FANDOM


Аминандар (грч. Ἀμύνανδρος) је био краљ Атаманије у јужном Епиру. Током Другога македонскога рата као римски савезник освојио је делове Тесалије на граници са Атаманијом. Током Римско-сиријскога рата био је у савезу са Антиохом Великим и Етолским савезом. Током 191. пре Христа Филип V Македонски освојио је Атаманију, а Аминандар је био присиљен да се склони код Етолаца. Аминандер је касније уз подршку Етолаца успео да ослободи Атаманију македонских гарнизона.

Atamania

Атаманија и део Тесалије

Први македонски рат Уреди

Аминандар је био краљ Атаманије, која се налазила између Етолије и Акарнаније. Након македонске победе над Етолским савезом у бици код Ламије 209. пре Христа током Првог македонскога рата представници неутралних држава покушали су да посредују у окончању рата.[1] Те државе су исто тако имале велике губитке због рата, који је ометао трговину. Један од посредника био је и Аминандар, који је деловао више у име својих суседа Етолаца.[2] Аминандар је постепено променио страну, тако да је већ током 207. пре Христа био неутралан, а касније је прешао на страну Македоније. Острво Закинтос добио је од Филипа V Македонскога током Првога македонскога рата, а он је Филипу заузврат омогућио неометан прелаз преко Атаманије.[3] Македонска војска је онда преко Атаманије имала пролаз до северне Етолије. Био је присутан као македонски пријатељ приликом окончања Првога македонскога рата споразумом у Феникеу 205. пре Христа.[4]

Почетак Другога македонскога рата Уреди

Када су Римљани намеравали да започну рат са Филипом V Македонским послали су изасланике Аминандру обавештавајући га о својим намерама.[5] Почетком Другога македонскога рата 200. пре Христа Публије Сулпиције Галба обратио се многим македонским суседима, настојећи да добије ширу подршку за рат против Македоније.[6] Због успешнога почетка рата различити македонски суседи почели су да се обраћају Римљанима. Када се Аминандар појавио у римском логору Галба га је замолио да покуша да наговори Етолце на рат против Македоније.[7]

Учешће у освајању делова ТесалијеУреди

Након римске победе под командом Тита Квинкција Фламинина у бици на Аусу (Вјоси) 198. пре Христа Аминандар се охрабрио и пришао је Римљанима.[8] Аминандар се није поуздавао у своју војску, па је тражио од Фламинина да му да нешто војске да заузме Гомфи.[9] Успео је да зауме стратешки важне градове Феку и Гомфи, који су контролисали прелазе преко Пинда између Тесалије и Атаманије. Пад Гомфија изазвао је панику, па се предало шест гарнизона у значајним утврђењима у Тесалији.[10] Пошто је Фламинин одлучио да преко Атаманских планина уђе у Тесалију тражио је од Аминандра да му помогне и да му буде водич кроз Тесалију.[11] Фламинин је успут заузео Фалорију и много градова у Тесалији.

Задржава освојена утврђења Уреди

Аминандар је био присутан приликом преговора Филипа V Македонскога и Тита Квинкција Фламинина. Том приликом склопљено је примирје, па су Филипови и Фламининови изасланици отишли у Рим, да би се пред Сенатом расправљало о мировном споразуму. Тит Квинкције Фламинин је између осталих послао и Аминандра. Пошто није дошло до мировнога споразума рат се обновио, а Аминандар се са 1.200 атаманских војника прикључио римској војсци пре битке код Киноскефала 197. пре Христа.[12] Након македонскога пораза и окончања Другога македонскога рата Аминандар је добио право на сва утврђења, која је освојио током рата.[13][14]

Савез са Етолцима и Антиохом Уреди

Током 192. пре Христа почео је Римско–сиријски рат са Антиохом III Великим, који је на подстицај Етолаца кренуо у инвазију на Грчку и покушао да је ослободи римске хегемоније, али није добио очекивану подршку од Македоније. Аминандерв шурак Филип из Мегалопоља полагао је право на македонски трон и уживао је велику Антиохову подршку. Филип из Мегалопоља је успео је да наговори Аминандра да стане на Антиохову страну и зарати против Римљана.[15] Аминандрова краљевина је била значајна, јер је омогућавала приступ северној Тесалији и Епиру, а могла је и да служи за обрану северне Етолије. Аминандар је владао острвом Закинтосом, које се налазило близу етолскога савезника Кефаленије. Поред Етолскога савеза био је главни Антиохов савезник.

Philip V of Macedon

Филип V Македонски

Поход у Тесалији 192/191. пре ХристаУреди

Придружио се Антиоху Великоме код Фере током његовога првога похода по Тесалији у пролеће 191. пре Христа.[16] Антиох Велики је у брзом походу заузео многе градове у Тесалији: Феру, Скотусу, Кранон, Метрополис, Кијериј и околна утврђења. Док је Антиох опседао Ларису Аминандар је са 3.000 етолских пешака и 200 коњаника напредовао у Перебији заузимајући Малоју и Киретију.[17] Након тога поново се придружио Антиоху код Ларисе, али Апије Клаудије Пулхер је успео да обманом преплаши Антиоха и натера га да се повуче из Тесалије.

Напушта своју краљевину Уреди

Почетком пролећа 191. пре Христа Филип V Македонски и римски пропретор Марко Бебије Тамфил почели су са опсежним операцијама у Тесалији, тј са контраофанзивом.[18] Након враћања Малоје, Факија, Феста, Киретија и Еритија кренули су на градове Тесалије, које су држали Атаманци тј. Егиниј, Ерикиниј, Гомфи, Силану, Трику, Мелибоју и Фалорију.[19] Када је у мају 191. пре Христа стигао нови римски конзул Маније Ацилије Глабрион велики део Тесалије је био повраћен. Након опсаде Атаманци су се први предали у Пелинеју, а ту је заробљен и Филип из Мегалопоља. У тим разним операцијама заробљено је 4000 војника, делом Атаманаца, а делом Антиохових војника.[20] О заробљеницима се старао Филип V Македонски, који је био великодушан према Атаманцима, све са циљем да их придобије.[21] Ослободио је све атаманске заробљенике, а онда је кренуо у поход на Атаманију, Аминандрову краљевину.[22] Аминандар се није усудио да дочека долазак македонске војске у Атаманију.[23] Бојао се да ће га неко издати, па је напустио своју краљевину. Побегао је у Амбракију, а Филип V Македонски је онда освојио Атаманију.[24]

Повратак краљевине Уреди

Римљани су касније приликом мировних 191. пре Христа тражили од Етолаца да им предају Аминандра.[25][26] Етолци нису пристајали да предају важнога савезника. Аминандар је са својом породицом уживао уточиште у Етолији. После некога времена Атаманци су постали незадовољни са македонском управом у Атаманији, па су се припремили за побуну, а ступили су и у контакт са Аминандром.[27] Уговоренога дана Аминандар се са 1.000 етолских војника појавио на границама Атаманије, а истога дана избила је побуна у 4 града из су Атаманци истерали македонске гарнизоне.[28] Након тога и остали градови су истерали Македонце и ослободили Атаманију.[29] Једино је једна тврђава Атенеј на граници са Македонијом остала под македонском контролом. Аминандар је тако повратио своју краљевину.

Филипова интервенција и повлачењеУреди

Чим је чуо за побуну у Атаманији Филип V Македонски је кренуо усиљеним маршем са 6.000 војника. [30] Ушао је у Атаманију и заузео Етопију, али пошто су Атаманци заузели висове изнад пролаза, којима је требала проћи македонска војска Филип је био присиљен да се повлачи, а током повлачења Атаманци и Етолци нападали су македонско зачеље. [31] Македонска војска се након доста губитака повукла из Атаманије.[32]

Мировни споразум са Римљанима Уреди

Аминандар је након тога послао делегацију Сенату тражећи мир са Римљанима. [33] Римљани су му одобрили мир 189. пре Христа. Након тога наговорио је 189. пре Христа Амбракију да се након дуже опсаде Марка Фулвија Нобилиора преда Римљанима.

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Ливије 27.30
  2. Ливије 27.30
  3. Ливије 36.31
  4. Ливије 29.12
  5. Полибије 16.27
  6. Ливије 31.28
  7. Ливије 31.28
  8. Ливије 32.14
  9. Ливије 32.14
  10. Ливије 32.14
  11. Ливије 32.14
  12. Ливије 33.3
  13. Ливије 33.34
  14. Полибије 18.47
  15. Ливије 35.47
  16. Ливије 36.9
  17. Ливије 36.10
  18. Ливије 36.13
  19. Ливије 36.13
  20. Ливије 36.14
  21. Ливије 36.14
  22. Ливије 36.14
  23. Ливије 36.14
  24. Ливије 36.14
  25. Ливије 36.28
  26. Полибије 20.10
  27. Ливије 38.1
  28. Ливије 38.1
  29. Ливије 38.1
  30. Ливије 38.2
  31. Ливије 38.2
  32. Ливије 38.2
  33. Ливије 38.3

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]