Аминандар (грч. Ἀμύνανδρος) је био краљ Атаманије у јужном Епиру. Током Другога македонскога рата као римски савезник освојио је делове Тесалије на граници са Атаманијом. Током Римско-сиријскога рата био је у савезу са Антиохом Великим и Етолским савезом. Током 191. пре Христа Филип V Македонски освојио је Атаманију, а Аминандар је био присиљен да се склони код Етолаца. Аминандер је касније уз подршку Етолаца успео да ослободи Атаманију македонских гарнизона.
Први македонски рат[]
Аминандар је био краљ Атаманије, која се налазила између Етолије и Акарнаније. Након македонске победе над Етолским савезом у бици код Ламије 209. пре Христа током Првог македонскога рата представници неутралних држава покушали су да посредују у окончању рата.[1] Те државе су исто тако имале велике губитке због рата, који је ометао трговину. Један од посредника био је и Аминандар, који је деловао више у име својих суседа Етолаца.[2] Аминандар је постепено променио страну, тако да је већ током 207. пре Христа био неутралан, а касније је прешао на страну Македоније. Острво Закинтос добио је од Филипа V Македонскога током Првога македонскога рата, а он је Филипу заузврат омогућио неометан прелаз преко Атаманије.[3] Македонска војска је онда преко Атаманије имала пролаз до северне Етолије. Био је присутан као македонски пријатељ приликом окончања Првога македонскога рата споразумом у Феникеу 205. пре Христа.[4]
Почетак Другога македонскога рата[]
Када су Римљани намеравали да започну рат са Филипом V Македонским послали су изасланике Аминандру обавештавајући га о својим намерама.[5] Почетком Другога македонскога рата 200. пре Христа Публије Сулпиције Галба обратио се многим македонским суседима, настојећи да добије ширу подршку за рат против Македоније.[6] Због успешнога почетка рата различити македонски суседи почели су да се обраћају Римљанима. Када се Аминандар појавио у римском логору Галба га је замолио да покуша да наговори Етолце на рат против Македоније.[7]
Учешће у освајању делова Тесалије[]
Након римске победе под командом Тита Квинкција Фламинина у бици на Аусу (Вјоси) 198. пре Христа Аминандар се охрабрио и пришао је Римљанима.[8] Аминандар се није поуздавао у своју војску, па је тражио од Фламинина да му да нешто војске да заузме Гомфи.[9] Успео је да зауме стратешки важне градове Феку и Гомфи, који су контролисали прелазе преко Пинда између Тесалије и Атаманије. Пад Гомфија изазвао је панику, па се предало шест гарнизона у значајним утврђењима у Тесалији.[10] Пошто је Фламинин одлучио да преко Атаманских планина уђе у Тесалију тражио је од Аминандра да му помогне и да му буде водич кроз Тесалију.[11] Фламинин је успут заузео Фалорију и много градова у Тесалији.
Задржава освојена утврђења[]
Аминандар је био присутан приликом преговора Филипа V Македонскога и Тита Квинкција Фламинина. Том приликом склопљено је примирје, па су Филипови и Фламининови изасланици отишли у Рим, да би се пред Сенатом расправљало о мировном споразуму. Тит Квинкције Фламинин је између осталих послао и Аминандра. Пошто није дошло до мировнога споразума рат се обновио, а Аминандар се са 1.200 атаманских војника прикључио римској војсци пре битке код Киноскефала 197. пре Христа.[12] Након македонскога пораза и окончања Другога македонскога рата Аминандар је добио право на сва утврђења, која је освојио током рата.[13][14]
Савез са Етолцима и Антиохом[]
Током 192. пре Христа почео је Римско–сиријски рат са Антиохом III Великим, који је на подстицај Етолаца кренуо у инвазију на Грчку и покушао да је ослободи римске хегемоније, али није добио очекивану подршку од Македоније. Аминандерв шурак Филип из Мегалопоља полагао је право на македонски трон и уживао је велику Антиохову подршку. Филип из Мегалопоља је успео је да наговори Аминандра да стане на Антиохову страну и зарати против Римљана.[15] Аминандрова краљевина је била значајна, јер је омогућавала приступ северној Тесалији и Епиру, а могла је и да служи за обрану северне Етолије. Аминандар је владао острвом Закинтосом, које се налазило близу етолскога савезника Кефаленије. Поред Етолскога савеза био је главни Антиохов савезник.
Поход у Тесалији 192/191. пре Христа[]
Придружио се Антиоху Великоме код Фере током његовога првога похода по Тесалији у пролеће 191. пре Христа.[16] Антиох Велики је у брзом походу заузео многе градове у Тесалији: Феру, Скотусу, Кранон, Метрополис, Кијериј и околна утврђења. Док је Антиох опседао Ларису Аминандар је са 3.000 етолских пешака и 200 коњаника напредовао у Перебији заузимајући Малоју и Киретију.[17] Након тога поново се придружио Антиоху код Ларисе, али Апије Клаудије Пулхер је успео да обманом преплаши Антиоха и натера га да се повуче из Тесалије.
Напушта своју краљевину[]
Почетком пролећа 191. пре Христа Филип V Македонски и римски пропретор Марко Бебије Тамфил почели су са опсежним операцијама у Тесалији, тј са контраофанзивом.[18] Након враћања Малоје, Факија, Феста, Киретија и Еритија кренули су на градове Тесалије, које су држали Атаманци тј. Егиниј, Ерикиниј, Гомфи, Силану, Трику, Мелибоју и Фалорију.[19] Када је у мају 191. пре Христа стигао нови римски конзул Маније Ацилије Глабрион велики део Тесалије је био повраћен. Након опсаде Атаманци су се први предали у Пелинеју, а ту је заробљен и Филип из Мегалопоља. У тим разним операцијама заробљено је 4000 војника, делом Атаманаца, а делом Антиохових војника.[20] О заробљеницима се старао Филип V Македонски, који је био великодушан према Атаманцима, све са циљем да их придобије.[21] Ослободио је све атаманске заробљенике, а онда је кренуо у поход на Атаманију, Аминандрову краљевину.[22] Аминандар се није усудио да дочека долазак македонске војске у Атаманију.[23] Бојао се да ће га неко издати, па је напустио своју краљевину. Побегао је у Амбракију, а Филип V Македонски је онда освојио Атаманију.[24]
Повратак краљевине[]
Римљани су касније приликом мировних 191. пре Христа тражили од Етолаца да им предају Аминандра.[25][26] Етолци нису пристајали да предају важнога савезника. Аминандар је са својом породицом уживао уточиште у Етолији. После некога времена Атаманци су постали незадовољни са македонском управом у Атаманији, па су се припремили за побуну, а ступили су и у контакт са Аминандром.[27] Уговоренога дана Аминандар се са 1.000 етолских војника појавио на границама Атаманије, а истога дана избила је побуна у 4 града из су Атаманци истерали македонске гарнизоне.[28] Након тога и остали градови су истерали Македонце и ослободили Атаманију.[29] Једино је једна тврђава Атенеј на граници са Македонијом остала под македонском контролом. Аминандар је тако повратио своју краљевину.
Филипова интервенција и повлачење[]
Чим је чуо за побуну у Атаманији Филип V Македонски је кренуо усиљеним маршем са 6.000 војника. [30] Ушао је у Атаманију и заузео Етопију, али пошто су Атаманци заузели висове изнад пролаза, којима је требала проћи македонска војска Филип је био присиљен да се повлачи, а током повлачења Атаманци и Етолци нападали су македонско зачеље. [31] Македонска војска се након доста губитака повукла из Атаманије.[32]
Мировни споразум са Римљанима[]
Аминандар је након тога послао делегацију Сенату тражећи мир са Римљанима. [33] Римљани су му одобрили мир 189. пре Христа. Након тога наговорио је 189. пре Христа Амбракију да се након дуже опсаде Марка Фулвија Нобилиора преда Римљанима.
Литература[]
Референце[]
- ↑ Ливије 27.30
- ↑ Ливије 27.30
- ↑ Ливије 36.31
- ↑ Ливије 29.12
- ↑ Полибије 16.27
- ↑ Ливије 31.28
- ↑ Ливије 31.28
- ↑ Ливије 32.14
- ↑ Ливије 32.14
- ↑ Ливије 32.14
- ↑ Ливије 32.14
- ↑ Ливије 33.3
- ↑ Ливије 33.34
- ↑ Полибије 18.47
- ↑ Ливије 35.47
- ↑ Ливије 36.9
- ↑ Ливије 36.10
- ↑ Ливије 36.13
- ↑ Ливије 36.13
- ↑ Ливије 36.14
- ↑ Ливије 36.14
- ↑ Ливије 36.14
- ↑ Ливије 36.14
- ↑ Ливије 36.14
- ↑ Ливије 36.28
- ↑ Полибије 20.10
- ↑ Ливије 38.1
- ↑ Ливије 38.1
- ↑ Ливије 38.1
- ↑ Ливије 38.2
- ↑ Ливије 38.2
- ↑ Ливије 38.2
- ↑ Ливије 38.3
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]