FANDOM


Антигон I Монофталмос или Антигон I Једнооки (грч. Ἀντίγονος ὁ Μονόφθαλμος, 382–301. пре Христа) је био један од генерала Александра Великога и један од дијадоха. Прогласио се краљем 306. пре Христа успоставивши династију Антигонида. Једно време владао је готово целим азијским делом Александровога царства и био је најмоћнији дијадох. Погинуо је 301. пре Христа у бици код Ипса. Његову краљевину поделили су Лизимах и Селеук, а наследио га је син Деметрије Полиоркет. Династија Антигонида владала је Македонијом све до римског освајања Македоније 168. пре Христа.

Antigone le Borgne (pièce).jpg

Антигон Једнооки

Младост Уреди

Рођен је 382. пре Христа. Отац му се звао Филип, а за породицу једни су тврдили да су били нискога порекла, а други, да су били повезани са краљевском кућом.[1] Ипак Билоус сматра да је био племићкога порекла.[2] Када је остао без оца мајка му се други пут удала за једнога аристократа из Пеле.[3] Антигонов брат Деметрије умро је око 338. пре Христа и Антигон се онда оженио његовом женом Стратоником.[4] Родио им се син Деметрије Полиоркет 337/336 пре Христа, а за њега се спекулисало да је син преминулога му брата.[5]

Постаје сатрап Фригије Уреди

Током 334. пре Христа Антигон је учествовао у експедицији у Азији, када је заповедао са 7.000 грчких савезничких хоплита.[6][7] Ништа није забележено о његовој улози у бици код Граника. Сматра се да је један од главних разлога то што је Птолемеј као велики Антигонов непријатељ представљао извор за историчара Аријана.[8] Током лета 334. пре Христа добио је задатак да придобије Пријену. Грађани Пријене су били задовољни Антигоновим преговорима и условима, па су му одали почаст дајући му почасно грађанство. Током 333. пре Христа Александар Велики га је именовао сатрапом Велике Фригије.[9] Фригијом је Антигон владао све до своје смрти.

646px-Macedonian Army Thessalian.jpg

Контролише велики део Мале Азије Уреди

Пошто је био сатрап Фригије, која је контролисала главне линије комуникације у Малој Азији задатак му је био да угуши остатке персијскога отпора у том подручју. Након битке код Иса 333. пре Христа велика јединица персијске војске побегла је са бојишта. Припремали су се за контраудар и регрутовали су снаге у Кападокији и Пафлагонији.[10] Персијски контраудар угрожавао је Александра Великога и његову војска, која би у случају персијскога успеха остала одсечена у Феникији. Требало је доста времена и снага да би Антигон на крају 332. пре Христа победио персијску војску у Фригији и Лидији.[11] Касније је Антигон заједно са Калом и Белакрусом чистио џепове персијскога отпора, па је он победио у Ликаонији, Кала у Пафлагонији, а Белакрус крај Милета.[12] Неарх је био сатрап Ликије и Памфилије и био је у добрим односима са Антигоном. Када је Неарх око 330. пре Христа кренуо да се придружи Александру тада је Антигон преузео контролу и над Ликијом и Памфилијом.[13] Тада је контролисао око 2/3 Мале Азије, тј. Велику Фригију, Ликију, Памфилију, Ликаонију, западну Писидију.

Вавилонска подела 323. пре Христа Уреди

Након смрти Александра Великога 323. пре Христа сатрапије су Вавилонском поделом подељене Александровим генералима и пријатељима. Антигон Једнооки је тада добио Памфилију, Ликију и Велику Фригију.[14] Неарх, који је био ранији сатрап Ликије и Памфилије служио је код Антигона. Еумен је добио Кападокију, Пафлагонију и јужну обалу Црног мора до Трапезунта.[15] У то време та територија није више припадала Македонцима, јер је Аријарат ту узурпирао краљевске овласти. Регент Пердика дао је задатак Антигону и Леонату да са великом војном силом омогуће да Еумен ту успостави своју власт.[16] Пердика је настојао да његов пријатељ Еумен добије велику област, која би представљала контраутег Антигоновој великој сатрапији и на тај начин би могао да обуздава Антигонову моћ и утицај.[17]

Открива Антипатру Пердикине намере да постане краљУреди

Плутарх наводи да је Антигон одбио да помогне Еумену, па га је Пердика позвао на одговорност.[18] Леонат је заправо први напустио тај поход и са војском, коју му је дао Пердика. кренуо је у Европу да помогне Антипатру. Антигон након тога није ни могао да се малим снагама супроставља великој каподокијској војсци.[19] Еумен је побегао код Пердике, који је онда заратио против Аријарта.[20] Аријарата су заробили, покорили су Kападокију и Еумен је успоставио своју власт у Каподокији.[21] Пердика је након освајања Каподокије Антигона позвао на одговорност, по свој прилици због одбијања наређења.[22] Антигон Једнооки је осим тога сазнао за Пердикине намере да се домогне положаја краља и да се ожени Александровом сестром Клеопатром од Македоније, а не Антипатровом ћерком, како је обећавао.[23] Антигон је тајно са својим сином Деметријем Полиоркетом побегао код Антипатра у Европу.[24] Обавестио је Антипатра о Пердикиним намерама да се ожени Клеопатром и да дође као краљ и након тога лиши власти Антипатра и Кратера.[25]

Први рат дијадохаУреди

Због те вести о Пердикиним намерама дошло је до Првога рата дијадоха. Антипатар, Кратер, Птолемеј Сотер и Антигон су се удружили против Пердике и Еумена. Антигон Монофталмос се са 10 атинских бродова и 3.000 војника искрцао у Карији, где га је срдачно дочекао сатрап Асандар. Изгледа да је Антигон намеравао да одржи упориште у Малој Азији и да окупи сатрапе против Пердике све док не стигну Антипатар и Кратер, који су тада пожуривали да окончају Ламијски рат. Врло брзо Антигону се придружио и Менандер, сатрап Лидије, који је био незадовољан што је Пердика одредио да слуша Клеопатру. Антигону се за кратко време придружиле не само Карија и Лидија, него и грчки јонски градови.[26] Сазнао је да се у Сарду налази Клеопатра и Еумен, кога је Пердика послао са свадбеним поклонима. Покушао је да ухвати Пердикинога савезника Еумена у заседи, али Еумен је избегао заседу захваљујући благовременим информацијама, које је добио од Клеопатре из Сарда.[27]

Пердикина смрт Уреди

Када су Антипатар и Кратер прешли Хелеспопнт одржано је саветовање на коме је одлучено

  • да се Кратер обрачуна са Еуменом
  • да Антипатар са већином снага настави према Киликији и даље према Египту
  • да Антигон оде на Кипар да би се обрачунао са Аристоном

Није јасно да ле је Антигон Једнооки победио на Кипру, јер ништа није забележено о томе походу.[28] За то време Пердика је 321. пре Христа ратовао са Птолемејем Сотером и извршио је инвазију Египта. Пердика је том приликом убијен. Краљевине Александрових наследника пре битке код Ипса

Хегемон краљевске војске Уреди

Након Пердикине смрти долази до нове поделе царства. Током 321/320. пре Христа сазвана је конференција у Трипарадису у долини Оронта у Сирији. Еуридика, супруга краља Филипа III Аридеја почела да се меша и да подбуњује војску. Војска се побунила тражећи исплату плата, па се Антипатар приликом обраћања војсци нашао у опасности из које су га избавили Антигон и Селеук.[29] По новој подели Антигон је задржао своју сатрапију, а поред тога одређен је за хегемона краљевске војске, тј. за заповедника краљевских снага у рату са Еуменом. Признат је и за стратега Мале Азије. Антипатар је тада био именован за регента, а Антигон је био други по важности иза њега.[30] Краљеви су остали са Антигоном и са Касандром, који је био хилијарх. Антипатар је касније ипак позвао краљеве код себе да би означио симболичку контролу над царством. Ипак Антигон је контролисао Азију, јер је са њим била најјача и елитна армија царства. Веза између Антипатра и Антигона цементирана је дипломатским браком. Свога сина Деметрија Полиоркета оженио је Антипатровом ћерком Филом, која је пре тога била удана за Кратера.[31] Пошто је била доста старија од Деметрија Антигон је једва Деметрија наговорио на тај брак.[32]

Побеђује Еумена и опседа га у НориУреди

Антигон се није одмах упустио у рат са Еуменом, вероватно због неверице у лојалност бивше Пердикине војске.[33] Једино је послао Асандра у Киликију против Алкете и Атала. Антипатров син Касандар био је под Антигоновом командом и оптуживао је Антигона да оклева у рату са Еуменом.[34] Антигон је морао да оде код Антипатра да се брани од оптужби. Антипатар је тада са собом у Македонију одвео краљеве.[35] Антигон је заузврат добио 8.500 пешака, део коњаника пратилаца и 80 слонова.[36] Еумен и Алкета нису успели да створе заједнички план акција, што је Антигону олакшало посао.[37] Еумен је морао да се са војском повлачи у сигурнију Каподокију, а Антигон се са војском поставио између Еумена и Алкете. Антигон Једнооки победио је Еумена код Орикинија у Каподокији 320/319 пре Христа. Еумена је усред битке са Антигоном издао један од заповедника коњице.[38] Антигон је победио са двоструко мањом војском. У бици је погинуло 8.000 Еуменових војника, а већина других је након битке прешла код Антигона.[39] Еумен је после тога морао да бежи. Склонио се у врло јаку тврђаву Нора са 500 коњаника и 200 војника. Тврђава Нора се налазила између Кападокије и Ликаоније. Пошто тврђава није могла опскрбити толико људи многе од њих је пустио да оду. Антигон је безуспешно опседао тврђаву, а онда је изградио зид око Норе и оставио ту део војске.

Обрачун са Пердикиним присташама код КретополисаУреди

Са већином војске кренуо је на Пердикине присташе, његова брата Алкету и на Атала Андроменова. Алкета и Атал налазили су се у Писидији. Антигон је имао 40.000 пешака и 7.000 коњаника, а Алкета и Атал су имали 16.000 пешака и 900 коњаника.[40] Алкета је очекивао долазак Антигонове војске и заузео је планински прелаз крај Кретополиса, где не може да дође до изражаја бројчана надмоћ. Међутим Антигон је одлучио да фактором изненађења поништи Алкетину предност, па је усиљеним маршем 300 миља прешао за седам дана.[41] Изненадна појава Антигонове војске знатно пре него што су је очекивали затекао је неспремну Алкетину војску.[42] Алкета и Атал одједном су се са неспремном војском суочили не само са фронталним нападом, него су нападнути и са стране, са околних висова изнад прелаза.[43] Антигон је победио у бици крај Кретополиса и заробио је Атала, Антигона Докима и Полемона.[44] Заробио је 16.000 пешака и 900 коњаника.[45] Алкета је успео да побегне код Писиђана у Термесос, али када је Антигон запретио Термесосу старији грађани су одлучили да предају Алкету, па се он онда убио да не би пао у руке Антигону.[46]

Не признаје Полиперхона Уреди

Антигон се након успешнога похода враћао натраг и у Кретополису је сазнао да је Антипатар пре смрти одредио Полиперхона као регента, а не свога сина Касандра. У томе тренутку Антигон је располагао са 60.000 пешака, 10.000 коњаника и 70 слонова и био је најјачи дијадох у Азији.[47] Дошло је до несугласица између Полиперхона и Касандра. Та несугласица води до новога рата дијадоха. Антигон је променио мишљење и желео је да му Еумен постане пријатељ и сарадник. Опседнутом Еумену понудио је преко изасланика да се закуне у савез. Еумен се заклео, али променивши текст заклетве преварио је Антигона и побегао из Норе, у којој је био опседнут. Антигон није прихватао Полиперхона као регента, али ни Полиперхон није њега прихватао као стратега Азије.[48] Антигон је задржавао положај стратега Азије све док краљ не постане пунолетан. Пошто није било јасних уставних процедура не може се установити Антигонов легитимитет.[49] С једне стране признавала га је војска, бројни официри, као и бројни сатрапи у Азији, али исто тако постојале су бројне вође, које су оспоравале Антигону право да влада Азијом.[50]

Gabijena.png

Битка код Габјене

Преузима Лидију и Хелеспонтску Фригију Уреди

Аридеј је био сатрап Хелеспонтске Фригије и након Антипатрове смрти бојао се Антигонове експанзионистичке политике, па је одлучио да заузме Кизик, да би у њега сместио свој гарнизон.[51] Напао је Кизик, али није успевао да га заузме. Антигон је напад на Кизик одмах искористио као добру прилику да добије наклоност Кизика и да се реши Аридеја, па је са 20.000 бираних пешака и 3.000 коњаника кренуо у помоћ Кизику.[52] Иако се Аридеј већ повукао од Кизика Антигон је наређивао Аридеју да се повуче из своје сатрапије.[53] Аридеј је одбио, па је Антигон на њега послао део војске и истерао га из сатрапије до Киоса. У исто време Антигон је напао Белога Клита и отео му сатрапију Лидију.[54] Бели Клит је побегао у Македонију, да се пожали Полиперхону. Посебно дрзак поступак било је Антигоново отимање 600 таланата, које је један Рођанин возио краљевима у Македонију, заправо Полиперхону. Тај поступак означавао је отворени раскид са Полиперхоном.[55]

Савез са Касандром и рат са Еуменом Уреди

Полиперхон је свој положај ојачао позивајући Олимпијаду да се врати у Македонију из Епира, где је била избегла због свађе са Антипатром. Касандар је био разочаран, јер није изабран за регента, па је побегао у Азију, тражећи од Антигона да му помогне. Антигон Монофталмос је прихватио савез са Касандром, да би створио Полиперхону довољно посла и на тај начин сам могао да оствари своје планове у Азији и врховну власт.[56] Касандар је уживао подршку многих команданата македонских гарнизона, грчких тирана и олигарха, које је раније Антипатар поставио да би контролисали Грчку.[57] Еумен је остао веран Полиперхону и Олимпијади, а додељена му је и елитна јединица Сребрених штитова. Антигон је након сређивања стања у северозападном делу Мале Азије кренуо са војском да би избацио Еумена из Сирије, али Еумен је побегао у Месопотамију, са циљем да добије подршку. Није успео да добије подршку Селеука и Питона, сатрапа Вавилоније и Медије, па је кренуо према Сузи. Еумен је успео да оформи и коалицију неких источних сатрапија.[58] Антигон се борио против Еумена у две велике битке, тј у бици код Паретакене 317. пре Христа и код Габјене 316. пре Христа. Антигон је успео да ухвати Еумена и да га убије 316. пре Христа. Антигон Монофталмос је тада постао најмоћнији сатрап Азије са огромном војном силом.

Антигон у поседу огромне ризнице и приходаУреди

Антигон је након победе над Еуменом контролисао готово целу Азију, од источних сатрапија све до Сирије и Мале Азије. Када је победио Еумена 316. пре Христа Антигон Једнооки је почео да уклања сатрапе у Азији. Погубио је Питона,[59] а Пеукесту је одузео сатрапију.[60] Заузео је Селеукову сатрапију Вавилон, а Селеук Никатор је побегао код Птолемеја у Египат. Антигон је дошао у посед великих ризница у Сузи и Екбатани, а са ратним пленом располагао је са 25.000 таланата.[61] Благо је одвезао у Вавилон. У Киликији је била додатна ризница са још 10.000 таланата, а годишњи порези Антигонових сатрапија били су 11.000 таланата.[62] Толики новац омогућавао му је држање и плаћање огромне војске.

Савез против Антигона 315. пре Христа Уреди

Птолемеј Сотер је тада 315. пре Христа склопио савез са Касандром, Лизимахом и Селеуком Никатором против Антигона. Од Aнтигона су почетком 314. пре Христа тражили да Селеуку врати Вавилонију, Касандру преда Каподокију и Ликију, Хелеспонтску Фригију преда Лизимаху и да Сирија остане под Птолемејевом контролом. Поред тога тражили су да сав новац из краљевских ризница подели са осталим дијадосима.[63] Антигон није пристао и рекао им је да се спреме за рат. Био је то почетак Трећега рата дијадоха. Започео је тада пропагандни рат оптуживши Касандра да је убио Олимпијаду и да је одговоран за утамничење Александрове жене и детета. Позивао је Касандра да сруши Касандрију и Тебу и да врати слободу и аутономију грчких градова. И Птолемеј је издао сличан позив. Рат између њих отегао се од 314. до 311. пре Христа. Био је то нерешен рат. Пошто је Птолемеј Сотер имао бољу морнарицу Антигон је избегавао поморске битке. Међутим Антигон Једнооки је имао бољу копнену војску, па је Птолемеј избегавао копнене битке. Антигон је релативно лако заузео Јопу и Газу, али опсада Тира се отегла 15 месеци. Тир је пао 313. пре Христа тек када је Антигон изградио нову флоту.

Мировни споразум након битке код ГазеУреди

Птолемеј и Селеук победили су Антигонова сина Деметрија Полиоркета у бици код Газе 312. пре Христа, а након битке заузели су поново Сирију и Палестину. Међутим Деметрије је у новој бици победио египатску војску заробивши 7.000 војника, генерала Кила а и много блага.[64] Након тога пораза Птолемеј је намеравао да са целом војском нападне Деметрија, али долазак много јаче Антигонове војске почетком 311. пре Христа обесхрабрио је Птолемеја, па се он повукао у Египат.[65] Антигон је тада без борбе вратио контролу над целом Сиријом и Феникијом, а Деметрија је послао у рат са Арапима Набатејцима. Након битке код Газе Селеук Никатор се 311. пре Христа вратио у Вавилон. Антигон је тада изгубио Вавилон и велика источна пространства. У Европи је Антигонов нећак и војсковођа Полемој уз подршку Етолаца успео да стекне контролу над целом Грчком, јужно од Термопила, са изузетком Коринта, Сикиона и Атине.[66] Касандар је због великих губитака у Европи био спреман на мировни споразум, па је отпочео преговоре. Када су Касандар и Лизимах склопили споразум са Антигоном онда је и Птолемеј био забринут да би сам морао да се суочава са Антигоном, па се одлучио за мир.[67] Антигон је склопио краткотрајни мир са Птолемејем, Лизимахом и Касандром, али није са Селеуком Никатором. Склопљен је мировни споразум по коме четири династа деле царство док Александар IV не постане пунолетан. Касандар је требао да буде стратег Европе, Лизимах је владао Тракијом, Птолемеј Египтом, Либијом и Арабијом, а Антигон је добио целу Азију.[68] Призната је аутономија грчких градова. Полиперхон и Селеук су били искључени из мировнога споразума. Подразумевало се да Антигон има право да потчини Селеука.[69] По том споразуму од Антигона се није тражило да огромну благајну дели са другима. Тај мировни споразум означио је Антигонов зенит. успела је његова политика прављења проблема сваком од противника унутар његове зоне утицаја.[70] На тај начин успео је да разбије коалицију.

Вавилонски рат 311-309. пре Христа Уреди

Антигон Монофталмос и Селеук Никатор водили су Вавилонски рат до 309. пре Христа. Деметрије Полиоркет је током 310. пре Христа успео да преотме Вавилон од Селеука, али Селеукове присташе су пружиле жилав отпор, па је Деметрије Полиоркет морао да се повуче у Сирију. Антигон Једнооки је поново преотео Вавилон ујесен 310. пре Христа, али био је присиљен да повуче у пролеће 309. пре Христа. При повратку сусрео се са Селеуковом војском, која му је нанела тежак пораз. Антигон је морао да се помири са тим да Вавилон и све источно од њега припада Селеуку Никатору.

Ослобађа Атину 307. пре Христа Уреди

Антигон и Деметрије Полиоркет трошили су своје велико благо покушавајући да Грчкој врате слободу. Антигон је послао Деметрија на челу моћне флоте од 250 бродова, са циљем да ослободи Грчку.[71][72] За потребе похода дао му је 5.000 таланата. Деметрије је најпре ослободио Пиреј и Атину. Атињани су га дочекали као спасиоца. Атином је тада у име Касандра управљао Деметрије Фалеронски, који је под притиском народа предао власт Деметрију и отишао код Птолемеја. Након дводневне опсаде Деметрије је освојио и пирејску тврђаву Мунихију.[73] Ослободио је и Мегару. У Атини је поново успоставио демократију, коју је Антипатар укинуо након Ламијскога рата 322. пре Христа. [74] Атињани су Антигона и Деметрија први почели да називају краљевима, иако су се обојица устручавали да користе ту реч.

Битка код Саламине 306. пре Христа Уреди

Деметрије Полиоркет је победио Птолемеја у бици код Саламине на Кипру 306. пре Христа. Након тога освојио је цели Кипар. Део Птолемејеве флоте је био потопљен, а 70 бродова је заробљено са посадом. Деметрије је заробио много новца, оружја и ратних справа. Антигон Монофталмос и Деметрије Полиоркет кренули су након победе у инвазију на Египат, али нису успели.

Проглашава се краљемУреди

Када је Касандар убио Александровога сина Александра IV тада више није било преживелих чланова македонске династије. Антигон Монофталмос се први прогласио краљем око 306. пре Христа након заузимања Кипра. Краљем је прогласио и свога сина деметрија Полиоркета. Након њих то су учинили и Птолемеј, Селеук Никатор, Касандар и Лизимах.

Деметријева опсада Родоса Уреди

Пошто је острво Родос одбило да му помогне у бици против Птолемеја на Кипру Деметрије Полиоркет је одлучио да казни Родос. Од 305. до 304. пре Христа неуспешно је опседао Родос. Измислио је нове опсадне справе. Једна од тих спрaва је био ован за разбијање, који је био 60 метара дугачак и било је потребно 1.000 људи да би њиме разбијали зидине опседнутог града. Због тих опсадних справа добио је надимак Полиоркет, што значи "онај који опседа". Опсада Родоса завршила се компромисним мировним споразумом.

Деметрије у офанзиви против Касандра Уреди

Док је Деметрије ратовао са Родосом Касандар је опседао Атину. Деметрије је дошао са 330 бродова и отерао је Касандра све до Термопила. Деметрије је ослободио цели простор јужно од Термопила. Касандер је молио за мир, али Антигон и Деметрије су од њега тражили да преда целу Македонију. Да би спасли Касандера остали дијадоси су одлучили да се умешају. Лизимах је одлучио да пресели рат на Антигонову главну територију у Азији. Деметрије је морао да прекине рат у Грчкој против Касандра и отишао је да помогне оцу Антигону у Азији.

Битка код Ипса 301. пре ХристаУреди

Vista-xmag.png За више информација погледајте Битка код Ипса

Против Антигона су се поново удружили Лизимах, Селеук Никатор, Касандар и Птолемеј Сотер. Уједињена војска Лизимаха и Селеука Никатора победила је Антигона у одлучној бици код Ипса 301. пре Христа. Антигон је погинуо у тој бици у 81-ој години живота. Пре тога није изгубио ниједну битку у свом животу.

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Billows стр.15
  2. Billows стр.17
  3. Billows стр.15
  4. Billows стр.29
  5. Billows стр.29
  6. Аријан Анабаза 1.29
  7. Диодор 17.17
  8. Billows стр.36
  9. Аријан Анабаза 1.29
  10. К.К. Руф 4.1.35
  11. К.К. Руф 4.1.35
  12. К.К. Руф 4.5.13
  13. Billows стр.46
  14. Диодор 18.3
  15. Плутарх, Еумен 3
  16. Плутарх, Еумен 3
  17. Billows стр.57
  18. Плутарх, Еумен 3
  19. Billows стр.58
  20. Диодор 18.16
  21. Плутарх, Еумен 3
  22. Billows стр.58
  23. Диодор 18.23
  24. Диодор 18.23
  25. Диодор 18.25
  26. Аријан Наследници 25.1
  27. Аријан Наследници 25.6
  28. Billows стр.66
  29. Billows стр.69
  30. Billows стр.69
  31. Плутарх Деметрије 14
  32. Плутарх Деметрије 14
  33. Billows стр.72
  34. Billows стр.72
  35. Аријан Наследници 1.43
  36. Аријан Наследници 1.43
  37. Billows стр.74
  38. Плутарх, Еумен 9
  39. Billows стр.77
  40. Диодор 18.45
  41. Billows стр.78
  42. Billows стр.78
  43. Billows стр.78
  44. Диодор 18.45
  45. Диодор 18.45
  46. Диодор 18.45
  47. Диодор 18.50
  48. Billows стр.81
  49. Billows стр.81
  50. Billows стр.82
  51. Диодор 18.51
  52. Диодор 18.52
  53. Диодор 18.52
  54. Диодор 18.52
  55. Billows стр.83
  56. Диодор 18.54
  57. Billows стр.84
  58. Диодор 18.73
  59. Диодор 19.46
  60. Диодор 19.48.5
  61. Диодор 19.48
  62. Billows стр.107
  63. Billows стр.109
  64. Плутарх Деметрије 6
  65. Диодор 19.93
  66. Billows стр.131
  67. Billows стр.132
  68. Billows стр.132
  69. Billows стр.132
  70. Billows стр.133
  71. Диодор 20.45
  72. Плутарх Деметрије 8
  73. Диодор 20.46
  74. Плутарх Деметрије 10

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Ad blocker interference detected!


Wikia is a free-to-use site that makes money from advertising. We have a modified experience for viewers using ad blockers

Wikia is not accessible if you’ve made further modifications. Remove the custom ad blocker rule(s) and the page will load as expected.