Agis II ili Agid II (grč. Ἄγις, do 400/399 pre Hrista) bio je kralj Sparte iz linije Europontida. Vladao je od 427. pre Hrista do 400/399. pre Hrista. Najstariji je sin kralja Arhidama II i polubrat je budućeg kralja Agesilaja II. Vladao je zajedno sa agijadskim kraljem Pausanijem II. Pod njegovim vođstvom Sparta je pobedila u Peloponeskom ratu.
Provale u Atiku[]
Nasledio je 427. pre Hrista svoga oca Arhidama II i vladao je nešto više od 28 godina. Tokom 426. pre Hrista Agis je predvodio peloponesku vojsku do korintske prevlake.[1] Nameravali su da provale u Atiku, ali vratili su se zbog mnoštva potresa.[2] Tokom 425. pre Hrista godine predvodio je vojsku u Atiku.[3] Pustošili su petnaest dana Atikom, a kada su čuli da je zauzet Pilos odlučili su da se vrate.[4]
419. pre Hrista[]
Argivci su napali Epidaur na podsticaj Alkibijada 419. pre Hrista. Agis je sa celom spartanskom vojskom tada krenuo na Leuktru, ali vratio se zbog nepovoljnih žrtava.[5] Saveznicima je poslao poruku da budu spremni za pohod kada se završe Karnejske svečanosti. Tokom tih svečanosti rat se smatrao svetogrđem. Za to vreme Argos je napadao Epidaur.[6] Kada su Spartanci ponovo krenuli da spase Epidaur žrtve su im bile nepovoljne pa su se opet vratili.
Opkoljavanje argivske vojske[]
Sredinom leta 418. pre Hrista Argos je još uvek napadao Epidaur. Agis je predvodio veliku vojsku protiv Argosa. Od saveznika sa njim su bili Tegejci i drugi Arkađani. U Flijuntu su se sakupili ostali spartanski saveznici. Bilo je tu 5.000 beotskih hoplita, 2.000 korintskih hoplita, 5.000 lakonaoružanih Beoćana i ostali saveznici.[7] Argivci su nameravali da spreče spajanje Agisove vojske sa njegovim saveznicima iz Fijunta.[8] Argivcima je u pomoć došlo 3.000 hoplita iz Elide, Mantineje i od drugih saveznika. Argivci su nameravali da sačekaju Agisa samoga, ali on je neopaženo krenuo u Fijunt. Argivci su nakon toga nastojali da sačekaju Agisa gde se spušta sa vojskom u ravnicu, ali nadmudrio ih je veštim manevrima.[9] Krenuo je teško prohodnim putem i stigao je u argivsku ravnicu.[10] Agis se sa spartanskom vojskom tako iznenada našao između Argosa i argivske vojske. Druga saveznička vojska putovala je drugim strmim putem, a treća je putovala putem, gde su ig Argivci očekivali. Argivska vojska se našla zatvorena sa tri strane.[11] Još veći problem im je bio što nisu imali konjanika, jer je kasnila atinska konjica.
Agis se osramotio[]
Argivska vojska je bila opkoljena. Ipak upravo pred bitku dvojica Argiivaca došla su kod Agisa na pregovore.[12] Oni nisu došli u ime vojske, jer argivska vojska je bila spremna za bitku. Tražili su primirje, a Agis je pristao na primirje od 4 meseca, a da se prethodno nije posavetovao sa više ljudi.[13] Nakon toga povukao je vojsku, ne objasnivši nikome svoje razloge. Počeli su da ga optužuju da je propustio priliku za bitku, kada su Argivci bili zatvoreni sa svih strana i konjicom i pešadijom.[14]
Kada se vratio sa vojskom u Spartu Spartanci su ga optuživali jer nije pokorio Argos kada se pružala odlična prilika. Kada su nakon toga još čuli da je Orohomen zauzet predlagali su da mu se sruši kuća i da se kazni sa 100.000 drahmi.[15] Pošto je molio da ga ne kažnjavaju jer će se iskupiti u sledećoj bici doneli su odluku da mu se dodeli ratni savet od 10 Spartanaca bez kojih ne sme da donosi odluke.[16]
Bitka kod Mantineje[]
Pošto je u Spartu stigla vest iz Tegeje da ako ne požure da bi se moglo desiti da Tegeja pređe na stranu Argosa, onda su Spartanci odmah poslali vojsku pod vođstvom Agisa. Uspostavivši red u Tegeji, Agis je onda krenuo na Mantineju. Skrenuo je vode tako da je poplavio područje Mantineje nanoseći im štete.[17] Namera mu je bila da natera vojsku Argosa i njegovih saveznika da siđu sa brežuljaka u ravnicu i da prihvate bitku.[18] Uspeo je da navuče neprijateljsku vojsku da siđe u ravnicu. Usledila je velika bitka kod Mantineje u kojoj je pobedila spartanska vojska. Bila je to jedna od najznačajnijih bitaka, jer je nakon bitke Sparta ponovo vratila svoj dominantan položaj na Peloponezu. Nakon pobede Argos je postao saveznik Sparte. U Argosu i Sikionu Sparta je uspostavila oligarhijsku vlast.
Napad na Argos[]
Tokom 417. pre Hrista u Argosu je narod oborio oligarhiju i nameravali su da ponovo uspostave savez sa Atinom.[19] Izgradili su i duge zidove do mora da bi mogli morskim putem da dobijaju pomoć u slučaju spartanske opsade.[20] Agis II je poveo veliku vojsku sa svim saveznicima i krenuo je na Argos. Osvojili su duge zidove i srušili su ih, ali nisu uspeli da vrate na vlast prospartansku partiju.
Izgradnja Dekeleje[]
Predvodio je vojsku Peloponeskog saveza 413. pre Hrista. Provalili su u Atiku i tada su po Alkibijadovim savetima utvrdili Dekeleju, koja se nalazila u Atici blizu Atine.[21] Tvrđava se gradila da bi se Atinjanima nanosila šteta u plodnoj ravnici oko grada. Kada je izgrađena tvrđava Dekeleja Atinjani su bili blokirani na kopnu. U tvrđavi su se smenjivale posade iz raznih gradova Peloponeskog saveza. Ranije je Sparta obično kratko napadala Atiku, a izgradnjom Dekelije bili su stalno prisutni u Atici.[22] Oko 20.000 robova pobeglo je od Atinjana, a propala im je sitna i tegleća stoka.[23] Nisu više mogli da uživaju zemlju, a više nisu mogli ni da eksploatišu rudnike srebra u Lauriju, koji su bili veoma značajan izvor bogatstva.
Neograničena moć u Dekeleji[]
Ranije se hrana iz Eubeje dopremala preko Dekelije, a nakon toga prevoz okolo postao je skup, pa se u Atini javila oskudica.[24] Kada su stigle vesti sa Sicilije počeo je da uteruje novac od saveznika da bi se izgradila nova flota.[25] Dok je bio u Dekeliji Agis je u velikoj meri radio nezavisno od spartanske vlasti, tako da je tu primao izaslanstva nezadovoljnih atinskih saveznika spremnih da se odmetnu od Atine.[26] Za to vreme sa svojom vojskom bio je neograničeni gospodar, mogao je da šalje vojsku kamo odluči i da uteruje novac.[27] U to vreme spartanski saveznici su slušali više njega nego spartanske guvernere. Spremao je odmetnuće Lezbosa i Eubeje. Izgleda da je u Dekeleji ostao do kraja Peloponeskog rata. Za vreme oligarhijske vlasti u Atini 411. pre Hrista predstavnici veća Četiri stotine pregovarali su sa Agisom, nastojeći se izmiriti sa njim.[28] Agis je tada pokušao da zauzme Atinu, nadajući se da će doći do komešanja u samom gradu.[29]
Pohod u Elidi[]
Spartanci su bili spremni da Elidu kazne zbog nekoliko razloga.[30] Elida je tokom 420. pre Hrista napustila Peloponeski savez. Zabranili su Sparti učešće na Olimpijskim igrama.[31] Sprečili su Agida da prinese žrtvu za pobedu u ratu. Efori i spartanska skupština su zbog svega toga odlučili da ih kazne, pa su najpre od njih tražili da da dopuste autonomiju Trifilije i još nekih gradova, koje su ranije osvojili.[32] Pošto je Elida odbila spartanski ultimatum tokom 401. pre Hrista Agid je poveo vojsku na Elidu. Čim je stupio na teritoriju Elide desio se potres, pa je raspustio vojsku.[33] Krajem 401. pre Hrista ponovo je krenuo u pohod na Elidu, a sa njim su krenuli i saveznici, sem Beoćana i Korinćana. Čim je sa vojskom ušao u Elidu od nje se otcepilo nekoliko mesta. Nakon žrtvovanja u Olimpijadi neometano je pljačkao i palio, a pridružili su mu se željni plena i mnogi Arkađani i Ahajci.[34] Približio se predgrađima Elide, u kojoj je izbio sukob između vladajućih demokrata i prospartanske oligarhije. Oligarsi su prebegli kod spartanske vojske. Agid je u Epitaliju ostavio posadu, spartanskoga harmosta Lisipa i elidske izbeglice, a sam se sa vojskom vratio kući.[35] Tokom leta i zime Lisip i njegovi ljudi pustošili su Elidu, pa su tokom leta 400. pre Hrista Eliđani molili za mir. Pristali su da prepuste Kilenu i tramfilijske gradove Letrine, Amfiliju, Marganu,Akroreje, Lasion i Epej.[36]
Smrt i naslednici[]
Kad se vraćao iz Delfa kojima je posvetio desetinu svoga plena razbolio se u Arkadiji i umro je nekoliko dana nakon što je stigao u Spartu.[37] Bilo je to 400/399 pre Hrista. Kada je umro Agis II ostao je iza njega polubrat Agesilaj II i navodni sin Leotihnida. Lisandar je bio ranije Agesilajev ljubavnik i nagovorio ga je da traži da bude kralj. Za Leotihnida se verovalo da je Alkibijadov sin, a ne Agisov. Agis je bio odsutan, tako da po računanju vremena Leotihnid nije trebalo da je njegov sin. Međutim na samrtničkoj postelji Agis II je prihvatio da mu Leotihnid bude sin, ali Agesilaj II je ipak proglašen kraljem jer se Lisandar za to založio.[38]
Literatura[]
- Tukidid, Peloponeski rat, prevod Dušanke Obradović ,Admiral Books , Beograd 2010, ISBN 978-86-84983-72-7
- Plutarh,Lisandar
- Ksenofont Helenska istorija, prevod dr Milena Dušanić,: Matica srpska, Novi Sad 1988
- Donald Kagan, The Fall of the Athenian Empire. Ithaca, NY: Cornell University Press, 1991, ISBN 0-8014-9984-4
- Donald Kagan, The Peace of Nicias and the Sicilian Expedition. Ithaca, NY: Cornell University Press, 1991, ISBN 0-8014-9940-2
- Paul Cartledgе ,Sparta and Laconia - A regional history 1300 to 362 BC 2nd Edition, Routledge 2002, ISBN 0-415-26356-5
Reference[]
- ↑ Tukidid 3.89
- ↑ Tukidid 3.89
- ↑ Tukidid 3.2
- ↑ Tukidid 4.6
- ↑ Tukidid 5.54
- ↑ Tukidid 5.54
- ↑ Tukidid 5.57
- ↑ Tukidid 5.58
- ↑ Tukidid 5.58
- ↑ Tukidid 5.58
- ↑ Tukidid 5.59
- ↑ Tukidid 5.59
- ↑ Tukidid 5.60
- ↑ Tukidid 5.60
- ↑ Tukidid 5.63
- ↑ Tukidid 5.63
- ↑ Tukidid 5.65
- ↑ Tukidid 5.65
- ↑ Tukidid 5.82
- ↑ Tukidid 5.82
- ↑ Tukidid 7.19
- ↑ Tukidid 7.27
- ↑ Tukidid 7.27
- ↑ Tukidid 7.28
- ↑ Tukidid 8.3
- ↑ Tukidid 8.5
- ↑ Tukidid 8.5
- ↑ Tukidid 8.71
- ↑ Tukidid 8.72
- ↑ Ksenofont, Helenika 3.2.21
- ↑ Ksenofont, Helenika 3.2.21
- ↑ Ksenofont, Helenika 3.2.23
- ↑ Ksenofont, Helenika 3.2.24
- ↑ Ksenofont, Helenika 3.2.26
- ↑ Ksenofont, Helenika 3.2.29
- ↑ Ksenofont, Helenika 3.2.30
- ↑ Ksenofont, Helenika 3.2-3.3
- ↑ Plutarh, Lisandar 22
Napomena:
Ovaj članak može da se prenese ili preradi samo ako se označi da je prenešen ili prerađen sa Istorijske enciklopedije i da je autor Verlor.
Članak je prebačen na
[Srpsku enciklopediju]