Историјска енциклопедија
Register
Advertisement

Битка код Граника била је прва од три велике битке између Александра Великог и Персијског царства. Битка се одиграла маја 334. пре Христа на реци Граник у Малој Азији близу античке Троје. Александар Велики предводио је македонску војску и војску грчких савезника и победио је удружену војску персијских сатрапа из Мале Азије. На персијској страни борили су се и грчки плаћеници под заповедништвом Мемнона са Родоса.

800px-BattleofGranicus

Битка код Граника

Консолидација прилика у Грчкој и Балкану[]

Након атентата на Филипа II Македонског 336. пре Христа власт је преузео његов сина Александар Велики. На вест о Филиповој смрти побуниле су се многе грчке државе, укључујући Тебу, Атину, Тесалију и трачанска племена северно од Македоније. Александар је брзо реаговао. Саветници су му препоручивали да покуша да изглади проблеме дипломатским средствима, али Александар Македонски се одлучио на војна средства. Најпре је запутио у Тесалију, коју је присилио на предају. Теба и Атина су се предале, а у Коринту су га именовали 335. пре Христа хегемоном грчких снага у предстојећем рату против Персије. Док је боравио у Коринту стигле су вести о побуни Трачана на северу. Током 335. пре Христа покорио је трачка и илирска племена све до Дунава, а поразио је и Гете северно од Дунава. Док је Александар Велики ратовао северно од Македоније поново се побунила Атина и Теба. Тебу је Александар заузео и сравнио са земљом, а њене територије је поделио између беотских градова. Тебанце је продао у робље. Након тога предала се и Атина и Александар је коначно имао одрешене руке да предузме поход на Персију.

Прелазак преко Хелеспонта 334. пре Христа[]

Када је средио прилике у Грчкој Александар Велики је сазвао своје генерале и пријатеље на саветовање о походу на Персију и о томе како водити рат.[1] Антипатар и Парменион су га саветовали да најпре обезбеди наследника, па да тек онда крене у поход.[2] Александар је сматрао да је срамота да чека наследника и заложио се да крену одмах. Александар је 334. пре Христа прешао Хелеспонт.[3]

Battle granicus

Битка код Граника

Македонска војска[]

Пешадијом је командовао Парменион, а имао је укупно 32.000 пешака:[4]

  • 12.000 Македонаца:[5]
  • 7.000 савезника
  • 5.000 плаћеника
  • 7.000 Одриза, Трибала и Илира
  • 1.000 стрелаца

Коњицу је чинило 4.500 коњаника:[6]

  • 1.800 коњаника под заповедништвом Филоте Парменионовог
  • 1.800 Тесалаца под заповедништвом Кале Харпаловог
  • 600 коњаника из остале Грчке под заповедништвом Еригија
  • 900 трачких и пеонских извидника под заповедништвом Касандра

Александар је у Европи оставио 12.000 пешака и 1.500 коњаника под заповедништвом Антипатра.[7]

Саветовање персијских сатрапа[]

Персијски сатрапи нису стигли на време да би омели пребацивање македонске војске. Када је Александар Велики са војском прешао Хелеспонт 334. пре Христа Мемнон са Родоса је саветовао да се персијска војска не упушта у директне сукобе.[8] Саветовао је да

  • ометају македонско напредовање несташицом хране,
  • да пустоше земљу којом се креће македонска војска
  • пребацивањем дела војске рат пренесу у Македонију.[9]

Остале персијске војсковође нису прихватиле Мемнонове предлоге, јер су сматрали да нису достојни персијског достојанства. Пала је одлука да се Александар Велики и његова војска сачекају на реци Гранику. Персијски сатрапи су сакупили војску , која је била вишеструко већа од македонске војске, па су се улогорили на реци Гранику.[10]

Почетни распоред персијске војске[]

Персијска војска имала је велику предност због бројније коњице, коју су поставили испред бојног поретка.[11] Левим персијским крилом заповедали су Мемнон са Родоса и сатрап Арсамен са својим коњаницима. [12] До њих је био Арсит са коњаницима из Пафлагоније, а до њега сатрап Спитробат са хирканском коњицом.[13] На десном крилу било је 1.000 Међана, 2.000 коњаника и 2.000 Бактријаца. У средини су се налазили бројни други коњаници. Укупно је било 10.000 коњаника.[14] Персијска пешадија налазила се уза коњице и било их је најмање 100.000.[15]

Према Аријану било је укупно 20.000 коњаника и око 20.000 војника пешадије.[16] У пешадији су углавном били грчки плаћеници. И према Аријану пешадија се налазила иза коњице.

Почетни распоред македонских снага[]

Парменион је заповедао левим крилом, а Александар Велики десним крилом.[17] На чело десног крила поставио је Филоту Парменионовоиг, стрелце, Аминту, Пеонце.

Прелазак преко реке[]

Александар се улогорио преко пута непријатеља, тако да је између персијског и македонског логора текла река Граник.[18] Персијска војска је чекала да Македонци пређу реку, да би их тада напали. Фалангу је најлакше напасти када прелази реку, јер се тада разбија бојни поредак. Према Аријану Парменион је саветовао Александра да не прелази одмах реку, него да сачека јутро, када непријатељ нема војску распоређену у бојном поретку крај реке.[19] Према Аријановој верзији Александар није послушао његов савет, јер је сматрао да након што је лако прешао Хелеспонт једна река не би требала да представља неки проблем.[20] Александар је са војском прешао реку одржавајући поредак тако да би излазили из реке у исто време на свим местима.[21]

Према Диодоровој верзији тога догађаја Александар је успео ујутро да пребаци војску на другу страну реке и поново је поставио фалангу у бојни поредак.[22] Диодор са Сицилије је своју верзију догађаја базирао на изгубљеној Клитарховој историји, а други историчари су се ослањалиа на верзију Калистена од Олинта, који је као дворски историчар Александра Великога имао разлога да пише лоше о Пармениону. Због тога је вероватнија верзија да је Александар послушао Пармениона и напао ујутро.

Битка[]

Битку су најпре започеле коњице две стране. Тесалска коњица под Парменионовим заповедништвом издржавала је удар коњице персијског десног крила.[23] Александар Велики је најбоље коњанике држао на десном крилу и са њима је кренуо у напад.[24] Персијанци су најжешћи напад очекивали са оне стране где се налазио Александар, па су због тога прерасподелили своје снаге. Александар се са елитним делом македонске војске попут клина забио у најгушћи део персијске војске и где су се налазили најважнији заповедници.[25] Персијанци су на тај напад одговорили контранападом најважнијих персијских племића.[26] У метежу који је уследио Александар Велики и чланови његове гарде убили су неколико најважнијих персијских племића.[27] Током тих сукоба Александар се више пута налазио у опасности. Сатрап Спитробат је кратким копљем пробо Александров оклоп, а његов брат Росак му је мачем расекао шлем и мало очешао.[28] Клит Црни је спасао Александра одсекавши Роксаку руку, са којом је замахнуо на Александра. Ту је страдало много персијских племића, укључујући Спитробата, Росака, Митробузана, Фарнака, Атизија[29] и Митридата од Персије.[30] Након погибије многих персијских команданата и пораза персијске коњице у центру, попустила је персијска коњица на оба крила и дала се у бег.[31] Отворила се рупа у борбеној линији, па је македонска фаланга напала персијску пешадију, која се налазила у позадини. Персијска пешадија већ је била обесхрабрена поразом своје коњице, па су се и они дали у бег.[32] Према Аријану након пораза персијске коњице македонска фаланга напала је грчке плаћенике у персијској служби.[33] Коњица их је напала са страна и побила их тако да је готово нико од њих није умакао.[34] Заробили су око 2.000 грчких плаћеника.[35]

Према Диодору на персијској страни страдало је преко 10.000 пешака и 2.000 коњаника.[36] Поред тога заробљено је преко 20.000 војника.

Последице[]

Након те битке цела сатрапија Фригија пала је под власт Александра Великога. Кренуо је и на Лидију, где је сатрап Митрен предао Сард са тврђавом и ризницом. Александар Велики веома брзо након битке код Граника ослободио је грчке градове Mале Азије. Персијски цар Дарије III је прогласио Мемнона са Родоса врховним заповедником Мале Азије и приморја.[37] Мемнон је pланирао инвазију Грчке док се македонска војска налазила далеко у Азији. Међутим након његове преране смрти персијски цар више није имао способнога војсковође да се супростави Александровоме продору.

Литература[]

Референце[]

  1. Диодор 17.16
  2. Диодор 17.16
  3. Диодор 17.17
  4. Диодор 17.17
  5. Диодор 17.17
  6. Диодор 17.17
  7. Диодор 17.17
  8. Диодор, 17.18
  9. Диодор, 17.18
  10. Диодор, 17.18
  11. Диодор, 17.19
  12. Диодор, 17.19
  13. Диодор, 17.19
  14. Диодор, 17.19
  15. Диодор, 17.19
  16. Аријан 1.14
  17. Аријан 1.14
  18. Диодор, 17.19
  19. Аријан 1.13
  20. Аријан 1.14
  21. Аријан 1.14
  22. Диодор, 17.19
  23. Диодор, 17.19
  24. Диодор 17.20
  25. Аријан 1.15
  26. Диодор 17.20
  27. Диодор 17.20
  28. Диодор 17.20-21
  29. Диодор 17.21
  30. Аријан 1.15
  31. Аријан 1.16
  32. Диодор 17.21
  33. Аријан 1.16
  34. Аријан 1.16
  35. Аријан 1.16
  36. Диодор 17.21
  37. Диодор, 17.23

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Advertisement