FANDOM


1000px-Ionian Revolt Campaign Map-enjp

Јонски устанак представља серију побуна против Персије у Јонији, Еолиди, Карији, Дориди и Кипру. Јонски устанак је трајао од 499. пре Христа до 493. пре Христа. Главни узрок устанка представљало је незадовољство грчких градова Мале Азије са тиранима, које су поставили Персијанци да владају у њихово име. Поред тога устанак су потакле и акције двојице тирана Милета Аристагоре и Хистијеја. Персија је заузела јонске градове око 540. пре Христа и након тога јонским градовима су владали домаћи тирани, које је постављао сатрап Лидије. Током 499. пре Христа тиран Милета Аристагора покушао је да учврсти своју позицију и предузео је заједно са персијским сатрапом Артаферном поход на острво Наксос. Аристагора није успео да освоји Наксос. Сматрао да да му због тога следи смена, па је подбунио целу Јонију на устанак против персијскога цара Дарија Великога.

Током 498. пре Христа Јоњани су уз помоћ војске из Атине и Еретрије заузели и спалили Сард. За њима је одмах кренула персијска војска, која их је одлучно победила у бици код Ефеса. Након тога Јоњани више нису подузимали офанзивне акције. Персијанци су током 497. пре Христа кренули са нападом на три правца и тада су заузели много побуњеничке територије. Међутим избијање побуна у Карији отежало је персијску офанзиву. Персијски заповедник Дауриз имао је у почетку успеха у Карији, али његова војска била је ухваћена у заседу и уништена у бици код Педаса. Током 496. и 495. пре Христа била је пат позиција.

До 494. пре Христа персијска војска и морнарица су се прегруписале и тада су кренули на Милет, који је био епицентар побуне. Јонска флота покушала је да обрани Милет, али након што је Самос прешао на персијску страну били су поражени у бици код Ладе 494. пре Христа. Милет је након опсаде заузет, а становништво је продано у робље. Двоструки јонски пораз значио је крај устанка, а након тога предали су се и Каријци. Персијанци су током 493. пре Христа освајали градове на западној обали, који још увек нису хтели да се предају, све док није наметнут мир, који се сматрао праведним и поштеним.

Јонски устанак представља први већи сукоб између Грка и Персијског царства и као такав представља прву фазу Грчко-персијских ратова. Иако је вратио Малу Азију под контролу Персије Дарије Велики одлучио је да казни Атину и Еретрију, јер су пружале подршку јонском устанку. Осим тога сматрао је да представљају претњу за стабилност Персијског царства, па је одлучио да заузме целу Грчку. Током 492. пре Христа започела је Прва персијска инвазија на Грчку, као директна последица Јонског устанка.


ИзвориУреди

800px-Anatolia Ancient Regions base.svg

Једини примарни извор о Јонском устанку је грчки историчар Херодот. Херодота су називали "оцем историје",а рођен је у 484. пре Христа у Халикарнасу (тада под персијском влашћу). Између 440. и 430. пре Христа написао је дело "Историја", у коме је покушао да прати узроке Грчко-персијских ратова. Херодотова историја представљала је нови приступ, па је у западном свету познат као отац историје, какву данас знамо. Неки каснији антички историчари, попут Тукидида критиковали су Херодота. Међутим Тукидид је са својом историјом почео тамо где је Херодот стао, а то је била опсада Сеста. По томе је било очито да је Херодотова историја била довољно тачна да није било потребе да се коригира или поново пише. Плутарх је критиковао Херодота у свом есеју "На пакост Херодоту" и Херодота описује као љубитеља варвара, јер по Плутарховом мишљењу није био довољно прогрчки усмерен. Та Плутархова критика наводи на закључак да је Херодот био довољно непристрасан. Негативно гледиште о Херодоту наставило се и за време европске ренесансе, али његова дела била су популарна. Од 19. века Херодотова репутација се поправила јер су бројни археолошки налази потврдили његову верзију догађаја. Преовладавајуће модерно мишљење о Херодоту је да његова Историја представља изванредно дело, али на његову хронологију и нумерику гледа се са сумњичавошћу. Ипак постоје и историчари, који сматрају да је Херодот измислио многе од својих прича.

322px-Дарије

Дарије Први Велики

Позадина Јонског устанка Уреди

Након распада Микенске цивилизације много Грка је емигрирало у Малу Азију, где су се настанили. Били су из три племенске групе: Јоњани, Дорци и Еолци. Јоњани су се населили на обалама Лидије и Карије. Основали су дванаест градова, који чине Јонију:

  • Милет,Пријена и Мијус у Карији,
  • Ефез, Колофон, Лебед, Теос, Клазомена, Фокеја и Еритра у Лидији.
  • и два острва Самос и Хиос.

Иако су јонски градови били међусобно независни они су имали заједничко наслеђе, језик и културу а имали су и сличне храмове и места окупљања панионионе. Основали су заједнички културни савез, којеме нису могли приступити други градови, а чак ни друга јонска племена. Градови Јоније били су независни, све док Јонију није освојио лидијски краљ Крез око 560. пре Христа. Били су под лидијском влашћу све док Лидија није дошла под персијску власт у време Кира Великога.

Док је ратовао против Лидије Кир Велики је послао поруку Јоњанима позивајући их да се побуне против лидијске власти. Јоњани га нису послушали, а када је Кир Велики освојио Лидију јонски градови предложили су Киру Великоме да постану његови поданици под истим условима под којима су били под лидијском влашћу. Кир је одбио њихов предлог подсећајући их да су раније одбили да устану против Креза. Јоњани су се припремили за обрану, а Кир је послао медијскога генерал Харпага да освоји Јонију. Најпре је напао Фокеју, па су Фокејци напустили свој град и отишли на Сицилију, само да не би пали под персијску власт. И неки Тејани су емигрирали када је Харпаг напао Теос, али већина Јоњана је остала у својим градовима и пали су под персијску власт.

Aegean Sea with island groups labeled

Након покоравања Јоније Персијанци су утврдили да је веома тешко да се влада Јоњанима. Свуда другде Кир Велики би нашао домаћу групу уз помоћ које би владао покореном облашћу. Међутим није било такве групе у грчким градовима, али постојала је аристократија, обично подељена на посвађане фракције. Персијанци су због тога одлучили да помажу тиране у сваком јонском граду, иако је и такво решење било проблематично, јер их је увлачило у унутрашње сукобе. Тирани су имали тежак задатак јер су требали да удовољавају жељама и становника и персијског цара.

Око 40 година након персијског освајања Јоније за време власти персијског цара Дарија Великога милетски тиран Аристагора нашао се у незгодној ситуацији. Његов ујак тиранин Милета Хистијеј пратио је Дарија на скитском походу 513. пре Христа и због заслуга понуђено му је да бира награду. Тражио је део освојене трачке територије. Хистијеј је добио део Тракије, али Даријеви саветници су били узнемирени Хистијејовим амбицијама, па су да би га држали на оку "наградили" да буде на царском дворцу у Сузи. Тада је Аристагора постао милетски тиранин и почео је да се суочава са растућим незадовољством. Протерани са Наксоса обратили су се 500. пре Христа Аристагори и тражили су од њега помоћ да поново преузму острво. Аристагора је освајање Наксоса сматрао приликом да ојача свој положај у Милету, па се обратио сатрапу Лидије Артаферну. Предложио је Артаферну да освоје Наксос уз сатрапову војну помоћ. Обећао је да ће проширити Даријево царство и да ће уз помоћ ратнога плена платити трошкове војне експедиције. Артаферн се сложио, па је после тога сатрап тражио и добио одобрење и од Дарија. Скупио је 200 тровесларки за поход на Наксос.

Опсада Наксоса (499. пре Христа) Уреди

У пролеће 499. пре Христа Артаферн је опремио персијску флоту од 200 тровесларки и поставио је свога рођака Мегабата у заповедништво. За врховног команданта војске имeнован је Мегабат.[1] У Милету Мегабату се придружио Аристагора са својим Јонцима и избеглицама са Накса.[2] Кренули су 499. пре Христа према Наксосу. На путу према Наксу Мегабат и Аристагора су се посвађали. Аристагора је рекао да Мегабат треба да слуша његова наређења .[3] Према Херодоту Мегабат се наљутио па је послао неколико људи да јаве становницима Накса да се спрема напад.[4]. Постоји могућност да је ту причу о Мегабатовој издаји касније раширио сам Аристагора да оправда властити пораз.[5] Пошто су становници Накса сазнали за поход против њих припремили су се за дуготрајну опсаду.[6] Аристагора и Мегабат су четири месеца неуспешно опседали Наксос, па су се повукли када су остали без новца.

800px-Model of a greek trireme

грчка тровесларка(трирема)

Почетак Јонског устанкаУреди

Након неуспешне опсаде Накса Аристагора је био у великим проблемима. Није могао да испуни обећање, које је дао Артаферну, а осим тога морао је да сноси велике трошкове издржавања војске. Изгледало је да би га због свега тога могли да смене са положаја тирана Милета.[7] Пошто се бојао да остане без власти он је одлучио да подигне устанак против Персијанаца.[8]

У јесен 499. пре Христа Аристагора је одржао састанак са својим присташама у Милету. Он је изнео своје мишљење да се треба побунити. Сви су се сложили са њим сем историчара Хекатеја. У исто време стигао је и један курир од Хистијеја, који је потицао Аристагору на устанак. Према Херодоту Хистијеј је потицао побуну, јер је желео да се врати у Јонију. Очекивао је да га Дарије Велики пошаље у Јонију у случају побуне. Да би придобио народ Милета на побуну против Персије Аристагора се одрекао тираније и поново је успоставио демократију.[9] Војска која је учествовала у походу на Наксос још се налазила код Мијунта, а ту су били контингенти и из других грчких градова, укључујући Митилену, Миласу, Темеру и Киму. Аристагора је све тиране, који су били присутни у тој војсци предао градовима, да би осигурао сарадњу са тим градовима. Неки тирани су тада убијени, а већина је протерана[10] из јонских градова, у којима је успостављена демократија. Претпоставља се да је Аристагора потицао целу војску на побуну и да је заузео персијску флоту, која је учествовала у походу на Наксос. Ако је тачно да је преузео велику персијску флоту, која је учествовала у походу на Наксос то може да објасни зашто је Персијанцима требало тако много времена да започну поморске операције против Јоније. Изгледа да су Персијанци морали да граде нову флоту.

Иако Херодот Јонски устанак представља као последицу Аристагориних и Хистијејевих личних мотива, јасно је да је и поред тога Јонија морала бити зрела за побуну. Главно незадовољство је било против тирана, које је постављала Персија. Иако су грчке државе често имале тираније као облик власти у то доба тај облик владавине био је у опадању. Осим тога тирани су у прошлости настојали да буду јаке и способне вође, а тирани, које је постављала Персија били су једноставно постављени људи. Пошто су имали персијску војну подршку тирани нису требали да имају народну подршку и могли су да владају апсолутистички. Аристагорина акција је због тога попут пламена потакла устанак дуж Јоније, па су укинуте тираније и успостављене демократије.

Аристагора је путовао у Грчку да био добио подршку од Грка. У Спарти се 499. пре Христа састао са спартанским краљем Клеоменом. Покушао је да га придобије да помогне Јонски устанак против Персије. Није успео да наговори Клеомена да Спарта помогне јонским градовима. [11] Аристагора се након Спарте запутио у Атину. Атина је у то време била ослобођена од тирана Хипије. Хипија је покушао уз помоћ Спарте да се помогне власти и поново успостави тиранију. Пошто није успео побегао је код Артаферна и покушавао је да га наговори да покоре Атину.Атињани су тражили од сатрапа Артаферна да не сарађује са Хипијом, а Артаферн је њима поручио да требају дозволити да се Хипија врати у Атину.[12] Атињани нису пристали и ступили су у отворено непријатељство са Персијом. Пошто су иначе били у непријатељству са Персијом Атина је била у позицији да подржи јонске градове. Чињеница да су јонске демократије биле инспирисане атинским узором, као и заједничко порекло помогли су да се Атињани одлуче да помогну Јонији.

Аристагора је наговорио и Еретрију да пошаље помоћ јонским градовима, али није баш јасно зашто је Еретрија пристала да помогне. Могуће је да су комерцијални разлози били битан фактор, јер Еретрија је била трговачки град, који је био угрожен због персијске доминације у Егејском мору. Херодот помиње да је Еретрија подржала побуну да отплати стари дуг, када је Милет помагао Еретрију за време Лелантинскога рата.

Јонска офанзива (498. пре Христа)Уреди

Turkey ancient region map ionia

СардУреди

У пролеће 498. пре Христа према Јонији је кренуло 20 тровесларки из Атине и пет из Еретрије. Они су допловили до јонске војске код Ефеза. Аристагора је одбио да он заповеда војском, па је као заповеднике поставио свога брата Харопина и Хермофранта. Кренули су на главни град Артафернове сатрапије Сард. Прошли су преко планина. Персијанци су били неспремни, па су Грци заузели велики део Сарда. Артаферн се налазио у акропољу са значајним војним снагама. У доњем граду избио је пожар, за који Херодот тврди да је случајно избио. Пожар се брзо проширио целим градом. Персијанци су изашли на градски трг, где су се борили са Грцима, па су се деморалисана грчка војска почела повлачити према Ефезу. Према Херодоту, када је чуо за спаљивање Сарда Дарије Велики се заклео да ће се осветити Атињанима.

Битка код ЕфезаУреди

Када су Персијанци у Малој Азији чули за напад на Сард они су сакупили велику војску и кренули су да помогну Артаферну. Када су стигли до Сарда Грци су се већ били повукли. Персијанци су их следили на њиховом повратку у Ефез. Историчар Том Холанд тврди да се персијска војска углавном састојала од коњице, па је брзо следила грчке тешко оклопљене хоплите. Типична персијска коњица тога доба била је углавном наоружана стрелама, а тактика им је да испаљују стреле у валовима. Када су сустигли Грке крај Ефеза Грци су се припремили за битку. Међутим деморализовани и изморени Грци нису имали много шансе и потучени су фо ногу у бици која је уследила крај Ефеза. Убијено је много Грка, укључујући и еретријског генерала Еуалкида. Преживели Јоњани побегли су у своје градове, а Атињани и Еретрејани су се домогли својих бродова и отпловили су натраг кући.

Ширење устанкаУреди

Атињани су окончали свој савез са Јоњанима, јер се показало да Персијанци нису лак плен како их је Аристагора описивао. Јоњани су одлучно наставили са побуном, а поготово зато што Персијанци нису наставили са нападом након победе крај Ефеза. По свој прилици те на брзину сакупљене персијске снаге нису имале на располагању опрему за опседање градова. Унаточ поразу крај Ефеза побуна се раширила. Јоњани су раширили устанак и на Хелеспонт, Пропонтиду, Бизант и друге оближње градове. Избила је побуна и на Кипру и без потицаја Јоњана.

Персијска контранапад (497–495. пре Христа)Уреди

Херодотови описи након битке код Ефеза нису баш хронолошки најјаснији. Историчари тврде да су се спаљивање Сарда и битка код Ефеза догодили 498. пре Христа. Херодот описује ширење побуне и онда каже да су Кипрани имали једну годину слободе, тако да је поновно персијско освајање Кипра било 497. пре Христа. Након тога Херодот каже:

А Дауриз, за којим је била једна Даријева кћи, па Химеј и Отан, друга два персијска команданта, који су такође били ожењени Даријевим кћерима, а који су ишли у потеру за Јонцима после њихова напада на Сард и натерали их у лађе, — после победе поделе између себе градове и почну их рушити

То би значило да су персијски генерали напали одмах након битке код Ефеза. Градове, које је Дауриз опседао били су на Хелеспонту, а они се нису побунили пре битке код Ефеза. Најлакше је претпоставити да су кренули у контранапад 497. пре Христа.

КипарУреди

800px-Ancient kingdoms of Cyprus-ru.svg

Десет античких краљевина на Кипру

На Кипру су се побуниле све краљевне, сем Аматуса. Вођа побуне је био Онезил, брат од Горга, краља Саламине. Горг није хтео да се побуни, па га је Онезил затворио, а сам се прогласио краљем. Онезил, је цели Кипар сем Аматуса потакао на побуну. Онезил је кренуо да опседа Аматус. Током 497. пре Христа Онезил је чуо да долази персијска војска под заповедништвом Артибија, па је тражио помоћ од јонских градова. Јоњани су му послали велику помоћ. Персијска војска је стигла уз помоћ феничке морнарице. Јоњани су у поморском боју победили Феничане. У истовременој копненој бици Кипрани су у почетку били бољи и убили су Артибија. Због издаје Кипрани су изгубили битку, а Онезил је погинуо. Персијанци су сломили побуну на Кипру, а Јоњани су се вратили кући.

Хелеспонт и ПропонтидаУреди

Изгледа да су персијске снаге у Малој Азији реорганизоване 497. пре Христа. Три Даријева зета Дауриз, Химеј и Отан командовали су са три велике војске. Преам Херодоту три генерала поделила си међусобно побуњене области и онда су кренули у нападе на њих. Дауриз је изгледа имао највећу војску и кренуо је на Хелеспонт. Ту је систематски опседао и заузимао градове Дардам, Абид, Перкот, Лампсак и Пез, свакога дана по један град. Када је чуо за побуну у Карији кренуо је јужно да би сломио и ту побуну. Химеј је кренуо на Пропонтиду и заузео је Киј у Мизији. Када је чуо да је Дауриз отишао према Карији Химеј је кренуо на Хелеспонт и заузео је многе еолијске градове и неке градове на Троади. Након тога се разболио и умро. Отан је заједно са Артаферном ратовао у Јонији.

КаријаУреди

Turkey ancient region map caria

Пото је чуо да се Карија побунила Дауриз је кренуо да угуши побуну. Карци су се окупили код Белих стубова на реци Марсији. Син каријског сатрапа Пиксодар предложио је да пређу Марсију и да се боре тако да им река буде за леђима. Циљ је био да се не могу лако повући и да тако даду све од себе. Нису прихватили његов предлог, него су Персијанци требали да пређу реку. У дугој и жестокој бици код Марсије победили су Персијанци. Погинуло је 2.000 Персијанаца и 10.000 Караца. Преживели су побегли и затворили су се у Лабраунди у светилишту Зеуса Стратија. Ту су се договарали да ли да се предају Персијанцима или да се заувек иселе. Док су се они договарали дошли су им Јоњани у помоћ. Уследила је нова битка са Персијанцима и нови пораз. Погинуло је много и Караца и Милећана.

Након двоструке победе Дауриз је почео да напада карска утврђења. Карци су на путу код Педаза поставили заседу за Дауриза. У тој засдеди погинуо је Дауриз и остали команданти, а уништена је и цела персијска војска, која се ту нашла. Катастрофа код Педаза омогућила је Карцима предах. После тога било је мало ратовања током 496. и 495. пре Христа.

ЈонијаУреди

Трећа персијска војска под заповедништвом Отана и Артаферна напала је Јонију и Еолиду. Поново су заузели Клазомену и Киму, вероватно током 497. пре Христа. Међутим и трећа војска је била мање активна током 496. и 495. по свој прилици због катастрофе у Карији.

Када је персијска контраофанзива била најжешћа Аристагора је одлучио да одустане од вођства и да напусти Милет. Сазвао је своје присташе и предлагао је да се у случају бега одселе на Сардинију или Тракију.[13] Одлучио је да побегне у град Миркин у Тракији.[14] Тај град је Хистијеј своједобно добио од Дарија. Аристагора је са својим присташама отишао у Тракију. Аристагору су убили Трачани и уништили му војску. Херодот сматра да је Аристагора изгубио живце и отишао. Модерни историчари сматрају да је Аристагора отишао у Тракију да би експлоатисао природне ресурсе тога подручја и на тај начин финансијски помогао устанак. Други историчари сматрају да је отишао због свађе унутар Милета, јер није хтео да даље погоршава ситуацију. Након Аристагорине смрти јонски устанак био је без правога вође.

Кратко време након тога Хистијеј је стигао у Јонију. Када га је Дарије Велики питао о устанку Хистијеј му је обећао да ће он лако завео ред, па га је Дарије пустио. По Херодоту прави циљ Хистијеја био је да побегне из полузаробљеништва у Персији. Када је Хистијеј стигао у Сард Артаферн га је оптужио да је он потакао устанак.

Ево овако, Хистијеју, ствар стоји са устанком: ти си направио ципелу коју је Аристагора

обуо.[15]

Када је Хистијеј кренуо за Милет нису га примали, јер становништво није било спремно да поново има тиранију.[16] Покушао је и силом да уђу у град, али након неуспеха вратио се на Хиј, па у Митилену, где је од Лезбијаца добио осам тровесларки. Одатле је отишао у Бизант и ту се бавио пиратством, заробљавао је све бродове, који нису хтели да признају његову власт.[17]

Крај побуне (494–493 пре Христа)Уреди

Miletus Bay silting evolution map-en

Битка код ЛадеУреди

Vista-xmag За више информација погледајте Битка код Ладе

До 494. пре Христа персијска војска и морнарица су се прегруписале и одлучили су да нападну епицентар побуне Милет. Постојеће копнене снаге груписале су се у једну војску и пратила их је морнарица у којој су били Кипрани, Египћани, Киликијци и Феничани. Могуће је да је Датис заповедао том персијском офанзивом. Када су чули за долазак персијске војске Јоњани су се окупили и одлучили су да не започињу копнену битку, него да препусте Милећанима да се сами обране. Главни циљ је био обрана Милета са мора, па се јонска флота окупила код острва Ладе, крај обале Милета. Јонским полисима придружили су се и Еолци са Лезбоса. Јонска флота имала је 353 тровесларке.

Персијанци су били забринути великим бројем грчких бродова. Бојали су се да ако не победе у поморској бици, да тада неће моћи да заузму Милет[18]. Због тога су позвали јонске тиране, којима је Аристагора одузео власт. Персијанци су замолили тиране, да покушају да наговоре своје бивше подређене да пређу на перзијску страну.[19] Јонски тирани су покушали да наведу своје бивше поданике на издају али у почетку нису били успешни.[20] Међутим Самљани су склопили тајни договор са Персијанцима, а остали су са другим Јоњанима у саставу флоте. Када је персијска флота напала јонску флоту већина бродова са Самоса напустила је положаје и отпловила за Самос. Када су Лезбијци видели да беже Самљани и они су побегли, а након њих и већина Јоњана. Цело јонско западно крило је брзо нестало. Највеће губитке су имали Хијани, који су имали укупно 100 бродова. Они су наставили да се боре, иако су видели да многи њихови савезници напуштају битку. Хијани су у жестокој бици изгубили већину својих бродова, али пробијали су се и кроз персијску борбену линију наносећи им велике губитке. Део Хијана је онда побегао преосталим бродовима, а остали са потопљених бродова побегли су у Микалу.

Пад Милета Уреди

Након пораза јонске флоте више није било спаса Јонији. Персијанци су опседали Милет, све док га нису заузели. Када су заузели Милет Персијанци су побили већину мушкараца, а жене и децу продали у робље.[21] Храмове и светилишта су попљачкали и попалили. Археолошки докази показују знаке свеопштег разарања и показују да је град углавном био напуштен након разарања. Персијанци су Милет очистили од Милећана. Град су узели за себе, а околну територију дали су Карцима из Педаза[22] Многе заробљене Милећане Дарије је населио близу ушћа Тигра. Многи Самљани били су запањени због поступка њихових генерала у бици код Ладе. Многи нису желели да живе под старим тиранином, па су одлучили да емигрирају на Сицилију, где их је звало становништво Занкле (Месине). Персијанци су поштедели Самос јер је њихова војска издала у бици код Ладе. Већина Карије предала се Персијанцима, а нека утврђења заузимана су силом.

Хистијејов поход (493. пре Христа) Уреди

ХијУреди

Када је Хистијеј чуо за пад Милета он је сам себе прогласио вођом отпора против Персије. Кренуо је из Бизанта са Лезбијцима на Хиј. Хијани су одбили да га приме, па је он напао и уништио остатке хијске флоте и заузео Хиј. Након тога Хијани су му признали вођство.

Битка код МаленеУреди

Хистијеј је кренуо са великом бројем Јоњана и Еолаца против Таса. Док је опседао Тас сазнао је да је велика персијска флота испловила из Милета да би напала Јонију. Хистијеј се због тога вратио на Лезбос. На Лезбосу се суочио са несташицом, па се пребацио на копно код Атарнеја и у Мизију. Ту се налазио Харпаг са великом персијском војском. Заробио је Хистејеја и уништио му много војске код Малене. Хистијеј се надао да ће му Дарије све опростити, па се зато и предао.[23] Артаферн и Харпаг су се бојали да би му Дарије могао да опрости и да би опет могао да стекне велики углед. Због тога су га убили, тело му набили на колац , главу му балзамовали и однели Дарију у Сузу.[24]

Завршне операцијеУреди

Персијска флота и копнена војска зимовали су у Милету, а онда су кренули у обрачун са последњим џеповима отпора. Напали су и заузели Хиј, Лезбос и Тенедос. На сваком од тих острва приредили би мрежом хајку на људе. Ловећи људе прошли би цело острво. Заузели су и све јонске градове на копну. Према Херодоту када су освојили градове изабрали су најлепше дечаке, ушкопили их и од њих направили еунухе. Најлепше девојке су одвели краљу. Попалили су храмове по градовима. Можда је све то тачно, а можда је Херодот преувеличавао разарања. За неколико година сви ти градови вратили су се у нормалу, јер су могли да опремају персијску флоту бродовима. После тога персијска војска покорила је насеља на азијској страни Пропонтиде, а флота је на европској страни Хелеспонта заузела сва насеља.

Последице Уреди

Greek-Persian duel

Након кажњавања побуњеника Персијанци су били спремни на помирење. Пошто је та територија припадала Персији није било смисла да се даље економски слаби и да се становништво потиче на даљње побуне. Артаферн је одлучио да поново успостави добре односе са својим поданицима. Сазвао је представнике свих јонских градова у Сард и рекао им да уместо да се стално међусобно свађају спорови требају да се решавају арбитражом. Артаферн је дао да се премери земљиште и одредио је порез према величини земље. Артаферн је био свестан како Јоњани мрзе тираниде, па почео да разматра и локално управљање у Јонији. Мардоније је следеће године постао сатрап Лидије и укидао је тираниде и замењивао их демократијама. Артафернов мир ће се дуго памтити као поштен и праведан. Дарије Велики је активно потицао персијско племство да учествују у грчким верским свечаностима, а посебно аполоновим свечаностима. Персијско и грчко племство почело се међусобно женити. Персијска деца почела су да носе грчка имена. Позитивни примери из саживота Дарије је користио као пропаганду усмерену против континенталне грчке. Дарије Велики је 491. пре Христа слао своје амбасадоре по целој Грчке тражећи "земљу и воду", тј, да му се покоре. У почетку је већина градова прихватила да се покори. Атина и Спарта су се најјаче опирали.

За Дарија Великога једини незавршени посао било је кажњавање Атине и Еретрије, јер су помагале Јонски устанак. Јонски устанак је био озбиљно угрозио стабилност Персије, па је копнена Грчка могла да буде претња. Дарије Велики је почео да размишља о освајању целе Грчке започевши са разарањем Атине и Еретрије. Прва персијска инвазија на Грчку почела је 492. пре Христа када је Мардоније кренуо да пацифицира све копнене приступе Грчкој. Покорио је Тракију, а Македонија је постала персијски вазал. Поморска катастрофа зауставила је напредовање персијске војске. Други поход започео је 490. пре Христа под заповедништвом Датиса и Артаферна Млађега. Персијска морнарица покорила је Кикладе. Еретрију су разрушили након опсаде и освајања. Након тога персијска војска искрцала се код Маратона, али атинска војска их је победила у бици код Маратона.

ЛитератураУреди

  • Херодотова историја, превод Милана Арсенића, Матице српске, Нови Сад 1988, ISBN 86-363-0037-1
  • Fine, J. V. A. (1983). The Ancient Greeks: A critical history. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 0-674-03314-0
  • Holland, Tom (2006). Persian Fire: The First World Empire and the Battle for the West. New York: Doubleday, ISBN 0385513119
  • Lazenby, JF. The Defence of Greece 490–479 BC. Aris & Phillips Ltd., 1993, ISBN 0-85668-591-7
  • de Souza, Philip (2003). The Greek and Persian Wars, 499-386 BC. Osprey Publishing, (ISBN 1-84176-358-6)

РеференцеУреди

  1. Херодот, 5.32
  2. Херодот, 5.33
  3. Херодот, 5.34
  4. Херодот, 5.33
  5. Фајн, страна 270
  6. Херодот, 5.34
  7. Херодот, 5.35
  8. Херодот, 5.35
  9. Херодот, 5.37
  10. Херодот, 5.38
  11. Херодот, 5.49-54
  12. Херодот, 5.96
  13. Херодот, 5.124
  14. Херодот, 5.126
  15. Херодот, 6.1
  16. Херодот, 6.5
  17. Херодот, 6.5
  18. Херодот, 6.9
  19. Херодот, 6.9
  20. Херодот, 6.10
  21. Херодот, 6.19
  22. Херодот, 6.20
  23. Херодот, 6.30
  24. Херодот, 6.30

Ad blocker interference detected!


Wikia is a free-to-use site that makes money from advertising. We have a modified experience for viewers using ad blockers

Wikia is not accessible if you’ve made further modifications. Remove the custom ad blocker rule(s) and the page will load as expected.