успех било је успешно гушење Спартакове побуне. Плутарх помиње како је Цезар пружио Красу моралну подршку његовом плану инвазије на Партију. Други значајан фактор за Красову одлуку било је очекивање да се ради о лаком подухвату, пошто су раније римске легије лако побеђивале бројчано надмоћне војске других источних сила, попут Понта и Јерменије. Крас је због тога очекивао да се ради о лаком походу. Цицерон помиње још један значајан фактор, а то је амбиција талентованога Марковога сина Публија Лицинија Краса, који је успешно ратовао у Галији под Цезаровом командом. По повратку из Галије Публије Крас је почео да гради властиту политичку каријеру. Неки Римљани критиковали су рат против Партије. Цицерон га је називао ратом без оправдања, пошто Партија није представљала претњу Риму и у то време имала је закључен споразум са Римом. Против похода побунио се и народни трибун Атеј Капитон, па је чак пре похода проклео Краса.[3] Не обазирући се на протесте Марко Лициније Крас је новембра 55. пре Христа напустио Рим, а током зиме 54–53 пре Христа придружио му се Публије Крас са хиљаду келтских коњаника.

Kras

Марко Лициније Крас

Припрема рата[]

Марко Лициније Крас је крајем 55. пре Христа стигао у Сирију и одмах је почео да регрутује војску користећи своје огромно богатство. Окупио је 7 легија, тј око 35.000 војника. [4] Поред тога располагао је са 4.000 лаких пешака и 4.000 коњаника,[5] укључујући и 1.000 коњаника, које је Публије Крас довео из Галије.[6] Уживао је и подршку хеленских насеља у Сирији и јерменскога краља Артавазда II, који му је послао 6.000 коњаника. Артавазд II га је саветовао да на Партију крене преко Јерменије и да тако избегне пустиње, а за тај правац понудио му је појачање од 16.000 коњаника и 30.000 пешака.[7] На томе правцу парћанска надмоћнија коњица не би дошла до изражаја као у равници.[8] Међутим Крас је одбио Артаваздову понуду и одлучио се за директан пут преко Месопотамије.[9] Парћански краљ Ород II поделио је своју војску, па је са већином војске кренуо у казнену експедицију на Јерменију.[10] Други део војске 9.000 коњаника стрелаца и 1.000 катафракта послао је под запооведништвом Сурене да извиђају, успоравају, ометају и нападају римску војску.[11] Ород II није очекивао да би Суренина војска могла да победи четири пута бројнију римску војску. Он је само очекивао да ће их ометати током пута.

Кроз Мезопотамију[]

Марко Лициније Крас кренуо је кроз Мезопотамију са 7 легија са око 35.000 војника и са 4.000 лаких пешака и 4.000 коњаника.[12] Пошто су се извиђачи враћали са вестима о напуштеној земљи Гај Касије Лонгин је због могућих проблема са снабдевањем саветовао Краса да се или сместе у неки град и сачекају информације о непријатељу или да оду до Селеукије.[13] Крас није прихватио тај савет. Код њега је дошао један арапски вођа Аријамн, који је раније помагао Помпеју, па је због тога уживао Красово поверење.[14] Међутим Аријамн је био у парћанској служби и одвукао је Краса што даље од реке и планина на подручје где би се могла лако опколити римска војска.[15] Пожуривао је Краса тврдећи да је парћанска војска слаба и да им снаге још увек нису концентрисане. Аријамн је римску војску навукао у пустињски предео, где су трпили жеђ.[16] Красу су стигли и курири од Артавазда који му је јављао о великој парћанској војсци у Јерменији и тражио је помоћ, али Крас је игнорисао поруку и наставио је истим путем.

487px-SurenaImage

Вероватно кип Сурене у Националном музеју Ирана

Битка[]

Када је Марко Лициније Крас крај града Каре наишао на парћанску Суренину војску он се успаничио. Најпре је по Касијевој препоруци војску развукао у дугу линију мале дубине са циљем да спречи опкољавање.[17] Онда се предомислио и војску је распоредио у шупљи квадрат.[18] Свуда је подједнако распоредио коњицу. Формација квадрата штитила је најбоље са свих страна, али таква формација је имала слабу мобилност. У формацији квадрата дошли су до једне речице зване Балис и док је већина официра тражила да се ту одморе и да ујутро крену у битку Красов син Публије је својим нестрпљењем наговорио оца да одмах крену у битку.[19] Сурена је одустао од првобитне намере да римску војску нападне најпре катафрактима, јер је проценио да не би успели да пробију римску линију.[20] Опколио је римски квадрат са свих страна коњаницима стрелцима. Крас је напред послао лаконаоружану пешадију да отера коњанике стрелце, али повукли су се под кишом стрела. Након тога Парћани су са свих страна засипали римске легионаре, који су се налазили у квадрату.[21] Парћански моћни лукови одапињали су стреле велике пробојне моћи рањавајући и убијајући римску војску у формацији. Готово свака стрела погађала је циљ, јер се римска војска налазила у густој формацији.[22] Парћански композитни лук је био толико моћан да су стреле пробијале оклоп, а деломично и штит. Легионари су били добро заштићени дугим штитом, али он није покривао цело тело. Римски војници су због тога већином били рањавани по изложеним екстремитетима. Римљани су више пута покушавали да нападну парћанску војску, али чим би напредовали коњаници стрелци би се лако повукли избегавајући борбу прса о прса и поново би са безбедне дистанце испаљивали стреле на римску војску.[23] Легионари су онда формирали формацију корњаче, која је потпуно штитила од напада стрела. Међутим пошто је формација корњаче имала ограничену способност борбе то је Сурена искористио и напао је са катафрактима изазивајући панику и велике губитке у римским редовима.[24] Када су Римљани одустали од те формације катафракти су се повукли и поново су их нападали парћански коњаници стрелци.[25] Крас се након тога понадао да ће Парћани да остану без стрела.[26] Међутим Парћанима су стизале хиљаде камила натоварених стрелама. Крас је онда послао свога сина Публија Лицинија Краса са 1.300 коњаника, 500 стрелаца и 2.000 лаких пешака да растерају коњанике стрелце.[27] Парћански стрелци су се повукли, а Публије Лициније Крас је кренуо за њима. Кад се током потере римска коњица довољно раздвојила од пешадије онда се парћанска коњица окренула, а прикључила им се и тешка коњица-катафракти. [28] Опколили су Публија Краса и његову војску и побили су их стрелама.[29] Марко Лициније Крас није био свестан синове судбине, али схватао је да је у опасности, па је наредио римској војсци да крене напред. Парћани су на копљу истакли главу Публија Краса. Парћански коњаници стрелци су опколили са свих страна римску војску и почели су поново да испаљују стреле са свих страна. Катафракти су серијом напада иазазивали неред и метеж у римској формацији и сабијали су дугим копљима римску војску на све ужи простор.[30] Парћански напад трајао је све до мрака. Хиљаде римских војника било је рањено.

Повлачење до Каре и покушај бекства[]

Током ноћи преостала римска војска, укључујући и Краса, оставила је рањене и повлачила се преко равнице до Каре.[31] Партска војска их није следила, али ујутро су побили 4.000 оних који нису побегли, а онда су заробили многе који су залутали по равници. Током следећега дана Сурена је Римљанима у Кари послао изасланика понудивши преговоре, нудећи слобода пролазак до Сирије, а заузврат је тражио да римска војска напусти Месопотамију.[32][33] Међутим радило се о обмани. Према Плутарху када се Сурена са војском појавио код Каре тражио је да му се Марко Лициније Крас и Гај Касије Лонгин предају у оковима.[34] Крас је следеће ноћи покушао да побегне из Каре, али до јутра се нашао на неповољном терену и поново је Сурена понудио преговоре са циљем да га зароби. Красова војска се побунила, па је био присиљен да оде на састанак на коме је убијен.[35] Према некима Красу је саливено растопљено злато у гркљан, да би се наругали његовој великој похлепи.[36] Већина Римљана који су покушали да побегну из Каре била је убијена или заробљена. Процењује се да је погинуло 20.000 римских војника и да је 10.000 заробљено.[37]

После битке[]

Рим је био понижен тим поразом, а понижење је било тим веће када се сазнало да су Парћани заробили неколико легионарских орлова, тј. војних ознака римске легије. Парћани су нашли једнога римскога војника, који је личио на Краса, па су га спроводили кроз целу Партију обученога у женске хаљине.[38] Парћански краљ Ород II је са главнином војске заузео Јерменију. Међутим Суренина велика победа изазвала је код Орода завист, па је дао да га убију.[39] Након Суренине смрти Ород II је повео војску на Сирију, али поход се није окончао успехом. Битка код Каре била је једна од највећих битака између Римљана и Парћана. Римска војска је након Другога пунскога рата изгледала непобедива и незаустављива. Римска република је побеђивала и покоравала сваку земљу, са којом су се сукобили. Битком код Каре окончао се вековни марш римске војске на исток. Римска војска се и касније борила против Партије, али никада неће моћи да их покоре све до Трајанове успешне инвазије Партије, али након Трајанове смрти одустало се од тих територија. Гај Касије Лонгин је спровео 10.000 преживелих војника до Сирије, којом је две године управљао као проквестор. Обранио је Сирију од напада Орода II.

Последице[]

Заробљавање легионарских орлова сматрало се страшним моралним поразом и лошим знамењем за Римљане. Цезар је непосредно пред атентат планирао рат против Партије. Парћани су се бојали освете, јер би са Цезаровим снагама био и једини преживели Красов син. Марко Антоније је покушао да се освети за пораз код Каре, али римска војска је поново била поражена. Златни орлови су враћени тек захваљујући дугим дипломатским преговорима, а њихово враћање се сматрало великим тријумфом. Изгледа да је битка код Каре допринела паду Римске републике и успостављању монархије. Сулиним првим походом на Рим 88. пре Христа започео је процес пропадања републиканскога облика власти. Красова смрт и губитак његових легија дестабилизирао је равнотежу снага у Риму. Красова смрт окончала је Први тријумвират, а заједно са смрћу Јулије, Помпејеве жене и Цезарове ћерке, то је само отежало односе Цезара и Помпеја. Уследио је грађански рат, у коме је Цезар победио, а република се претворила у Цезарову аутократску диктатуру. Према Плинију 10.000 заробљених Римљана Парћани су послали у Маргијану, да штите источне границе Партскога царства. Касније су Кинези заузели то подручје, тако да је то представљало основ за неколико претпоставки да су били најамници у Кини.

Литература[]

Референце[]

  1. Плутарх Крас 17
  2. Плутарх Крас 17
  3. Плутарх Крас 16
  4. Плутарх Крас 20
  5. Плутарх Крас 20
  6. Плутарх Крас 17
  7. Плутарх Крас 19
  8. Плутарх Крас 19
  9. Плутарх Крас 19
  10. Плутарх Крас 21
  11. Плутарх Крас 21
  12. Плутарх Крас 20
  13. Плутарх Крас 20
  14. Плутарх Крас 20
  15. Плутарх Крас 20
  16. Плутарх Крас 22
  17. Плутарх Крас 23
  18. Плутарх Крас 23
  19. Плутарх Крас 23
  20. Плутарх Крас 24
  21. Плутарх Крас 24
  22. Плутарх Крас 24
  23. Плутарх Крас 24
  24. Касије Дион 40.22
  25. Касије Дион 40.22
  26. Плутарх Крас 25
  27. Плутарх Крас 25
  28. Плутарх Крас 25
  29. Плутарх Крас 25
  30. Плутарх Крас 27
  31. Плутарх Крас 27
  32. Плутарх Крас 28
  33. Касије Дион 40.26
  34. Плутарх Крас 29
  35. Плутарх Крас 30,31
  36. Касије Дион 40.27
  37. Плутарх Крас 31
  38. Плутарх Крас 32
  39. Плутарх Крас 33
Advertisement